Добро сам, нисам у Паризу

Dobro sam, nisam u Parizu

21 novembra 2015

zivojin rakocevic 45Piše: Živojin Rakočević

„Ivane, kako si?”

„Dobro sam, nisam u Parizu”, odgovara moj brat istoričar, rođeni Parižanin. Posle toga smo ućutali, svako u svom svetu i mislima. U tom iskonskom strahu pred haosom prvo posegnete za onima koji su vam najbliži, pa onda mislite na nesrećne žrtve i na kraju na zemlju i grad koji su vam bliski. Da li savremeni svet, način komunikacije, znanje o drugim ljudima planete nešto menjaju u ovom doživljaju?

Iste poruke što ih ove večeri prima Ivan dobijao sam tokom pogroma 17. marta 2004. iz Pariza, Toronta, Nemačke, od bliskih osoba. „Uzmi svoju porodicu – tvoju suprugu i tebe čekaju stan i posao”, napisala je gospođa Mira Grbić iz Banjaluke. To se ne zaboravlja, ali šta ja mogu da ponudim svom bratu čiji grad – Grad svetlosti, iz koga stižu drhtavi amaterski snimci i pucnji za koje, s pravom, sumnjate da su pogodili nekog vašeg, oduzeli nedužni ljudski život ili ubili predstavu o vašem gradu – gori. Izgleda da je naša najveća zabluda i greška u tome što smo napravili cenovnik ljudskih života, što taj isti život u Bejrutu, Bagdadu, na Kavkazu ili u Moskvi nije jednak. Njegova vrednost nije ista.

Nesrećnici iz ovih gradova kao da nemaju ljude koji ih žale, kao da majke koje su ih rađale tamo ne osećaju bol kao ove u Parizu. Juče, i svih ovih godina, hiljade mrtvih nesrećnika iz Bejruta, Bagdada, Sirije medijski samo„protrčavaju” kroz naše živote i ne ostavljaju nikakvog traga ni ogrebotina. Nad njima se nismo kolektivno užasnuli! Zašto? Da li uopšte postoji čovekov život na globalnoj mapi slepe mržnje, ludila i interesa.

Nije tačno da je zlo u Parizu najveći mirnodopski napad u Evropi posle Drugog svetskog rata. Isto tako, nije lepo i vaspitano u ovom trenutku pričati o sebi, ali najveći napad u doba mira, po svom obimu i totalitetu, dogodio se 17. marta 2004. na Kosovu i Metohiji: ubijeno je 18 ljudi, ranjeno i prebijeno 836, proterano 4.000, srušeno i spaljeno 39 crkava i manastira… Sve su to posmatrali i francuski vojnici, nisu zaustavili teroriste, a oficiri, među njima i francuski komandanti Kfora, ponavljali su: ovo je samo kriminal, on se događa u Parizu, Londonu…

To za njih nije bio terorizam, pa su teroristi čak i nagrađeni međunarodnim priznanjem. Međutim, bio je to terorizam koji su izvršili ljudi po utvrđenim pravilima, po užasnoj logici da ova civilizacija nije za njih, po totalitarnom obrascu krvavih obračuna u ime Boga ili svoje slepe jednosmerne nacionalne istine. „Morate prihvatiti realnost”, ponavljao je Marsel Valenten, francuski komandant Kfora, „mi Francuzi se nismo integrisali u Alžiru, pa smo nestali.”

Odgovor da je naš Notr Dam na Kosovu i da se zove Gračanica ili Bogorodica Ljeviška smatrao je retoričkom dosetkom. Zlikovci u Parizu, srećom, nisu udarili na Notr Dam, kao što su njihovi ideološki i verski rođaci spalili čudesne freske u Ljeviškoj u Prizrenu. Ali, ne treba imati iluzija: uradiće i to, jer njihov cilj je da pogode u srce civilizacije, u esencijalne vrednosti. Taj metod je, dakle, već viđen u Evropi, samo ga politika nije prepoznala ili nije imala interesa da ga prepozna.

Nije ga, po svemu sudeći, prepoznala ni na drugim mestima u svetu, jer se sve počelo ovako: životi u Iraku i Siriji mnogo manje vrede nego ovi naši ovde, recimo, na Balkanu; život mog brata u Parizu vredi mnogo više nego moj u ovom delu Evrope; život mog brata u Parizu od petka ne vredi ništa.

On je napisao je najgoru moguću rečenicu: „Dobro sam, nisam u Parizu!”  Žao mi je, Ivane, nemam gde da te pozovem, zlo je u našoj kući i čeka pred  vratima. Izgleda da se ta kuća zove Evropa.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Za Srbiju says:

    Jedva čekam i navijam da im Notr Dam proglase islamskom kulturnom baštinom, a da Srbija da podršku u UNESCO.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *