До ивице и назад

Do ivice i nazad

1 marta 2018

Piše: Filip Rodić

Na konferenciji u Minhenu pojavljuju se najvažnija imena svetske politike. Upravo je na ovom mestu predsednik Rusije Vladimir Putin 2007. godine održao istorijski govor u kojem je prvi put bačena rukavica u lice američkoj globalnoj hegemoniji. Tačno deceniju kasnije, na prošlogodišnjoj konferenciji, predsednik Kine Si Đinping je samouvereno izjavio da će njegova zemlja preuzeti vođstvo u „oblikovanju novog svetskog poretka“ i očuvanju globalne bezbednosti. Iako sada nije bio u Minhenu, senka kineskog lidera lebdela je nad skupom. Njegov govor na 19. Kongresu Komunističke partije Kine oktobra 2017. kada je rekao da je „socijalizam sa kineskim osobenostima prešao prag nove ere“, ere „u kojoj će se Kina približiti centru pozornice“, ocenjen je u ovogodišnjem izveštaju kao „geopolitički najvažniji događaj od kako je bivši sovjetski lider Mihail Gorbačov zvanično raspustio SSSR“.

Ove godine atlantistički establišment, koji u suštini stoji iza ovog događaja, nije omogućio (ili samo nije bio u stanju da organizuje) bilo kakav „revolucionarni“ govor. Čuvari liberalnog poretka bili su koncentrisani na dve stvari – satanizovanje američkog predsednika Donalda Trampa i Rusije.

NEPRIJATELJ U OVALNOJ SOBI 

U izveštaju sa konferencije, ne slučajno naslovljenom „Do ivice i nazad“, najblistaviji je citat člana notornog američkog Saveta za spoljne poslove, profesora na Prinstonu Džona Ikenberija. „Najmoćnija zemlja sveta počela je da podriva poredak koji je stvorila. Neprijateljska revizionistička sila popele se, doista, na scenu i sedi u Ovalnoj sobi, žili kucavici slobodnog sveta“, rekao je on. Očekivalo bi se da će uticajni američki „mislilac“, kao što je do sada uglavnom bio slučaj, udariti po Kremlju i antihrista pozicionirati na Crvenom trgu, ali ne. Glavni neprijatelj liberalnog establišmenta nije čak ni „novi Hitler“ u liku Vladimira Putina nego Donald Tramp koji, iako je daleko od toga da je ispunio svoja izolacionistička i u odnosu prema Rusiji pomirljiva obećanja iz predizborne kampanje, predstavlja liberalima glavnog neprijatelja. Zašto je to tako, nije teško objasniti. Putin je prirodni neprijatelj. Neko od koga elita i ne očekuje bilo šta drugo. Tramp je, s druge strane, u njihovim očima kancer. Unutrašnji neprijatelj koji im ne dozvoljava da se bez rukavica obračunaju sa „ruskom pretnjom“. Izveštaj sa Minhenske konferencije prepun je otrovnih strela upućenih Trampu, ali i dobrom dozom očaja zbog trijumfa zla koje je osvojilo predsednikovanje Sjedinjenim Državama. U izveštaju, tako, piše da su „američki lideri decenijama ulogu svoje države definisali kao suštinsku silu dobra u svetu i glavnog borca za demokratiju i ljudska prava“. Dodaje se da je „Trampova administracija zapevala drugu pesmu“. Trampu se zamera što je napustio UNESKO, Sporazum o transatlantskom partnerstvu, Pariski sporazum o klimi, što je zapretio otkazivanje Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini, kao i sporazuma o iranskom nuklearnom programu. Kako je naglasio predsednik Saveta za spoljne poslove Ričard Has (nedavni gost Vuka Jeremića u Beogradu), Amerika je započela proces „abdikacije, dobrovoljnog odbacivanja moći i odgovornosti“. „Sjedinjene Države više nemaju vodeću ulogu u očuvanju saveza ili u izgradnji regionalnih i globalnih institucija koje postavljaju pravila za međunarodne odnose“, dodao je Has.

RUSKA PRETNJA 

I dok Trampova Amerika posrće i posustaje, Kremlj je, sudeći po izveštaju, sve agresivniji. Ističu se ruska „kampanja lažnih vesti“ tokom francuskih predsedničkih izbora i „napori za uticanje na američke predsedničke izbore 2016“, koji su se, kako se ocenjuje, „isplatili“. Nedokazani navodi o mešanju i nelogični zaključci o „profitiranju“ deo su dugotrajne antiruske kampanje koja je dovela do toga da je Tramp bio primoran da tokom prve godine mandata revidira svoje najvažnije spoljnopolitičke ciljeve. Umesto detanta, dobili smo slanje smrtonosnog oružja u Ukrajinu, oko čega je čak i ratoborni Obama oklevao, proširivanje sankcija protiv Rusije i čitav niz drugih mera koje su povisile napetosti sa ovom zemljom u Baltičkom regionu, na istoku Evrope i u Siriji.

Sam izveštaj u ovom smislu obiluje nedoslednostima. Dok se s jedne strane Rusiji daje gotovo natprirodna moć da utiče na volju birača u Francuskoj ili SAD, s druge strane njena sila se nipodaštava i umanjuje. U izveštaju se podseća da je bruto nacionalni dohodak Rusije jednak španskom, do čega se došlo pomoću iskrivljenih podataka o paritetu kupovne moći i kursu valuta. U ovom poređenju zanemaruje se činjenica da Španija ne obezbeđuje trećinu gasa u Evropi, što Rusija čini, kao i da Španija nema vojnoindustrijski kompleks koji se može porediti samo sa američkim.

Brojni govornici su i „šamarali“ Rusiju. Među najviđenijima u ovoj disciplini bili su generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, ukrajinski predsednik Petro Porošenko i američki savetnik za nacionalnu bezbednost general H. R. Makmaster. Čak je i šef nemačke diplomatije Zigmar Gabrijel optužio Rusiju i Kinu da pokušavaju da ,,podriju“ Evropsku uniju i ostatak „slobodnog sveta“. „Nalazimo se usred ere nadmetanja demokratskih i autokratskih država, a ove poslednje pokušavaju da ostvare uticaj nad Evropskom unijom i zabiju klin između nas“, rekao je on.

Na ove optužbe odgovorio je jedan od redovnih posetilaca Minhenske bezbednosne konferencije, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. On je ukazao da Evropska unija „nije uspela da pronađe zlatnu žicu u odnosima sa Rusijom tokom poslednjih decenija tretirajući tokom devedesetih godina ovu zemlju kao ’šegrta’ kojeg treba podučiti zapadnim standardima i vrednostima, dok se sada govori o ’ruskoj pretnji’“. Lavrov je posebno istakao da zapadne države Rusiju pogrešno optužuju za umešanost u svim kontroverznim događajima poput bregzita ili katalonskog referenduma o nezavisnosti – njegova zemlja teži upravo suprotnom. Da je „otvorena za ravnopravno partnerstvo uz obostrano poštovanje koje će biti zasnovano na uravnoteženosti interesa sa EU kako bi se našla efikasna rešenja za izazove današnjice“, te da je „spremna za izgradnju odnosa na istim principima i sa SAD i drugim zemljama“.

S obzirom na opšti ton Minhenske konferencije postavlja se pitanje da li je tačan naslov ovogodišnjeg izveštaja „Do ivice i nazad“. Procena predsedavajućeg konferencije Volfganga Išingera da je „svet je došao bliže – preblizu – ivici značajnog konflikta“ deluje tačnije.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *