Динар и даље у лаком паду

Dinar i dalje u lakom padu

29 oktobra 2015

Muharem Bazdulj 345Piše: Muharem Bazdulj

U razgovoru sa Oljom Bećković objavljenom u „Ninu“ pre nedelju dana Slobodan Šijan je precizno i pregnantno formulisao onu politiku iza koje stoji znatan procenat građana Srbije, naročito unutar urbanih i bolje obrazovanih slojeva stanovništva, a koju gotovo niko među istaknutim stranačkim liderima (mislim na one što su, u najmanju ruku, u stanju da samostalno prebace cenzus) otvoreno ne zastupa. Pod signifikantnim naslovom „Daviće nas dok ne kažemo Rusima zbogom”, Šijan poručuje da ova vlast mora „da prelomi u pravcu Zapada i prestane da koketira s nekom putinizacijom i glorifikacijom Putina“, te da je vreme da se Srbija Rusima lepo zahvali na svemu i da im otvoreno kaže „mi zaista hoćemo da budemo deo Zapada, pa kud puklo da puklo“.

Naoko paradoksalno, ova vlast, po svemu sudeći, već jeste prelomila u pravcu Zapada i ta odluka je, po svoj prilici, više plod racionalne analize, nego bilo kakvog sentimenta, kako u odgovornoj politici i treba da bude. S druge strane, Šijan je u pravu kad primećuje stanovito „koketiranje sa Rusijom”. Ako je strateški cilj Srbije da postane punopravan član Evropske unije, postavlja se logično pitanje: da li „koketiranje s Rusijom“ Srbiju usporava na tom putu, da li je (potencijalno) ubrzava odnosno da li ono, eventualno, na brzinu odnosno na sporost ostvarivanja tog cilja nema nikakav poseban uticaj?

Sve dok je spoljna politika Srbije strateški fokusirana na pridruživanje Evropskoj uniji, održavanje korektnih i prijateljskih odnosa s Rusijom nosi više koristi nego štete, naročito za današnju vlast. U situaciji u kojoj su najglasniji Vučićevi oponenti zapravo oni čiju je spoljnu politiku „ukrao“ i sprovodi je bolje nego što su je oni ikad sprovodili, odnosno u situaciji gde je najveći deo Vučićevog biračkog tela mnogo skloniji sentimentalnoj identifikaciji s Rusijom nego racionalnoj težnji ka Zapadu, svaki brutalan i otvoren „raskid“ sa Rusima doneo bi preteći rast radikalne desnice. Najpogubnija posledica cele belolistićarske euforije nije činjenica da je kratkoročno potpuno nezamislivo da Vučić izgubi izbore. Mnogo gore je zapravo to što je srednjoročno nemoguće da ga pobedi iko ko bi bio više prozapadno nastrojen od njega ili ko bi unutar političkog spektra bio više levo od njega.

U današnjoj globalnoj (geo)političkoj konstelaciji, kad Evropska unija prolazi kroz verovatno najveću krizu od svog postanka, neracionalno je „va bank“ igrati na EU. Kad bi sa strane Evropske unije postojala spremnost da se, kao u slučaju Bugarske i Rumunije, Srbiji progleda kroz prste, odnosno da se kooperativnost u pregovorima s Prištinom nagradi nekom vrstom pristupanja po ubrzanom programu, Šijanov recept možda bi i imao smisla. Ovako, međutim, upravo onaj kome je jako stalo da nepovratne vesternizacije Srbije mora da igra oprezno i polako.

Ima u Stendalovoj knjizi „O ljubavi“ jedan zavodnički recept koji se u svojoj vulgarizovanoj formi prenosi usmenom predajom otkad je sveta i veka. Ako upoznaš dve sestre, veli Stendal, i jedna od njih ti se baš jako dopada, najbolja strategija da je privučeš jeste da se najpre udvaraš onoj drugoj. Nije uvek preterano smisleno insistirati na analogijama koje povezuju svakodnevni život s državnom politikom, ali pokatkad i takve paralele znaju delovati kredibilno. Koketiranje s Rusijom, hoću reći, ne mora da predstavlja predznak odustajanja od Evropske unije. Naprotiv: ono je možda samo potencijalno efektan taktički potez s ciljem bržeg ostvarivanja strateškog cilja pridruživanja EU.

Godine 1981. „Riblja čorba“ je objavila album „Mrtva priroda“, a pretposlednja pesma na B strani ploče zvala se „Na Zapadu ništa novo“. Jedan stih iz te pesme savršeno opisuje monetarnu situaciju u Srbiji u poslednjih nekoliko godina. To je stih iskorišćen i za naslov ovog teksta, stih koji glasi: „Dinar i dalje u lakom padu“. Ključno je pitanje, u odnosu na šta se meri navedeni „laki pad“. Odgovor znamo svi: meri se u odnosu na evro, valutu u kojoj se u Srbiji obračunavaju svi iole ozbiljniji troškovi, od stanarine do rate kredita. Dok god je tako, spoljnopolitička orijentacija Srbije na EU i na Zapad je sasvim prirodna i logična, te zapravo i nema alternativu. Rublja u svakodnevnom životu prosečnog stanovnika Srbije eventualno postoji samo kao rima za reč „zublja“. U tom smislu, koliko god to na prvi pogled zvučalo apsurdno, upravo oni koji plediraju za brz, nedvosmislen i teatralan raskid sa Rusijom, praktično i dugoročno rade protiv Srbije na Zapadu. Mislite o tome.

(Politika)

KOMENTARI



3 komentara

  1. miodrag says:

    KO NAS OVO SAVETUJE? ALAHU UEGBAR!

  2. Maksim says:

    Još jedan nedvosmisleni "evropejac" koji tezom o nemanju alternative vredja pamet prosječnog Srbina (autor govori o "prosečnom stanovniku Srbije"!!!). Udvaranje zapadu nikada nikome nije dobra donijelo, a normalni Srbi to nikada nisu praktikovali. Pitanje je, kome li se autor dodvorava?

  3. poslednji mohikanac says:

    To je samo jedno misljenje, ne obracajte puno paznje jer svako ipak ima pravo da misli sta god hoce. Vise me pogadja sto u uvodu stoji da je to misljenje obrazovanih slojeva. Evo ja imam reci da sam obrazovan verovatno vise od individua koje sebe grupisu u obrazovane, pa se sa tim misljenjem nikako ne slazem. Nije to cak ni stvar politickog opredeljenja niti bilo cega drugog vec zdrav razum. Ukoliko se neko uplasio da ce nas zapad daviti dok nas konacno ne zadavi tako ce i biti, ali samo u slucaju da okrenemo ledja Rusiji i ostanemo bez jedinog saveznika koji nas te stege moze spasiti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *