Dobrosusedski odnosi

Dobrosusedski odnosi

20 маја 2014

Zejnel ZejneliPiše: Zejnel Zejneli

Visoki funkcioner SNS Milovan Drecun, izjavljuje, povodom izbora za Skupštinu Republike Kosovo, i želje srpskih stranaka koje će učestvovati, da treba da se u kampanju uključe i funkcioneri iz Beograda, i svojim prisustvom pomognu Srbima da dobiju što više glasova, kao i da eventualna odluka Kosmetskih vlasti, da zabrani dolazak srpskih funkcionera, ne bi bila dobra, jer se teži ostvarivanju normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, i da takve zabrane ne bi bile u tom duhu. Tako je neuvijeno priznato, prema zahtevu naših prijatelja, da je cilj svih razgovora i pregovora upravo normalizacija odnosa. A kako se normalizacija ostvaruje između dve države znači da Srbija, ukoliko ostvari ovaj cilj, a sve se kreće u tom pravcu, priznaje da na njenoj teritoriji postoji nova država, i da je to realno stanje, što bi se reklo, na terenu.

Ova izjava, u potpunom je skladu sa izjavama naših prijatelja, koji nas ubeđuju da je naša perspektiva samo u Evropskoj uniji, iako nikako da kažu, kada će se započeti sa tim procesom. To što je narod donedavno bio ubeđen da smo već uveliko na putu, da pregovori već traju, da se o nekim poglavljima već raspravlja, da se obavljaju ,,skrininzi„, ma šta to značilo, za sve građane Srbije verovatno ništa ne znači. Jedno obavešptenje EU, sa Prve Pristupne konferencije u januaru ove godine, kako su samo neki mediji već objavili, govori da nisu bili pregovori o pristupanju, već o ,,normalizaciji odnosa Srbije i Kosova„. Nama je iz EU rečeno jedno, političari su nam to preneli kao ,,istorijski događaj„, a u stvari, kako se vidi, sve se vrti oko Kosova i Metohije, a uostalom o tome će biti posebno poglavlje za pregovore o pristupanju EU. Dakle, Srbija mora da normalizuje odnose sa svojom nekadašnjom Pokrajinom Kosovo i Metohija, da bi uopšte seli sa njenim predstavnicima da ozbiljno razgovaraju, a da u fokusu zahteva ne bude Kosovo, i na kraju, ali ne pregovora, mora da prizna Kosovo kao zasebnu državu. To će se znati onda kada na dnevni red dođu već najavljene promene Ustava Republike Srbije.

Za sada najviši srpski funkcioneri govore kako Srbija nikada neće priznati Kosovo. To je rekao i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, to je rekao i predsednik Vlade Aleksandar Vučić, a to je rekao i Ivica Dačić, na Prvoj Konferenciji svetske konfederacije konzula, za region jugoistične Evrope: Srbija nikada i ni pod kojim uslovima neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije, ali je čvrsto opredeljena za put saradnje i mira.

Ali bez obzira šta rekli i povodom nekih drugih nametnutih situacija, sve oko Kosmeta se vrti u sasvim drugom pravcu. Nije bilo ni jednog evropskog političara koji nije, kada je bio u poseti Srbiji, i u lice rekao, ne samo političarima već i narodu, da moraju da se normalizuju odnosi sa Kosovom. To je u ovom trenutku kako se čini, poslednja srpska stepenica, da Srbija bude primljena, u Evropsku uniju, na kraju ovog višegodišnjeg procesa, iako to malo ko sa sigurnosšću može da kaže, kada će se to desiti. Najgore u svemu je to što će Srbiju početi da pritiskaju da pristupi ,,prijateljskoj vojnoj organizaciji„ NATO, koja nas je, samo da podsetim bombardovala, ubijala, rušila mostove, fabrike, stambene zgrade, bolnice, ubila između ostalog i 80 beba… O njihovim zločinima neću da govorim, ali ću samo da pomenem da je od trenutka kada su njeni vojnici okupirali nekadašnji deo Srbije, Kosovo etnički očišćeno, a mene kao i desetine hiljade onih koji su živeli nekada na Kosovo, naterali da izaberemo drugo mesto za život. Nisu se ni potrudili da ostanemo, kao što se nisu potrudili da se vratimo.

Kosova, kako izgleda, nije više kao nekada tema, zbog koje bi se narod bunio, protestovao ili kritikovao, ili zbog koje bi se vlast komešala i uzbuđivala. Nije čak bilo ni tema nedavne izborne kampanje. Ono je, zajedno sa narodom koji je tamo ostao, jednostavno nestalo iz govora političara, iz izbornih kampanja, svesti/da li, to je veliko pitanje/, ili tako misle oni koji o statusu Kosova razgovaraju sa Eštonovom i Tačijem. U tim razgovorima učinjeno je sve da Kosovo učvršćuje svoju državnost, što govore i brojne pohvale iz EU, uz obećanje da smo izabrali pravi put za svoju budućnost. Dakle, Kosovo više nije naša budućnost, a sve se čini da ne bude i naša prošlost.

Kada je već toliko na tome učinjeno, zbog čega se reaguje, kada se oduzimaju, na primer lekovi, ako se pri njihovom uvozu ne postupa po zakonima države. Ili zašto reagovati ako se uskraćuje dozvola za boravak u Mitrovici, na primer ako se ne poštuje procedura države. To bi učinila svaka država, a u Srbiji treba da znaju i najbolje, zbog toga što je ona posvećena EU, gde se poštuju zakoni. Kako je Kosovo već postiglo zapažene rezultate na demokratizaciji društva i uopšte na vladavini prava po ocenama iz EU, ono kao država mora stalno da se potvrđuje da da se poštuju Ustav i zakoni, jer to Republiku Kosovo vodi ka društvu Evropskih zemalja. Crna Gora je takođe dobar primer za EU, da ne govorimo o Hrvatskoj, koja je već tamo. Srbija naravno nije luda da se tamo inati zbog sitnice zvane Kosovo, kao što to već godinama čini Makedonija, koja neće da promeni svoje ustavno ime, ali zato neće ni u Evropsku uniju. Tamo zbog toga EU nije tema, pa makar i nikada tamo ne pristupili. Za sada je već skoro deceniju tako, a šta će se dogoditi sutra ili kroz nekoliko godina, to nećemo videti.

A u Srbiji je već viđeno i rečeno sve oko Kosova. To je zemlja najvećih apsurda i nelogičnosti, baš zbog ovog sada „tuđeg parčeta zemlje„, koje je oteto bombama. Zemlje EU koje su nas bombardovale i ubijale danas su naši najveći prijatelji. Rusija koja je Srbiji iskreni prijatelj za pojedince okrenute Zapadu je ne neprijatelj, jer to još niko javno nije rekao, ali je neprihvatljiva, kao partner. Srbija je zemlja u kojoj se još uvek govori o zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteta, baš i povodom Kosova, iako ona nema nikakve ingerencije na ovoj teritoriji, nema ni policiju ni vojsku, ni sudstvo, ni carinu. Ali, zato zbog očuvanja teritorijalne celovitosti, ima dve carine, dve vrste uniformi, uskoro i dve vojske, sudstvo, kontraobaveštajne agencije, platni sistem, lične karte, pasoše, vozačke dozvole, i to po dve, i registracije.

Ima dva predsednika republike, dva su predsednika vlade koji kao predsednici suverenih zemalja razgovaraju o normalizaciji odnosa, što je korak ka međusobnom priznavanju. Srpski narod u Republici Kosovo učestvuje na izborima po zakonima Kosova, a po potrebi i po zakonima Srbije, ali kada se organizuju izbori u Srbiji, van Kosova. U Srbiji izbore raspisuje Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, a na Kosovu Atifete Jahjaga, predsednik republike Kosovo. Uz to Srbija je jedina zemlja u svetu koja poziva svoje građane u zemlji koju ne priznaje, da glasaju na izborima po Ustavu i zakonima tuđe zemlje. EU vodi paralelne razgovore i sa Srbijom i sa Kosovom o pridruživanju, a na samo trista šezdeset kilometara postoje ,,duple ambasade„, odnosno istih zemalja naših prijatelja, koji ambasade imaju u Beogradu i u Prištini. Isto tako Srbija je jedina zemlja u svetu koja ima ,,oficira za vezu„, na kojeg se navikavamo, jer je reč o budućem ambasadoru, a on je postavljen na predlog EU i Amerike, naših proverenih prijatelja, da bi se ostvarila bolja komunikacija sa vlastima u Prištini. Apsurdno je i to što on nema nikakvog uticaja da Vulinu ili Drecunu, na primer, obezbedi boravak na Kosovu, već se to može ostvariti ukoliko vlasti Prištine budu dobre volje, ili im neko iz ambasada velikih sila i EU dozvoli da pozitivno reše zahtev iz Beograda.

Apsurd je i današnja vriska Amerike i zemalja EU, a povodom pripajanja Krima Rusiji, i događaja u Ukrajini i tamošnjih referenduma. Barak Obama govori o referendumu za nezavisnost Kosova sa legitimitetom, verovatno Američkim, iako svi znaju da je to bila jednostrano proglašena nezavisnost, i da je Amerika na tome radila decenijama. Generalni sekretar NATO alijanse, govori o tome da Rusija krši Međunarodne propise, da ugrožava teritorijalni integritet Ukrajine, a opravdava bombardovanje Srbije i cepanje ove zemlje, na bombaški i nelegalan način, pod izgovorom ,,etničkog čišćenja„, kao da ne vidi da je sa Kosmeta, zbog zbog njihove volje i zločina koje nisu mogli i hteli da spreče, Kosovo etnički očišćeno. Srbija je rekla svoje u vezi sa tim, mada trpi velike pritiske oko uvođenja sankcija Rusiji, jedinoj državi koja je srpski prijatelj.

Naravo da Srbija ovako mala i slaba ne može da se suprostavi ,,svojim prijateljima„, koji su je i doveli u ovakvu tešku, pre svega ekonomsku situaciju. Ona traži izlaz u EU, a za to je kako stvari stoje spremna da se odrekne Kosova i Metohije. Stvar je u tome što EU i Americi ne treba da se veruje, a da li ova Vlada ima neke garancije što se ostatka zemlje tiče to malo ko zna. Oni koji su Srbiju rasparčali bombama, sada su kao tigrovi u kafezu, pa pritiskaju male zemlje da uvedu sankcije Rusiji. Neuspeh i slabost, naravno pokušaće da nadoknade nad slabašnima, a Srbija je još uvek zgodna prilika za to, ukoliko se čvršće ne veže za Rusiju, i ukoliko to radi bez ikakvog uvijanja. To bi bilo dobro, jer naš put u EU je neizvestan, isto kao i njen opstanak u sadašnjoj strukturi. Zato ne treba pominjati nikakve dobrosusedske odnose, na koje Srbiju primoravaju. Jer ko zna šta će 2020. godina doneti. Uostalom ko nam je pravi prijatelj pokazala je Rusija odmah čim je Srbiju zadesila velika katastrofa. I neće samo na tome stati

Oni naravno ne kukaju zbog Ukrajine jer ne mogu da urade ništa sem da uvedu neke besmislene sankcije o zabrani putovanja. Problem je što u svetu ima više od stotinu Kosova i to ne samo u Evropskoj uniji. Ali tu Srbija ne može da pomogne, ona nema iskustva sa oduzimanjem tuđih teritorija, jer je prvo ovoj zemlji na zločinački način oduzet najbolji deo zemlje. Ali kako je sada otvorena ,,Pandorina kutija„, i kako su otimači naišli na jaku Rusiju, možda su se duboko u duši pokajali svog postupka, koji im se sada obija u glavu, mada sumnjam, jer oni upravo svojim postupcima prema malim i slabim narodima svoju „pravdu„ isteruju bombama i ubijanjima. Amerika je od svog osnivanja do današnjih dana vodila više od 130 ratova, u svakom kutku zemljine kugle, ubijala predsednike, organizovala državne udare, naoruužavala i terorističke organizacije, bombardovala, postavljala svoje pulene, finasirala razne rušičaste i oktobarske revolucije/ o tome sam napisao knjigu, koju u Srbiji neće niko da objavi/. U Ukrajini se „malo„ zaletela. Tu bombardovanje ne bi vredelo. I ona tako velika i jaka, može da se uporedi sa Crnom Gorom, koja je uvela sankcije Rusiji, i zbog kojih ova zemlja, svetska sila ,trpi ,,ogromne posledice„.

(Vidovdan.org)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u