Добри јесмо, али можда још недовољно

Dobri jesmo, ali možda još nedovoljno

5 oktobra 2015

Nenad Kecmanovic 5543Piše: Nenad Kecmanović

Koliko god to zvučalo paradoksalno, iz Evrope mnogo hvaljeni odnos srpskih vlasti prema izbeglicama mogao bi možda Srbiju bezbednosno da udalji od EU.

Nije teško razumeti da je premijer Vučić, pored iskrene ljudske solidarnosti sa izbeglicama, nameravao da svojim „humanizmom bez granica“ impresionira svet i preko noći otkloni četvrt veka planski i sistematično konstruisanu stigmu o Srbima kao ksenofobnom, šovinističkom i genocidnom narodu. Trebalo je da efekat bude tim veći što su početkom devedestih „masovne žrtve zlih Srba“ većinom bili bosanski i albanski muslimani, a izbeglice sa Bliskog istoka, koje Srbija prima srdačnije nego iko na njihovom trnovitom putu ka Zapadu, gotovo sto odsto čine upravo irački, sirijski, libijski i avganistanski muslimani. Da efekat nije izostao, svedoče salve komplimenata članica EU i prognoze da će Srbija do kraja godine najzad otvoriti jedno od famoznih poglavlja.

Nije teško razumeti ni srpski narod koji takvu politiku podržava, bez obzira na to što ne deli evroentuzijazam svoga lidera. I sami u velikom broju sveže izbeglice sa Kosmeta, iz Hrvatske i Bosne, u kolektivnoj memoriji čuvaju ranija iskustva o seobi pod Čarnojevićima, povlačenju preko Albanije, ustaškim progonima iz NDH, i poseduju izuzetnu empatiju za sve izbeglice ma odakle dolazile. Ni to nije sve. Decenijama psovani i pljuvani kao genetski neljudi, čija se zverstva u haškom „non-stop bioskopu” već godinama prikazuju svetu, sada se tope od sreće slušajući odjednom sa iste adrese komplimente o svojoj dobroti, ljudskosti, solidarnosti. Međutim, gostoprimstvo kod Srba možda nema granice u srcu, ali ima u materijalnim kapacitetima.

U parkovima u centru Beograda, i nešto malo dalje od železničke i autobuske stanice, više nema beogradske dece. Umesto da ih, ako ne konzervativne bake, ono bar mlade proevropske majke dovode da upoznaju i poigraju se sa svojim ne manje slatkim vršnjacima iz dalekog sveta, da sa njima podele čokoladu, poklone im igračku i sl, prestale su da ih dovode u omiljeni parkić. Ne fali njima humanizma, nemaju predrasuda, ali: „Problem higijene, zaraze, još na ovoj vrućini, a naša deca imaju slabiji imunitet, pa je l‘ da?” – pravdaju se glasno pred sobom. I nalaze na razumevanje sagovornica, koje su onomad kao i one plakale nad sudbinom malog Ajlana koga je mrtvog na plažu izbacila morska plima.

Tokom retkih svežijih avgustovskih dana, kada se noću živa spuštala ispod 20, po toplim haustorima oko železničke stanice u sitne sate su se sklanjale izbegličke porodice sa malom decom nenaviklom na hladnoću. Zbijeni po uglovima da ne ometaju prolaz i nemi da ne poremete kućni mir, ipak su uplašili neke veseljake pri kasnom povratku kući i vredne ranoranioce pri polasku na posao. Sutradan je na oglasnoj tabli osvanulo dramatično upozorenje kućnog saveta da se spoljna vrata zaključavaju i da se koristi interfon, a stanari su postali nezapamćeno revnosni.

Neodoljivo su podsetili na lidere zemalja EU, koji jesu za evropske vrednosti „ali ne u svojoj kući”. Razvijene zemlje Evrope ne mogu da se dogovore o kvotama. Nove članice EU razvlače bodljikavu žicu. Višegradska četvorka postrojila se iza mađarskog zida. Evropska Hrvatska ljuti se na tranzitnu balkansku Srbiju. Austrija preti da će, ako izbeglicama pretrpana Nemačka zatvori granice, i sama učiniti isto. Premijer Japana, koji inače prednjači u podršci ugroženima po svetu, kaže da njegova zemlja ima „nisku stopu priraštaja i staro stanovništvo i da neće primati izbeglice”. Zabavljena unutrašnjim migracijama ka „svome entitetu ili kantonu” i BiH se digla na uzbunu zbog iskrcavanja izbeglica na sarajevski aerodrom uz pomoć lažnih turističkih vaučera. Evropski stratezi prisetili su se da bi ipak bilo bolje da EU pošalje pare na Bliski istok i da tako na polaznoj stanici zaustavi izbeglice i spase dušu.

Niko od evropskih ili evrofilnih zvaničnika, sem poneko u dalekoj i stidljivoj aluziji, ne pominje ko je, kobajagi u ime rušenja diktatura i širenja demokratije, izazvao građanske ratove u Iraku, Libiji i Siriji i usmerio izbeglički mega stampedo prema jakoj Nemačkoj. Svakom je jasno da je cilj bio da se dugoročno osigura poslovanje „Teksaka”, „Standard oila”, „Šela”, BP-a i dr. na naftonosnom Bliskom istoku i da se oslabe i postroje evropski saveznici u eskalirajućoj konfrontaciji s Rusijom i Kinom. Ali Evropljani, baš kao i Arapi, o tome licemerno ćute. Ili, obostrano zabavljeni o jadu, nemaju vremena da progovore.

Srbija jeste obezbedila tranzit bliskoistočnim izbeglicama i kupila vreme za neodlučnu EU, pa i pobrala aplauze od svih. Ali od briselskih licemera ne bi trebalo da nas iznenadi ako nam otvaranje poglavlja opet odlože. Sada, iz bezbednosnih razloga: nismo uhvatili nijednog islamskog teroristu, a po njihovim procenama bilo ih je u proseku jedan na svaku stotinu. Dobri jesmo, ali možda još nedovoljno.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *