ДО СКОРА СРБИ СУ БИЛИ ГРAЂАНИ, А ОД БОЖИЋА – ЈУЛИЈАНЦИ! | INTERMAGAZIN

DO SKORA SRBI SU BILI GRAĐANI, A OD BOŽIĆA – JULIJANCI!

12 januara 2018

Piše: Slobodan Turlakov

Opšte je poznato da je Božić, koji se slavi 7. januara,  praznik Srba,  koji čine grdnu većinu  u svojoj državi, ali zvaničnici u Srbiji, to ne smeju da priznaju, koji čestitajući, istovetnom čestitkom,  „vernicima, po julijanskom kalendaru“, a ne Srbima, iako u rečenim istovetnim čestitkama, pominju i patrijarha srpskog i sveštenstvo SPC, a koje je to Srpstvo, ako nema nepominjujućih Srba.

Nije to samo sada i danas, tako je od 5.oktobra, sve vlade su se tako ponašale, ali budno pazile da nacionalne manjine zovu imenima njihovih matica, dok su  Srbi, iako grdna većina, bivali – tek i samo građani…

Mi nećemo ulaziti u razloge i povode, koji su doveli sadašnje zvaničnike do potrebe da oglase „Deklaraciju o srpskom opstanku“, ma gde inače živeli, kojom se, malte’ne, garantuje očuvanje i  srpskog jezika i srpske ćirilice, kao i poznavanje  srpske istorije, dakle sve ono što do sada nije bila briga zvanične državne politike, što je i aktuelni ministar kulture i informacija, Vukosavljević, tu skoro,  potvrdio svojom izjavom: „Moraju se učiniti  snažni koraci  radi afirmacije  ćirilice,  u javnoj  i službenoj upotrebi. jer će u suprotnom, ćirilica postojati samo  u našoj svesti.“

Naravno i dabome, tom Deklaracijom, ma kakva ona bila,  nećemo očuvati sebe i svoje biće, ali izgleda da je sad dogorela vidljiva istina, da ćirilice gotovo i nema. Od tolikih štampanih medija, samo su „Politika“ i „Novosti“ u ćirilici, a već o elektronskim medijima i da ne govorimo! Više se o održavanju prava na ćirilicu u Vukovaru pisalo, nego održavanju tog prava u samoj Srbiji, što je malo nazvati  licemernim.

Recimo, oko zgrade Narodne Skupštine sve table su ispisane isključivo latinicom, a u prostoriji „Državne Lutrije Srbije“, na uglu Dečanske i Nušićeve ulice, na plafonu, ispupčenim slovima piše latinicom – „Državna lutrija Srbije„! Dakle, u neposrednoj blizini samog Ministarstva kulture i informisanja, nema ćirilice!

Podsećajući na ministrove reči o potrebi činjenja snažnih koraka u očuvanju ćirilice, pada nam napamet primer jednog inženjera koji godinama diže rezervoare za vodu mahom po Vojvodini i RS, po imenu  Nikola Vidić, koji sve što tim dizanjem zaradi, upotrebljava za održavanje i popularisanje ćirilice, pa je u tom svom stvarnom – snažnom koraku, podigao i portal na autoputu, na kom piše, „ulazite u zemlju ćirilice!“

Dobro što ga još nisu uklonili, da ne bi iritirali zapadne ambasadore.

Kad je reč o Deklaraciji, pre neki dan je objavljeno da je za njeno

pisanje angažovan tim, od dva dekana (Pravnog i Filološkog fakulteta), jednog bivšeg dekana (Pravnog fakulteta) i nekih filologa.

 Dakle ni jednog istoričara!

Juče je Selaković, kao generalni sekretar Predsednika Republike, objavio da je Deklaracija gotova za potpis i odobrenje, a Dodik je rekao da će biti objavljena, kao zajednički akt, na Sretenje.

Kad pre i na osnovu kojih usaglašenih opredeljenja odgovornih ali i znanstvenih foruma i pojedinaca. Jer, u po nečem, to je u neku ruku, i srpski nacionalni program, koji odavno ne postoji, a i ne može postojati kad će po svojoj prirodi on najpre i uvek biti stranački, a tek potom i nacionalni.

Konačno, nije slučajno preko 100 registrovanih stranaka, koje valjda nešto još hoće, sem – vlasti!

Da stranački „programi“ nisu ništa drugo već ono što njihovi lideri hoće, videlo se  iz nedavne koalicije  SPS, SRS i JS.

Da su Palma i Dačić, kako reče Palma, u „bratskim odnosima“, ali  otkud tu Šešelj, koji je, u svoje vreme, imao „određeno mišljenje“ o Dačiću,  ni malo laskavo. A Dačić sad kaže: „Možda se ponekad nismo slagali, ali jedno je sigurno –  nikad nismo bili izdajnici“.

Ko bi sad tu mogao biti izdajnik?

Samo onaj koji je izdao Šešelja!

 A zna se ko ga je izdao!

Sad kad se bivši vlasnici, opet ušli u politiku, čitava gomila!,  jurišajući i pre zvanične izborne kampanje, na Beograd, koji su svak u svoje vreme izgubili, kad je, dakle, tzv. opozicija „napučana“ i kad je svaka, sem Dveri, drugosrbijanska, dakle, bratska, uključujući u to bratstvo i  vladajuću sa njenom koalicijom, ova mionička trojka, je najavila da ima ideje šireg obima, pa, prema tome, da računa i na Beograd.

Ali, Dačić se odjednom pojavio,  kao izdajnik.

Naime, ukoliko „ne izađu sami na izbore, izaći će u zajednici sa SNS!“

A gde će Palma i Šešelj? I šta će biti sa onih mioničkih 14% , koje su osvojili u triju?

 Dakle, jedan haos, koji se pravda samo vlašću. Te nije čudo što je Janković koji se nudio za premijera, pa kad je odbijen, krenuo  u protest zbog nameštenih izbora. A Đilas, opet, tvrdi da je njemu nuđeno mesto potpredsednika  Vlade ili gradonačelnika Beograda, a sad bi da preko izbora zavlada Beogradom, na užas SNS-a koji mu je to mesto nudio kad je osvojio opštu vlast.

Jadna, Srbijo, kad si spala na politički polusvet!

                                                ***

                   Mitropolit Amfilohije opet na nišanu

Prvi put je bio posle njegovog govora nad odrom upokojenog Đinđića, ali ne dugo.

Sad, opet, zbog njegove izražene bojazni da se priprema izdaja Kosova i Metohije.

Digla se cela bulumenta, ne samo iz SNS-a.

Malte’ne, ko je on da se tako izražava protiv onoga koji je „ujedinio Srbe“, i još zapretio da „neće biti nekažnjeno  ponavljanje „Oluje“ i Jasenovca!“. (Čim i s kim?)

Naravno, ne pomišljajući, pri tom, ko su oni koji se usuđuju da uđu u obračun sa Mitropolitom. Dame i Gospodo, vi zaboravljate ili ne znate da je rimska škola, uz rodnu Donju Moraču i višedecenijsko iskustvo na visokom nivou, odveć visoko, visoko, nad vašim sitnežom, koji se bavi   politikom koju niti razume, niti shvata, sem ako nije izvan vaše lične koristi. U tom pogledu, neće vas  približiti nivou Mitropolita ni sedmodnevna priprema za obračun sa njim, jer je Mitropolit nedodirljiv i nedohvativ, a konačno  je budućnost, iako 80-godišnjak, na njegovoj strani.

Onaj koji se sprema da se upušta u taj odgovor, prenebregava činjenicu da je svaki njegov spoljni pokušaj, ma koliko bio snishodljiv i obećavajući, neslavno završio, pa će i ovaj, jer je ogromna većina sa čelnicima  EU, na strani KiM-a, uprkos njegovog petogodišnjeg udvaranja i uveravanja naroda da imamo posla sa prijateljima.

Poslednji pokušaj u tom smeru učinjen je  njegovom izjavom – „Ako  je vezana za Francusku, Srbija ne treba da se boji budućnosti“, o kojoj vezanosti je, do skora. govorio, ali sa – Nemačkom, o kojoj sada ćuti.!

Međutim, njegov ministar inostranih dela, Dačić, odmah potom, obaveštava pučanstvo Srbije –  „Od Francuske smo doživeli najveću podlost, nagovorila je Madagaskar da prizna Kosovo!“.

To je ona Francuska koja je „vraćena u Srbiju, na velika vrata!“, koja će  u licu svog predsednika, do juna meseca,  posetiti Beograd!

I drugi naš veliki prijatelj, do nedavno austrijski ministar inostranih dela, Kurc, a sada kancelar, obećao je svom narodu, da će u zajednici sa koalicijom, „obnoviti staru Austriju!“

 A može li se to učiniti, bez opasnosti po Srbiju?

Naravno, ni o tome, ni reči!

Najnoviji slučaj, koji se  najporaznije odrazio po njegovu sujetu, koja je inače, za njega, rukovodeća, zbio se kad je Ana Brnabićeva proglašena, od jednog švajcarskog lista, „za jednu od 32 osobe,  koje su u 2017. bili u fokusu.

Može se misliti kako se ta vest odrazila na onoga koji je izazovno postavio premijerku, sa svim njenim ososobenostima (ženski gej, Hrvatica, katolkinja), što je trebalo njega da istakne kao pravog Evropljanina, u zemlji, potpuno suprotne tradicije…. Ali, avaj, umesto da tu njegovu izuzetnost prihvate kao jedinstvenu i aplaudirajuću, oni biraju nju! Šta više, ona tim ciripškim novinama daje intervju u kom kaže: „kako ne krije  svoju homoseksualnost, a too je važno za Srbiju (!?) Ljudi treba da razumeju  da nije važno koga voliš, već ko si ti?“

Šta sve ovo znači, to samo ona zna. Nema šta – muška hrabrost!

Pomenimo i zaključak tog lista, po kom, sve to pokazuje koliko se Srbija promenila, i kako stenje pod anacionalnom diktaturom“, što nije daleko od onoga što je napisano u „Dojče vele“ – „opozicija  se zadržava na nivou  parola  i demagogije i zato adekvatne borbe nema.  Autokratija  klizi ka diktaturi!“

Sve to i toliko toga što će doći, podseća na nekadašnje reči Jovana Ristića: „Teško onom režimu, koji visi o jednom čoveku!“

                                                ***

                           Srbija se vrti u krug

To je ocena prof. Dr Miodraga Zeca sa Beogradskog univerziteta, koji kao poznati i priznati ekonomista, ukazuje na čitav niz zabrinjavajućih stvari.

„Bez obzira na medijski dinamizam, ekonomske aktivnosti  i rezultati  su daleko manji  od očekivanih , a krem na torti  je odluka vlasti u Beogradu da se za novogodišnju jelku  potroši  83.000 evra.“

Zbilja, neverovtno, a pogotovu što se to krilo do pred samu Novu godinu.  Pošto je stvar otkrivena, ona je sišla sa naslovnih strana, čak tako i toliko, da se pojavila vest, da je ta čarobna jelka – poklonjena Beogradu!

Uopšte, svašta se priča i prepričava, tako Zorana vidi žensko čeljade u ulozi gradonačelnika, onaj koji o svemu odlučuje najavljuje iznenađenje, iako je obećao da će glasati, pa makar bio jedan jedini, za postojeću upravu Beograda, zbog njenih vidljivih i ohrabrujućih rezultata,  mada je još pre nekoliko meseci najavio da Mali više neće biti gradonačelnik!. Tako da se i ovaj, u stvari, „Veliki“, unapred odrekao te časti, obećavajući ostavku, o kojoj sad niko ništa ne govori, pa ni on sam.

Ali zato galame toliki opozicionari, koji u stvari to nisu, jer su i oni drugosrbijanci, kao i oni koji vladaju, pa se ne zna po čemu su oni opozicija.

O dok prof. Zec  govori u kakvom je Srbija nedefinisanom stanju, kad je reč o ekonomiji, dotle onaj koji upravlja i vlada tvrdi „Srbija napreduje u svakom smislu, posebno u agendi  strukturnih  reformi.“

 Ipak, dodaje, „izbeći ćemo pljačke, korupciju i mafiju i nećemo svojim odlukama  praviti greške.“

Čuje se, međutim, obrnuto. Aerodrom „Tesla“ koji je dat nekoj francuskoj firmi na 25 godina u najam, nema francuski, već američki kapital, sumnjive vrednosti. Međutim, „Novosti“ su objavile da će svaki stanovnik Srbije dobiti 1.500 dinara dividende od ove koncesije!, pošto se parafira Ugovor, u prvoj četvrtini 2018.

U čemu je problem, Aerodrom je otišao da li zato što mi ne umemo da ga vodimo, ili što za njega nemamo modernu tehničku opremu? Ako se zna da je oprema vojnih aerodroma kompleksnija i komplikovnija, to znači da mi kao siromašni, moramo i vojne aerodrome dati stranim firmama koje ih mogu učiniti modernijim i upotrebljivim.

Ako je, pak, u pitanju opsluživanje aerodromskim službma, zar je moguće da mi nemamo dovoljno stručnih ljudi i one, koji mogu to da rade. Zaboga, mi imamo civilne aerodrome, skoro 100 godina, valjda smo za to vreme mogli da obučimo generacije i generacije sposobnih i stručnih ljudi.

Da li to znači da će i Telekom i Bor doći na red?

Je li to taj napredak u svakom smislu?

Prof Zec dalje kaže kako smo  „dozvolili da se  obrazovanje pretvori u biznis i zato imamo velikih problema u njemu“; dok premijerka, naprotiv, tvrdi da je najzadovoljnija tim resorom,  „svim onim što je urađeno u njemu!“

Koji su to kriterijumi, teško je reći, tek ona nečim mora da se pohvali, s obzirom da je mnogi osporavaju. Mada mnogi tvrde da je ona tek izvršni organ onog koji upravlja i vlada, što će  vreme  pokazati.

Tek, po prof. Zecu, „Srbija ima temeljne probleme u ekonomiji i društvu. Njom se upravlja personalno, umesto institucionalno, jer nisu uspostavljena pravila igre i zato se stalno iščekuju spasioci. Šta više, pravila se doživljavaju kao smetnja.

Uprkos svakojakim optimističkim ili neistinitim tvrdnjama, višu ekonomsku stopu ekonomskog rasta  u poslednje tri godine, imali su čak  BiH i Albanija ! A onda, visoke strane investicije otvaraju pitanje  čime su plaćene i kakvi su im efekti.

One dobijaju subvencije, dolaze zašto su došli, da proizvedu robu i da je izvezu i uglavnom ne učestvuju  u ukupnom životu društva“ za koji nisu ni zainteresovani.

Poznato je da je SIMPO proizvodio kvalitetan nameštaj koji je izvožen u mnoge zemlje, pa ipak je dovedena firma iste proizvodnje (IKEA). Zašto se maše deviznim rezervama, zar one nisu mogle biti upotrebljene da se održe te i takve firme. Nisu, jer bi bile vođene od nesposobnih partijskih kadrova, i sve bi otišlo u katastrofu, čime se dokazuje da je katastrofa – jedina naša šansa.

Mnogo se pisalo o Budžetu za 2018, kako je razvojni i dobro sročen. U nekadašnjoj Srbiji svake godine, čim bi Skupština odobrila i donela budžet, on je odmah štampan kao broširana knjižica i data je mogućnost svakom da ga uopozna i oceni.

Skupštine od 5. oktobra na ovamo su partijska društva i nemaju ni po kom pitanju od državnog značaja potrebno znanje i iskustvo, a ni Vlada koja ga predlaže ne može  tim nužnostima da se pohvali.

Prof. Zec kaže da usvojeni budžet predstavlja sliku države. Iz strukture prihoda i rashoda vidi se ko pravi budžet i kome se sve iz njega daje.  Pune ga najviše građani  porezom,  i akcizom , zatim carina,  a najmanji je porez na dobit. Izdvajanje za obrazovanje je među najmanjim, ali  su ogromni za subvencije , takse i penale za izgubljene sporove!

Nije budžet razvoja ako se subvencije firmama daju iz budžeta, već kada se daje za izgradnju infrastruktura, kao Klinički centar u Nišu.“

Naravno i dabome, sve se to zna, ali to znanje ne vredi i ne pomaže, jer se ovakvim budžetima rešavaju mnoga pitanja vlasti, ne samo na lokalu, gde vladaju i polupismeni u ime svoje stranke.

„Konačno, Srbija nije toliko bogata da  besplatno ustupa  drugima  one koji su se u njoj iškolovali.“

U svoje vreme, oni koji su napuštali Bugarsku da bi se zaposlili  u inostranstvu, dužni su bili da joj plate svoje školovanje, čak 20.000 dolara. Kod nas je sve to bilo pitanje državnog prestiža, a nikada državnih troškova.

Tek mi odlučnim koracima idemo ka cilju – EU, mada je Brnabićeva izjavila da nije važan cilj, već put kojim idemo, ka njemu.

Ovde svi nešto izjavljuju, da se ima ne samo utisak, već vidi se stvarnost, opo kojoj ministri koji ništa ne izjavljuju, kao da ništa i ne rade. Recimo Dušan Vujović, koji iako je jedini stručan i iskustven u svom resoru finansija, bitnom za rad Vlade, nije uspeo da se uklopi  u opštevažeći trend.

Nek nam je Bog na pomoći, mada  se On, po patrijarhu, već iskazao šaljući nam AV za predsednika.

Pa da ga ne zamaramo i ne mučimo.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *