Dodik u Rusiji, Vučić u Nemačkoj

Dodik u Rusiji, Vučić u Nemačkoj

24 juna 2014

Nenad KecmanovićPiše: Nenad Kecmanović

Proteklih nedelja Dodik je boravio u Rusiji, a Vučić u Nemačkoj. Kancelarka Merkel je premijera Srbije dočekala sa najvišim protokolarnim počastima, a predsednik Putin se sa predsednikom Srpske zadržao u razgovoru više od sat vremena.

Srpski lideri, eto, istovremeno sede za stolom sa glavnim svetskim igračima. Sa jedne strane, sa liderom najveće države u svetu od koje energetski zavisi kontinent, koja se proširila do svojih prirodnih granica na Krimu, potpisala posao veka sa globalnim partnerom Kinom, stvorila regionalnu ekonomsku zajednicu sa Kazahstanom i Belorusijom, vratila se na Bliski istok, Balkan itd. A, sa druge strane, sa liderkom najveće ekonomske sile na Starom kontinentu, koja je preuzela političko vođstvo u EU i pokušava da se oslobodi transatlantskog tutorstva jedine supersile itd.

Elem, kao srpski narod u celini, bar u međunarodnim relacijama, i ne stojimo loše. Ali kao dve srpske zemlje, Srbija i Srpska, mogli bismo da se nađemo u raskoraku.

Sve se vrti oko ulaska u EU. Još Tadić je zacrtao da „EU nema alternativu“, a Vučić je još odlučnije krenuo put Brisela, odnosno Berlina, i po cenu normalizacije odnosa sa Kosovom dobio datum početka pregovora o pridruživanju. Dodik je za sve to vreme isticao da jedino „Srpska nema alterantivu“, a pošto su joj iz EU, kao i iz SAD, neprestano pretili novim otimanjem nadležnosti, „funkcionalizacijom BiH“, „ustavnim reformama“, „pevanjem u jedan glas“ i sličnim sinonimima za ukidanje entiteta, nasuprot evroentuzijazmu u „matici“, u „prekodrinskoj dijaspori“ se razvio evroskepticizam.

Srbija je tako, uz Crnu Goru, jedina ušla u „pregovore o pridruživanju“, dok se za BiH i preostale balkanske zemlje ne zna ni da li će, ni kada će. Za Makedoniju zbog grčkog osporavanja njenog imena, za Kosovo jer ga nisu priznale mnoge članice EU, a za BiH zbog unutrašnjih problema. Ukratko, Brisel je za Srbiju dogledna, iako sve manje privlačna perspektiva, a za BiH i RS – nedogledna u skladu sa onom anegdotom da će se „EU pre raspasti nego što će Bosna uspeti u nju da uđe“.

U od EU zapostavljenoj BiH tako su se našli njeni tradicionalni prijatelji. Turska preko Sarajeva, Austrija preko zapadnog Mostara i Rusija preko Banjaluke. Federalni Bošnjaci su ponovo otkrili svoju maticu u Anadoliji i Bosnu kao Alijin amanet Erdoganu, pa u Begovoj džamiji klanjaju za spas uzdrmane Turske i reizbor njenog lidera. Hrvati se za ravnopravnost u FBiH obraćaju Beču, katoličkoj Bavarskoj i mole se u Vatikanu.

A Srbi, „u manjoj polovini Bosne“ našli su čvrst oslonac u slovensko-pravoslavnoj Rusiji. Ruskim blokadama zahvaljujući, od 2010. nijedan, poslovično protivsrpski, izveštaj visokog predstavnika Incka nije usvojen ni u Veću za implementaciju mira u BiH, ni u Savetu bezbednosti UN. A posle učestalih audijencija Dodika kod Putina, stiže i presudna materijalna podrška poplavljenoj Srpskoj.

Vučićeva proevropska, defakto pronemačka spoljna politika, koja „nije protiv Rusije“, kao i Dodikova proruska politika, koja „nema ništa protiv evropske budućnosti RS“, za sada dobro funkcionišu, svaka na svojoj strani Drine. Štaviše, to još uvek podržavaju i Brisel/Berlin i Moskva u meri u kojoj se obostrano trude da im problemi sa Ukrajinom ne poremete velike energetske, trgovačke, finansijske i šire ekonomske interese. Ali, dokle?

Uzdrmana jedina supersila krenula je povodom Ukrajine, u hladnoratovsko zbijanje redova u transatlantskom savezu protiv Rusije. Počelo je sa podizanjem antiruske histerije u Poljskoj i baltičkim republikama, gde su već dopremljene stotine milijardi američkog oružja. Britanija je aktivirala svoj poslovični evroskepticizam do nivoa referenduma o istupanju iz EU. Od Nemačke marginalizovana Francuska gura se na mesto glavnog američkog saveznika na kontinentu. A u američkom međunarodno uticajnom časopisu „Forin polisi“ vodeći naučnici ozbiljno analiziraju kartu Evrope za 2025, koja je 2012. objavljena u nekom ruskom tabloidu, i zaključuju da je Putin po njoj već započeo prekrajanje granica. Dokle će Angela Merkel izdržati američki pritisak da, protiv svojih ekonomskih, pa samim tim i političkih interesa, EU u celini pridruži hladnoratovskoj izolaciji Rusije. I, dosledno tome, od Vučića zatraži da se jednoznačno odredi: ili Moskva ili Brisel, pod pretnjom zaustavljanja Srbije na evropskom putu.

Teško je poverovati da bi Vučić, uprkos ličnim emocijama, žrtvovao svoj apsolutni politički prioritet, ali je sigurno da bi naišao na snažan otpor pretežno rusofilne baze u matici. U svakom slučaju, Srbija bi se našla u raskoraku sa Srpskom, u kojoj oko 70 odsto stanovništva podržava Dodikovu prorusku politiku, dok oko 13 odsto daje prednost evroatlantskim integracijama. Takav hod Srbije i Srpske po dva strateška koloseka mogao bi Srbe da podeli na različite interesne zone velesila u multipolarnom svetu. Ukoliko bi, međutim, bio koordiniran, možda bi čak mogao da bude i produktivan.

(Pressrs.ba)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *