Diplomatski trijumf Rusije u Siriji

Diplomatski trijumf Rusije u Siriji

11 septembra 2013

miroslav_lazanskiPiše: Miroslav Lazanski

Logika rata zamenjena je logikom političkog rešenja, a sve se odigralo za samo nekoliko sati. Najpre je američki državni sekretar Džon Keri „neobavezno” izjavio „da Sirija može da izbegne američki napad ukoliko svoje hemijsko oružje stavi pod međunarodni nadzor“, ali da on misli da takav scenario „nije izgledan”.

Stejt department je odmah požurio da ublaži Kerijevu izjavu objašnjenjem da je reč o „retoričkom argumentu”. No, bilo je kasno, jer je ruski šef diplomatije Sergej Lavrov majstorski iskoristio nabačenu lopticu. I poentirao.

Moskva je odmah najavila da će ubediti Damask da prihvati međunarodnu kontrolu sirijskog hemijskog arsenala, kasnije i njegovo uništavanje, pa sirijskom ministru spoljnih poslova Validu Mualemu, koji je bio u poseti Moskvi, nije preostalo ništa drugo nego da prihvati ruski predlog.

Možda je Keri tako, svesno ili nesvesno, pomogao Baraku Obami da konačno zasluži Nobelovu nagradu za mir, ali je pomogao i Moskvi, odnosno Damasku.

Ratni udar SAD protiv Sirije odgođen je na neodređeno vreme, istina nije i sasvim isključen, ali je Rusija uspela da do bombardovanja njenog saveznika sada ne dođe iako je datum napada praktično već bio utvrđen.

To je bila i još je iznuđena politika Moskve, koja se temelji na dvostrukoj strategiji: diplomatski napori i inicijative uz istovremeno jačanje ruske vojne prisutnosti u istočnom Mediteranu.

Ako se pogleda sastav ruskih ratnih brodova koji su nedavno prošli kroz Dardanele, osim raketnih udarnih plovnih jedinica put obala Sirije otišli su i veliki desantni brodovi klase „ropuša” i „aligator”, kao i špijunski brodovi.

Iznenađujuće je veliko prisustvo ruskih desantnih brodova blizu Sirije. Moguće je da su prevozili ruske marince radi eventualne zaštite evakuacije ruske baze u Tartusu, ili evakuacije ruskih državljana u Siriji.

Moguće je i da su dopremili neke nove raketne sisteme PVO za sirijsku vojsku, recimo S-300 PMU2, ili S-2500, ili S-400, jer ruske vojne brodove Turci ne mogu da zaustavljaju u Bosforu.

Kako je ruski predsednik Vladimir Putin najavio da će Rusija vojno pomoći Siriji ako je Amerika bude bombardovala, onda pokret ruske ratne mornarice ka obalama Sirije treba gledati upravo u tom kontekstu. Za sada je Vladimir Vladimirovič održao reč. Ovakav razvoj događaja Moskva može da proglasi kao svoju pobedu.

Naravno, treba biti pošten i priznati da inicijative Rusije i pristajanja Sirije da stavi svoj hemijski borbeni potencijal pod međunarodnu kontrolu ne bi ni bilo da nije postojala pretnja američkog bombardovanja. Ima tu nekih sličnosti sa velikom kubanskom raketnom krizom pre 50 godina: Hruščov je pristao da povuče sovjetske rakete sa Kube, Kenedi se, doduše tajno, obavezao da neće rušiti režim Fidela Kastra i da će SAD povući svoje rakete iz Turske. No, u slučaju kubanske krize oružje su povlačili Sovjeti i Amerikanci, sada treba da ga povuku Amerikanci i Sirijci. A Bašar el Asad da ostane u Damasku, a Rusi u luci Tartus. I u tome leži uspeh Moskve.

Ostaje operativni deo „posla”. Asad treba da ubedi svoje generale da hemijsko oružje mora pod međunarodnu kontrolu, a posle i na uništenje. To neće biti lako, jer sirijski vojni vrh svoje hemijsko oružje smatra „oružjem sudnjeg dana”, jedinim faktorom odvraćanja od izraelskog napada u nekom mogućem ratu. Sirijski generali hemijsko oružje smatraju kontratežom izraelskoj atomskoj bombi. Hemijsko oružje se smatra atomskom bombom siromašnih država.

Biće dosta natezanja oko kontrole i stavljanja pod međunarodni nadzor sirijskih skladišta hemijskog oružja, pitanje je hoće li Amerikanci zatražiti da inspektore UN podrže i „vojne snage za implementaciju”. To je bila „inspekcijska klopka“ za Sadama Huseina” 2002. i znamo kako se završilo.

Što se tiče kasnijeg uništavanja sirijskog hemijskog oružja, najjednostavniji način je potopiti sve rakete i bombe punjene bojnim otrovima u more. Tako su svojevremeno uradili i Rusi i Amerikanci, nešto bojnih otrova spaljivali su na poligonima uz velike ekološke posledice, dok su veći deo bacili u more. Tihi okean je prepun bombi i raketa punjenih američkim i ruskim bojnim otrovima.

Bilo kakvo sirijsko odbijanje kontrole njenih hemijskih arsenala moglo bi u SAD biti protumačeno i kao razlog za trenutnu vojnu intervenciju, ovog puta i bez odluke Kongresa, naravno i bez odluke UN. Pod jednim uslovom: da Moskva nije Damasku već isporučila najsavremenije PVO sisteme.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Bianca says:

    "Naravno, treba biti pošten i priznati da inicijative Rusije i pristajanja Sirije da stavi svoj hemijski borbeni potencijal pod međunarodnu kontrolu ne bi ni bilo da nije postojala pretnja američkog bombardovanja." Naravno, treba biti posten isto tako i priznati da se je je pretnja americkog bombardovanja sudarila sa neocekivanim zidom -- ogromnom otporu Americkog naroda. I zvonili su telefoni, i pregrijali komputeri sa milionima e-mail. A neki ambiciozni senatori i kongresmeni su u stvari pozvali svoje gradjane da dodju i daju svoje misljenje licno -- ocekujuci naravno da ce ih se par pojaviti da kazu ljude to ne zanima. Nisu ni sanjali da ce doci toliko ljudi koji ce cekati u dugackom redu, samo da im daju komadic svojeg gneva. Tako, da budemo SASVIM posteni, pretnja americkog bombardiranja je naletila na pretnju bjesnog naroda. I to mozda ne bi sprecilo neokonzervativce koji veruju da Amerika jednostavno mora biti u ratu da bi opstala -- da nisu dobili malo straha od trvde Ruske linije. Rusija im je dala priliku da sacuvaju obraz. Ali moje iskustvo je da se radi o mnogim ljudima koji obraza nemaju -- i uvjek se mora ocekivati neka provokacija, bilo sto, bilo gde. Kako je sve privatizirano, sve do izvjestajnih sluzbi i specijalnih operacija, to uopce ne bi bilo tesko. I tako smo dozivjeli da vidima da nije tako veliko zlo imati drzavu koja je vlasnik korporacija, ali je veliko zlo kada su korporacije vlasnice drzave.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *