Dinkić je izlazio iz Vlade i vraćao se u nju posle sukoba sa Đinđićem, Koštunicom, Živkovićem, Dačićem…

Dinkić je izlazio iz Vlade i vraćao se u nju posle sukoba sa Đinđićem, Koštunicom, Živkovićem, Dačićem…

12 avgusta 2013

Mladjan-Dinkic-SkupstinaMlađan Dinkić je, bez sumnje, tip političara koji se ne predaje lako. Naizgled bez malodušnosti, preti Ivici Dačiću koji ga je upravo izbacio iz vlade, da će verovatno završiti marginalizovan kao Mirko Cvetković, koji ga je „otpustio” pre oko dve i po godine. „Neverovatnom igrom slučaja, bukvalno svi koji su me do sada smenjivali ili su pokušali da me politički unište, nestali su s političke scene veoma brzo nakon toga, mada ja realno nisam imao zasluge za to”, rekao je Dinkić, lider Ujedinjenih regiona Srbije, za NIN. Dinkićeva konstatacija je prilično tačna, ako se uzme u obzir da je on bio u vlasti praktično 12 godina, s malim pauzama, a da oni zbog kojih su te pauze nastajale – nisu bili tako dugovečni.

Sam je podsetio na sve slučajeve slične onom koji mu se sada dogodio. U julu 2003. smenjen je s mesta guvernera Narodne banke Jugoslavije, u jesen 2006. njegova stranka, koja se tada zvala G17 plus, izašla je iz prve vlade Vojislava Koštunice zbog prekida saradnje s Evropskom unijom, a Cvetković ga je smenio u martu 2011.

„A evo, sada me je smenio Ivica Dačić. Nadam se da je konačno prekinuto pogrešno verovanje da sam ja taj koji obara vlade, jer ni prošli put moj odlazak nije ugrozio opstanak prethodne vlade, a neće ni sada”, naglasio je Dinkić u intervjuu NIN-u.

Kada se ovako šturo nabroje, sva ova Dinkićeva napuštanja vlade ne deluju toliko uzbudljivo, ili dramatično, ili intrigantno, kako su doživljavana u vreme kada su se događala. Kako je, uostalom, bilo i u iznenađujućem finišu rekonstrukcije Dačićevog kabineta.

Pre Dinkićevog odlaska s mesta guvernera, recimo, javnost je sa zanimanjem pratila sukob sa Zoranom Đinđićem, a njihova javna prepucavanja počela su vrlo brzo po njegovom imenovanju na čelo NBJ, 28. novembra 2000. Već posle nekoliko dana, Đinđić mu je održao bukvicu zbog izbegavanja da poštuje dogovor koji je DOS imao sa crnogorskim SNP-om da ta partija da kandidata za viceguvernera.

„DOS nije sam ni izabrao Dinkića. On je izabran glasovima SNP-a i nije korektno da sad ne poštuju postignut dogovor. Ako je hteo da bude moralista kakvim se predstavlja, onda je mogao da kaže da neće da za njegov izbor glasaju ljudi koji su sarađivali s Miloševićem”, rekao je Đinđić početkom decembra za „Blic”. Kao predsednik Vlade Srbije, Đinđić je često znao da prigovori Dinkiću da se meša u stvari koje nisu u opisu njegovog guvernerskog posla.

Sukobi jačeg i slabijeg intenziteta trajali su sve vreme, pa je u januaru 2003. Dinkić optužio Đinđića da je hteo da ugasi NBJ. Tada je za list „Dnevnik” rekao da su DSS i druge stranke DOS-a „sprečile” Đinđićev pokušaj da se obračuna s političkim neistomišljenicima i to da bi odbranili instituciju NBJ. „Tačno je da Đinđić nikada nije lično intervenisao, ali je vršio politički pritisak odredbama ustavnog zakona, koje je servirao preko (Boška) Ristića, a po kojima je NBJ trebalo da se ugasi čim se donese odluka da se formira Narodna banka Srbije”, rekao je Dinkić, koji je posle stvaranja državne zajednice SCG bio guverner NBS do 22. jula, kada je na to mesto izabrana Kori Udovički.

Od tog trenutka Dinkić formalno prelazi u opoziciju (i Tomica Milosavljević, jedini član G17 plus u Vladi Srbije, tada je podneo ostavku), mada je mesecima ranije nastupao kao opozicionar, otvarajući korupcionaške afere u vladi na čijem je čelu, posle ubistva Đinđića, bio Zoran Živković. Najefektnije su bile „Janjušević–Kolesar” – pranje novca, i „Bodrum” – o „glasanju” za guvernera iz inostranstva, koje su verovatno najviše doprinele definitivnom padu Živkovićeve vlade. Dinkić, inače, priznaje da je samo tu vladu srušio.

Oštrim kritikama vlade, veliki doprinos toj „akciji” dali su poslanici Socijaldemokratske partije Slobodana Orlića, koja je bila deo vladajuće koalicije DOS. U to vreme G17 plus, koji je u decembru 2002. prerastao iz ekspertske grupe u političku partiju, s Miroljubom Labusom na čelu (Dinkić je bio potpredsednik), postao je i parlamentarna stranka s dva narodna poslanika – „preletača”.

Opozicija je onda zatražila raspravu o poverenju vladi, koja je počela u oktobru, da bi predsednica parlamenta Nataša Mićić, ne čekajući kraj rasprave, 13. novembra raspustila parlament i raspisala vanredne izbore za 28. decembar.

Sledeću vladu, formiranu 3. marta 2004, u kojoj je bio ministar finansija, napustio je posle dve i po godine zbog prekida pregovora s EU početkom maja 2006, jer Brisel nije bio zadovoljan saradnjom SCG s Haškim tribunalom. U vezi s tim pitanjem, sredinom maja, razišao se vrh G17 plus, Labus je podneo ostavku, a Dinkić je nešto kasnije izabran za predsednika stranke. Labus je tada predlagao da njihovi ministri odmah napuste vladu, a da poslanici nastave da je podržavaju do završetka pregovora o Kosovu i Metohiji, ali je većina bila na strani Dinkića, koji je predložio „oročavanje” ostavki do kraja septembra. Pošto se pregovori nisu nastavili, Dinkić i ostali članovi vlade iz te stranke 1. oktobra su aktivirali ostavke, ali vek te vlade već je bio prirodno na izmaku, jer se upravo radilo na novom Ustavu, koji je usvojen na referendumu mesec dana kasnije.

Najavljujući tada da će poslanici G17 plus učestvovati samo na jednoj skupštinskoj sednici, onoj na kojoj će biti proglašen Ustav i donet izborni zakon, i zatraživši da se izbori održe 17. decembra, Dinkić je ipak potvrdio da ostavke ne znače prelazak u opoziciju: „Svakako nećemo mesec dana pred raspisivanje izbora glumiti opoziciju, jer bi to bilo i neodgovorno i licemerno”.

Izbori su ipak održani tek u januaru 2007, a ta druga Koštuničina vlada, u kojoj je bio ministar ekonomije i regionalnog razvoja, trajala je kratko, od 15. maja do 8. marta sledeće godine. Tada je premijer vratio mandat narodu, jer se s ostatkom koalicije (DS i G17 plus) razišao zbog određivanja prioriteta između KiM i EU. Ali to je bilo dovoljno da se demokrate i eksperti zbliže kao proevropski blok, naspram DSS-a koji je forsirao kosovsko pitanje. Tako 11. maja 2008. izlaze zajedno na izbore, s parolom „i Kosovo i EU”, i sa socijalistima formiraju vladu koju vodi Mirko Cvetković.

Dinkić zadržava dotadašnji ministarski resor i dodaje funkciju potpredsednika vlade, ali od starta kreću problemi i nerazumevanje s Cvetkovićem i s liderom DS-a Borisom Tadićem. Nesuglasice kulminiraju krajem 2010. i početkom naredne godine, kada se Dinkić i njegovi ljudi sukobljavaju s DS-ovim Ministarstvom finansija oko izgradnje fabrike „Gorenja” u Zaječaru. Tada ga demokrate optužuju da je fabriku „odvukao” u taj grad u interesu svog novog saveza, URS-a. Onda su krenule i nove, oštre kritike na račun vlade, uz javne optužbe da je pravi premijer u stvari Boris Tadić, što je na kraju, neočekivano, izazvalo odlučnu reakciju Cvetkovića, koji ga razrešava funkcija u vladi. Iako zatečen, Dinkić se ipak dočekao na noge, sam podnevši ostavku da ne bi bilo rasprave u parlamentu, a svoje ljude ostavlja u vladi, tako da na izbore 6. maja 2012. opet izlazi sa pozicije vlasti.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *