Добричин наследник

Dobričin naslednik

15 februara 2015

Dimitrije Vojnov 34ePiše: Dimitrije Vojnov

U periodu disidentstva, Dobrica Ćosić je bio pisac koji je mogao da ujedini ljude koji će kasnije postati glavni predstavnici Slavske i Druge Srbije. Danas je njegovu poziciju nasledio Mišel Uelbek. Njegov ideološki fluidan pristup kritici savremenog Zapada, podjednako raspaljuje maštu našim evrofanaticima i evroskepticima. Evrofanaticima stvara utisak da su deo zapadnih intelektualnih rasprava, a evroskepticima potvrđuje da je zapadni model više razlog za strepnju nego za nadu.

Otud, brzi izlazak srpskog izdanja novog Uelbekovog romana Pokoravanje nekih mesec dana posle francuskog i nemačkog, predstavlja najznačajniji izdavački poduhvat u prvoj polovini ove godine. Paradoksalno, u našoj sredini Uelbeku čak i nije potrebna tragična kopča sa Šarlijem Ebdoom da bi zainteresovao čitaoce, izuzev za stvaranje određenog osećaja kako je čitanje ove knjige hitno.

Posle Ćosića, samo je Uelbek uspeo da u svim segmentima srpskog ideološkog spektra stvori utisak kako se u njegovim knjigama naratizuju neka apsolutno neophodna razmišljanja i emocije za savremenog čoveka, a Pokoravanje je u tom pogledu svakako i najuspeliji roman.

Naime, u stilskom pogledu, Pokoravanje je svojevrsno pojednostavljenje poslednjeg Uelbekovog kapitalnog dela Mogućnost ostrva. Umesto Elohima i genetskog inženjeringa, nihilzam liberalnog Zapada pronalazi katarzu i ponovno rođenje u prihvatanju Islama.

Ono po čemu je Uelbekov roman značajan jeste razrađivanje teze kako je Islam zapravo logično ishodište kako evrointegracijskih procesa, tako i težnji dveju naizgled suprotstavljenih sila a to su emigranti izvan hrišćanskog sveta i ekstremno desni identitetski pokreti koji žele slom liberalizma i povratak konzervativnijem uređenju, u evropskom slučaju, srednjevekovnih tekovina. Roman naglašava kako Islam i Katolička crkva nisu neprijatelji i da bi se lako mogli ujediniti protiv laika i sekularizma.

Druga značajna teza ovog romana jeste da Islam nije privlačan samo marginalcima sa Zapada koji se nisu snašli već da može zainteresovati i bogate, oportune liberale, kroz pristup petrodolarima, strategije potčinjavanja žena – kako u domaćinstvu tako i na tržištu rada – i poligamije sa mutnim ciljevima prirodne selekcije.

Konačno, treća i verovatno najaktuelnija teza ovog romana jeste da evropski narodi i države imaju korene koji sežu daleko pre uspostavljanja njihovih stabilnih političkih sistema u kojima se na vlasti smenjuju umerene stranke levice i desnice, i da kao što su postojali pre tog uređenja mogu nastaviti da postoje i posle njega. Otud pobeda Sirize u Grčkoj možda i ponajviše ilustruje ubedljivost Uelbekove premise o dolasku Muslimanske braće na vlast u Francuskoj 2022. godine.

Ideološka fluidnost Uelbekovog pristupa čoveku i društvu proističe iz njegovog vrlo ličnog rukopisa koji vrca od mizantropije i cinizma a naročito skepse prema svim proklamovanim vrednostima. Već skoro dve decenije takav pogled na stvari je savršeno sinhronizovan sa srpskim raspoloženjem.

Kada Uelbekov sporedni junak Rober Rediže, Belgijanac koji je prešao u Islam iako je ranije pripadao desnom idenitetskom pokretu, opisuje kako je prelomio da preobrati zbog osećaja da je „Evropa izvršila samoubistvo“, nemoguće je a ne pomisliti na nas. Ko je proveo decenije verujući da je na braniku hrišćanske Evrope a sada se manje ili više neskriveno raduje svakoj psini koju islamisti prirede Americi?

I tu se vraćamo na Ćosića čiji je ideološki svetonazor baziran na jednoj izrazito pesimističnoj viziji srpske sudbine, otprilike dopratio srpskog Roberta Redižea do tačke konverzije. Odatle ga preuzima Uelbek kao literarnog junaka, a kao čoveka – još ćemo da vidimo da li ikoga zanima…

Na književnoj sceni na kojoj se objavljuje Ulemek teško da možemo izgraditi svog Uelbeka, ali dosta radimo na tome da se pretvorimo u njegove junake. Zato je dobro što je ovaj brz izlazak Pokoravanja kod nas i ozvaničio njegovu titulu najvećeg srpskog pisca, a ako par puta posetimo psihoanalitičara priznaćemo sebi da smo ga izabrali i za novog Oca nacije.

(Naše novine, Stari kadar)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *