ЂАВОЉИ ФИЛМ: Седми наставак „Ратова звезда“ пун сатанистичких знакова!

ĐAVOLJI FILM: Sedmi nastavak „Ratova zvezda“ pun satanističkih znakova!

19 decembra 2015

1870789Piše: Dmitrij Tretjakov

(Najveće đavolovo lukavstvo je u tome, što je ubedio svet da on zapravo ne postoji)

Svet je bio danima u iščekivanju. Raduj se svete! Legenda dolazi. Zemljo, raduju se pred Njom!

Sve je spremno: galaksija je daleka kao i pre, na Tatuinu, asteroid se približava asteroidu – ne sudarajući se, svetlosni mačevi su upaljeni, a droidi podmazani, očišćeni i spremni da se vinu u nove avanture.

Verovatno se u polovini prodavnica na planeti mogu pronaći proizvodi označeni „Ratovi zvezda“: to su i baterije, i pića, i papuče, pa čak i pertle kakve nose legendarni vitezovi i njihovi protivnici. Karte su odavno rasprodate nedelju dana unapred. Recenzije napisane. Nastavci se snimaju, a profit je zagarantovan.

„I neka ceo svet sačeka“ sa njegovim tragedijama, ratovima, glađu, izbeglicama i rastućim napetostima. Čini se da nijedan svetski medij nije propustio da izvesti o dolazećoj premijeri sedme epizode ​​„Ratova zvezda“ od Džej Džej Abramsa. Do poslednjeg detalja prodiskutavani su svi trejleri i glasine.

Svaka reč, izgovorena na svakoj reklamnoj konferenciji za novinare replicirana je i interpretirana u hiljadama novina i časopisa. Retke izjave šefova država su udostojene takve pažnje. I istina, mnogo je interesantniji podatak da Luka neće biti u ovoj epizodi nego da neko, negde, nije mogao da identifikuje neki bombareder, ili je pobrkao naš konvoj za natovskim… da su poslati da bombarduju Y-krila – sigurno bi bili primećeni…

Oni nude odvlačenje pažnje. Nedvosmisleno i uporno ga nude. Znači, znamo kako? Ali odvlačenje pažnje – od čega?

Nekada davno, daleke-daleke 1977. godine, pojavio je prvi (on je zapravo – četvrti) nastavak futrističke sage – „Nova nada“. Čini se da je u tom, prašinom pokrivenom, veku, njena politička poruka bila više nego očigledna. U toj trilogiji je sve bilo potpuno jasno – dobri pobunjenici se bore protiv zle imperije, čiji je glavni predstavnik naoružan crvenim mačem, pa se čak i ne zna je li živ, ili je mrtav.

Možemo pretpostaviti da je nova nada bila u pronalaženju novog načina borbe, nada u brzu pobedu u ratu, veoma realnom tih godina. U Hladnom ratu. Povremeno pominjući senat i demokratiju, siromašni (nejasno je odakle im onda tolika flota) pobunjenici, očigledno predstavljaju SAD i njihove saveznike, čak sebe i nazivaju „alijansom“ kako niko ne bi imao nedoumice. „Imperija“ je naravno – propagandni pečat udaren SSSR-u.

Bipolarnost sveta u sedamdesetim bila je očigledna, opipljiva. I jasno vidljiva u kinimatografiji, čak i u potpuno zabavnim „ratovima“. Ali rat je dobijen – „imperija“ je nestala i sa filma i iz realnosti. Zašto onda snimati dalje?

Strah monopolarnog sveta karakteriše drugu trilogiju, pod nazivom „Fantomska pretnja“ iz 1999. godine. Ako je ideološka identifikacija „tamne strane“ sa večno živim Vejderom iz prve trilogije nekome bila malo, onda je tu marksistička retorika o lutajućem duhu i oružju koje je falsifikovano od strane buržoazije i koje joj donosi smrt, što je prihvatljivije od konkretne inkarnacije.

Duh je budući imperator Palpatin, a svakom poznavaocu Univerzuma koji drži do sebe jasno je – da je imperator besmrtan: on je – duh koji se seli iz tela u telo. Oružje je i mladi Skajvoker, treniran u redu Džedaja, i armija klonova, koju je naručio isti taj red.

Podsetiću da su fantomske pretnje posle 2011. godine za SAD postale realan rat, s tim što su ga upravo one i pokrenule. Rat, koji ne prestaje do dan-danas.

Na taj način, svaka trilogija se smeštala u određeni politički kontekst, uspešno predviđajući njegov dalji razvoj.

Dakle, šta bi sada trebalo da očekujemo?

U ovom trenutku, mač u rukama zločinca nije samo crven, već je i u obliku krsta. Možda, izlazeći pred katolički Božić film utvrđuje sebe kao istinski kult? Kao novo „jevanđelje“, kreirano za modernu univerzalnu crkvu? Ako je tako, ona će imati mnogo osnova za to.

Apsolutno je moguće da su peripetije i sudbine likova iz ove sage modernoj publici poznatije nego žitija izraelskog stolara, egipatskog pastira, sina trgovca iz Meke ili drevnog indijskog princa-prognanika, da ne govorimo već o njihovim učenjima i nasleđu. Štaviše, širom sveta je lako upoznati ljude za koje događaji iz filmova i njihovo tumačenje imaju gotovo sakralni status. Malo koga iznenađuje upotreba izraza „kanonska trilogija“ ili „trilogija“.

U Sjedinjenim Državama, gde već odavno praznovanje Božića nema jasan verski status (da se nehrišćani ne bi uvredili), „Ratovi zvezda“ se apsolutno mogu takmičiti za titulu duhovnog steznika koji ujedinjuje naciju. Međutim, to je već neko drugo razmišljanje…

Kakva je politička poruka filma?

Pretpostavljam da govori o definitivnom povratku ratu – hladnom, a može biti, i vrućem. Voleo bih da grešim.

Ali, šta drugo može da znači oživljavanje imperije sa crvenim mačevima? Jer, hteli ne hteli, moramo da kažemo da se u bioskopima ovo pitanje više nego aktivno tretira.

Primere ne treba dugo tražiti: poslednji Spilbergov film „Špijunski most“, koji se pojavio u novembru, direktno je posvećen drevnom Hladnom ratu.


Sa odgovarajućom savremenom ozbiljnošću samoironije govori o advokatu koji brani Abela na sudu, posle organizovanja njegove razmene za Pauersa i Prajora, i detaljno podseća savremenog gledaoca, zašto ne treba voleti Sovjetski Savez. Film je – filmska adaptacija Čerčilove fraze o demokratiji. On blago kritikuje svoj sistem, tačno znajući da time drugi sistem čini još gorim, jer njegov, uprkos nedostacima, služi dobru.

Majstoru uspeva meka i precizna sugestija u koju su umotani mnogi problemi istočnog bloka, koji nam se, kako se mnogima čini, mogu zameriti i danas. Tu je i Berlinski zid sa mitraljeskim gnezdima i pucanjem po beguncima.

U tom filmu se povremeno govori o Rusiji koja želi da bude gazda u DDR, što bi trebalo da se shvati ovako: Nemci sa zidom nemaju nikakve veze, problem su bile sovjetske imperijalne kolonijalne ambicije. Međutim, ostalo je nejasno, kako se uopšte desilo da Sovjeti „okupiraju“ Berlin i podlo ne žele da ga vrate?

Na sličan način je prkazan prilično teatralan sovjetski sud, u kontrastu sa realnim američkim, problematičnim, ali živim i sposobnim da se usprotivi rulji i vlasti. Isto je predstavljen i tretman zatvorenika: Abela u Sjedinjenim Državama gotovo nežno budi čuvar, da bi ga poveo na razmenu, dok u isto vreme Pauersa – lišavaju sna i okreću mu sijalice u lice. Snažan napredak, očigledno je i podsećanje na košmarne tamnice GULAG-a, što se koristi kao kritika sopstvene vlasti, koja je zapravo mučila ratne zarobljenike, na osnovu toga što „nisu državljani“ i nalaze se na teritoriji druge države. Kao da želi da kaže: pogledajte na koje ste grane spali – ništa niste bolji od tadašnjih Sovjeta.

Spilberg stavlja sve na svoje mesto: na jednoj strani Atlantika su dobri plavi momci, a tamo, negde u čudnoj bezgraničoj Rusiji su – loši crveni.

U koordinaciji sa majstorom nastupa Edvard Cvik sa biografskom dramom o Bobiju Fišeru „Žrtva pešaka“.

Već u reklamiranju ovog filma se moglo čuti da „Fišer stoji sam protiv cele Sovjetske imperije“. Međutim, film se zapravo bavi pobedničkim propagandnim klišeom ironično – vidimo da se Fišer ne može nazvati usamljenim vitezom, a podrška „imperije“ je više nego uporediva sa podrškom „alijanse“.

Filmovi Cvika i Spilberga potpuno odgovaraju posleratnoj antisovjetskoj propagandi: s jedne strane, Sovjeti su strašni, bezrazložno zlobni i opasni i za borbu sa njima moraju se upotrebiti sve raspoložive snage. S druge strane – njihovi konkretni predstavici su komični. Tako je na primer, Spaski kod Cvika smešan, kada ide snežnobelom plažom Majamija u tamnom trodelnom odelu, zajedno sa pratnjom, ili kada pokušava da imitira Fišera i da čuje nečujno. Kao što i KGB kod Spilberg izaziva smeh, kada agenti pokušavaju da odglume porodicu Abela pred advokatom.

Zanimljivo je da ovi filmovi nisu potpuno propagandni, već je to istraživanje zapadnog društva i čoveka u njoj. Hladni rat se u ovim filmovima, čini se, prikazuje samo zbog hronološke potrebe.

I u „Zvezdanim ratovima“ konfrontacija, kako se mnogima čini, nema neku političku konotaciju. Jednostavno uslovno dobri se bore protiv uslovno loših. Takva su potrebe akcionog filma – karatkteristika loših momaka je nasilje. Samo što i u politici postoji, kako se čini, takva potreba, inače, zašto bi onda postojala vojna industrija?

Ne može se beskonačno opravdavati 600 milijardi vojnog budžeta potrebom zaštite od avganistanskih terorista.

Treba li očekivati od sage ironiju – taj moderni marker „ozbiljnog razgovora“, ili je sve ogoljeno kao i ranije – sa kamenih teških lica na nivo dečje-naivne patetike tako popularne danas?

Popularne, možda, i zato, što mi više ne želimo da razmišljamo.

Neka intelektualci razmišljaju, a naše uši su spremne za novu porciju rezanaca – jer mi želimo samo da se zabavimo, „i neka ceo svet sačeka“.

(za Fakti.org preveo: Srđan Đorđević)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Lady Gaga says:

    Ala se autor ovog traktata nalupetao, svaka mu čast.

  2. Zvezdane Zamke says:

    Ne da se nalupao, nego se naprosto usro. Opisao sebe kao čoveka koji u detalje prati jedan bezvezni serijal. Ja imam na dohvat ruke sve vrste filmova, a ne gledam ni jedan. Već 12 godina ima kako nisam gledao ni jedan jedini film, a od tad TV gledam samo u restoranu kad zagalame previše. Dosta mi je bilo onih 20-ak godina ispred i pitam se samo kako sam mogao da gledam sve te gluposti? Pa kaže (Najveće đavolovo lukavstvo je u tome, što je ubedio svet da on zapravo ne postoji) Nije. Naprosto nije. Najveće njegovo lukavstvo je što je nekako ubedio narode sveta da gledaju serijale kao što je Ratovi Zvezda. Takva mašta je čak šta više stručno izmišljena. Dakle, čovekova mašta je u suštini blaža i prihvatljivija, ali ovakav serijal je čista podmetačina. Nosi svoje psiho sociološke zamke koje očigledno veoma dobro funkcionišu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *