Smrt Dobrice Ćosića kao kraj jedne epohe

Smrt Dobrice Ćosića kao kraj jedne epohe

28 maja 2014

Đorđe-VukadinovićPiše: Đorđe Vukadinović

Teško je zamisliti pitomijeg i miroljubivijeg čoveka, koji je imao više neprijatelja i mrzitelja od Dobrice Ćosića.

Neki se sa njim nisu slagali politički. Neki književno. A neki su naprosto bili ljubomorni na njegovu slavu i uspeh. Mislili su da će ako ga dovoljno ocrne i ponize oni sami izgledati veći i važniji.

„Kalemar”, „komesar”, „etnički čistač”, „zlikovac”, „ratni zločinac” samo su neke od uvreda kojima su ga častili. I što je najmorbidnije, ti su se napadi pojačavali kako je bivao stariji i nemoćniji – a nekrofilni vrhunac dostigle u trenutku njegove smrti.

Isticali su mu nedostatak formalnog obrazovanja (interesantno da to, recimo, nije zamerano Miroslavu Krleži), iako je bio enciklopedijski obrazovan u širokom korpusu humanističkih disciplina i društvenih nauka. Družio se sa najboljima i učio od najboljih. Dobrica je učio čitav život i do duboko u starost očuvao radoznalost duha i živo interesovanje za nove ideje i ljude. Lično sam se uverio kako je i u svojoj desetoj deceniji pažljivije i koncentrisanije od mnogih junoša pratio domaće i svetske intelektualne i političke debate.

Ćosić je uspeo ono što kod Srba slabo uspeva – da stvori i odneguje jedan autohtoni intelektualni i politički kružok, i sačuva prijateljstvo, ili bar korektne odnose, i sa onima koji mu nisu bili politički istomišljenici. On je bio most koji je spajao „buržoaske kontrarevolucionare” iz Simine 9 sa komunističkim disidentima iz časopisa „Praksis”, i bio neformalni vođa te heterogene grupe. Uticaj tog kruga često je precenjivan, a ponekad i mistifikovan, što je dodatno povećavalo frustraciju onih koji nisu u njemu učestvovali.

Kao i na svakom „dvoru”, bilo je i tu likova koji su se muvali radi prestiža i privilegija, da vide i budu viđeni, da uhode, da se ogrebu i okoriste, a posle odlazili dalje, u potrazi za konkretnijim i komotnijim uhlebljem. Sve je to Dobrica znao i podnosio, verujući da svakome treba pružiti šansu. I primao nazad „bludne sinove” i „pokajnike” koji su mu se, s vremena na vreme, vraćali.

Dirljivo je bilo njegovo prijateljstvo sa Mihajlom Markovićem, koje nije prestalo čak ni kada su se, početkom devedesetih, našli na različitim stranama – i na kraju obojica bili izmanipulisani od strane političkih makijavelista i profesionalaca. Takođe, impresivna je i retka uzajamna privrženost koju je negovao sa Svetozarom Stojanovićem, Ljubom Tadićem, Trivom Inđićem, Miloradom Ekmečićem…

Ćosić je ponekad o sebi govorio kao o „poraženom čoveku”. I, zaista, sve za šta se zalagao uglavnom je – ne njegovom krivicom – loše prolazilo i propadalo. Nije ostvario demokratski socijalizam u koji je verovao. Nije sačuvao Jugoslaviju u koju je takođe verovao. Nije uspeo da pomiri četnike i partizane. Za jedne je on bio i ostao „komesar” i „komunac”, koji se nikada nije odrekao boljševizma. A za druge „otpadnik” i „grešnik”, koji je „izdao” revoluciju i mladalačke ideale.

Verovao je u „socijalizam sa ljudskim likom” i dao možda najubojitiju kritiku staljinizma i titoizma. A danas, ako socijalističkih ideja u Srbiji uopšte ima, neke forme titoizma i staljinizma su njihova najčešća obeležja. Vremenom je evoluirao ka građanskoj višestranačkoj demokratiji, a doživeo da vidi njenu grotesknu degradaciju i na lokalnom i na globalnom nivou.

Drugim rečima, socijalizam, humanizam, demokratija i patriotizam su bile njegove stožerne ideje, a teško je reći koja od njih u današnjoj Srbiji stoji lošije i koja je više prokažena i kompromitovana.

Trpeo je životne i političke udarce, ali se nikada nije ponižavao. Ostao je uspravan i dostojanstven. Pa i u tome može da bude primer svojim sunarodnicima, i svom narodu kojeg je toliko voleo.

Otmeno je podnosio političke, književne i lične izdaje, nepravde i uvrede. Što ne znači da ga one nisu pogađale i bolele.

Imao je mnogo neuspeha, ali u jednom je verovatno uspeo. Bio je najpoznatiji pisac i najpopularniji intelektualac na ovim prostorima. I neka vrsta sinonima za nacionalnog intelektualca i u dobrom i u lošem smislu te reči.

Nikada, s razlogom, nije prihvatao atribut „oca nacije”, koji su mu neprekidno i cinično prišivali drugi, a najviše oni koji ni njemu ni naciji nisu želeli ništa dobro. Suviše je ovo (još uvek) ozbiljan nacion da bi mu – za razliku od mnogih u regionu – bilo potrebno neko „novokomponovano” roditeljstvo. Ali jeste bio duboko, pa ako hoćete i „očinski” nadnet i zabrinut nad sudbinom svog naroda i jeste ga, sa očinskom kombinacijom ljubavi i strogosti, naizmenično hvalio i kritikovao, hrabrio i opominjao.

Ali tačno je i nešto drugo, čega su njegovi kritičari itekako svesni i što ih je upravo činilo – i čini – još nervoznijim i bešnjim. Naime, dokle bude Srbije i srpskog naroda, i dokle bude postojala nacionalna književnost i njena slobodarska vertikala, neizbežno će u srpskom duhovnom panteonu svetleti ime i lik Dobrice Ćosića.

A to da li će Srbije biti ne zavisi više od Dobrice (on je rekao što je imao i učinio što je mogao), nego od nas ostalih – kako sadašnjih, tako i budućih – Dobričinih poštovalaca i opadača.

(Politika)

KOMENTARI



3 komentara

  1. jeremija says:

    Blago onom ko dovijek živi imao se rašta i roditi. Dobrica Ćosić nas je napustio fizički , ali nije umro.Živeće on,kao i Tesla,Njegoš,Milanković,Nadežda,Milunka - dok živi srbski narod i država Srbija.U srbskoj književnosti ostavio je Dobrica tragove kao možda samo Njegoš pre njega.A kako sada stvari stoje neće Srbija skoro izroditi takvog velikana. Smatram ,moje je mišljenje davezivanje pojmova GEDŽA,KALEMAR nisu uvreda za Ćosića - naprotiv to su ,pored mnogih drugih spone koje ga neraskidivo vezuju za SRBIJU.

  2. qryber says:

    Dobrici Ćosiću žele da pripišu status "oca nacije" iz dva razloga - da se time Srbi optuže za velikosrpstvo, i da se ukine Sveti Sava koji je jedini istinski "otac nacije", i time ukine srpstvo (uvezivanjem srpskog patriotizma sa propalim ideologom vodi ka propasti nacije!)!!!

  3. eujo says:

    Laž je u samom biću Srbina.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *