ДОГОДИНЕ У НАТО или зашто је Београду данас Брисел много ближи од Призрена

DOGODINE U NATO ili zašto je Beogradu danas Brisel mnogo bliži od Prizrena

16 oktobra 2018

Piše: Zoran Ćirjaković

Na kiosku za hamburgere u praznjikavom holu jednog velikog aerodroma pisalo je „Sutra sve u pola cene“. Tu sam daleke 1991. godine naučio da sutra nije samo umirujuća vremenska odrednica, najava onoga što uskoro, možda sa velikim zakašnjenjem, ipak stiže.

I sutra i dogodine mogu biti bele laži – sinonimi za nikada, lakši način da se suočimo da se ono što priželjkujemo najverovatnije neće desiti. Naime, sutra je i ono sutra koje nikada ne pređe u danas, kao što postoji dogodine koje nikada ne postane ove godine.

Malo toga se može naučiti na aerodromima. Zato ću citirati Vikipediju, majku naše post-obrazovne pameti. Moralna panika je engleski izraz “za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalističkih način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti smrtna opasnost, a koja se može otkloniti jedino radikalnim, i po pravilu represivnim merama“.

Moralne panike danas sve ređe proizvodi paranoje branioca starog moralnog poretka. Od 11. septembra one polako ali sigurno postaju svojina liberala, čija vizija „kraja istorije“ zahteva konstantnu produkciju smrtnih neprijatelja, navodno odlučnih da nas vrate u „varvarstvo“.

Posle Zadruge 2 i Parova slučajnosrpske liberalne elite je ove anksiozne, vruće jeseni zahvatila nova moralna panika – izazvana pesmom „Dogodine u Prizrenu“, koja spaja globalizovani navijački melos sa umilnim glasovima srpskog etna.

Slične reakcije su prethodnih decenija izazivale različite pesme – od „Bože spasi kraljicu“ Seks Pistolsa do „Poljubila sam devojku“, hitića iz 1995. godine. Ipak, njegova nova inkarnacija, „Poljubila sam devojku (i svidelo mi se)“ u izvođenju duboko religiozne Keti Peri, nije podigla na noge desetine miliona američkih fundamentalista iz „Biblijskog pojasa“. U Americi, današnji pragmatični i tržišno orijentisani „lični Isus“ svoj blagoslov deli u formi visokih dividendi i niskih kamatnih stopa – i naučio je da voli lezbejke koliko i Trampa i sudiju Kavanoa.

U elitističkim fantazijama privilegovanih, moralne panike se vezuju za „nekulturne“, koji ovde s jeseni vole da odu u Šabac na vašar, a ne za „pismene“, koji se par nedelja kasnije tiskaju na autokolnijalnom vašaru u šumovitom dvorištu beogradske rezidencije nemačkog ambasadora.

Ako i dalje, posle Vučićevog obrata koji je pomešao izlizane političke karte, moramo da govorimo o Dve Srbije, onda ta podela još ima smisla samo kao klasna. U današnje „Druge Srbe“, kojima se obraća Beogradski sindikat, spada i znojava sirotinja, koja u šatorima u Šapcu sama plaća jagnjetinu.

Nasuprot njih je urbana jagnjeća brigada, koja svoju porciju pečenog bratvursta, besplatne neokolonijalne milosti, jednom godišnje strpljivo čeka u dugačkim redovima u dvorištu senjačke rezidencije nemačkog prokonzula. Mislim da u njoj ima jako malo onih kojima su prijali stihovi pesme „Dogodine u Prizrenu“.

Kao i u slučaju elitističkog kasapljenja borbene Lune Đogani i njenih rijaliti sustanara, novoj moralnoj panici nisu odelele ni mlade nade ovdašnje neokolonijalne mašine, jurišnici autokonijalizma okupljeni, između ostalog, i u (slučano)srpskom internet magazinu Vajs.

„Po svom sadržaju, po ideji i poruci koju šalje, ovo je čista propagandna pesma, na nivou ‘Volimo te otadžbino naša’, zlatnog hita 1999“, piše Mihailo Tešić. „Samo što ‘Dogodine u Prizrenu’ kao da ne pokušava da ubedi nikoga, nego se obraća ljudima koji već imaju slična uverenja i nudi im ono što im prija i šta bi želeli da je istina.“

Nažalost, ljudima, posebno našim, retko kada prija istina. Pesma Beogradskog sindikata je indirektno ali jasno defetistička, izraz mirenje sa porazom. Njen ključni stih je „Izgubljeno nije nikad ono što je sveto“ i verujem da je baš to ono što u njoj najviše smeta Vučićevom prozapadnom režimu, koji ne toleriše spaljivanje moćnih nacionalističkih iluzija.

Slučajnim Srbima koji se oglašavaju u Vajsu, Danasu, N1, BBC-ju na srpskom i Slobodnoj Evropi pak smeta to što pesma ohrabruje građane da o porazu ne misle kao o konačnom, da veruju, ili se bar zavaravaju, da se istorija jednog dana može vratiti u tok koji vide kao jedini pravedan.

„Dogodine u Prizrenu“ je pesma koja Kosovo izmešta u domen snova i nada, koja implicitno ali sasvim jasno saopštava da Metohija danas nije srpska i da to u doglednoj budućnosti neće postati. Nažalost, umovi sve brojnijeg Konstantinovićevog ideološkog potomstva ovde nisu nacifikovali samo srpski nacionalizam i srpstvo već i svaku nadu i utehu koja nije evroatalntska.

Tešić tvrdi da pesma predstavlja „memorandum SANU za 2018“. Nemam utisak da je pročitao neusvojeni nacrt Memoranduma, tog jako dosadnog i, bar za one koji su prethodno pali na američku i bošnjačku propagandu, zbunjujuće racionalnog i odmerenog nacionalističkog teksta.

„Dogodine u Prizrenu“ je mnogo više anti-Memorandum, predložak za hibernaciju u zašećerenoj patriotskoj melanholiji. Nema tu „direktnog poziva na borbu“ o kome konfabulira Tešić, već samo obilja jalovog žala za „otetim“ i lamenta nad nacijom koja tone „kao lađa od papira“. Štaviše, ova pesma jedan zavodljivi nacionalni mit premešta u memljivo skladište političkih ideja, uz krhku nadu da će ga neki budući Dorćolci izvuči iz naftalina: „Zato učimo decu da znaju pravu istinu. I nek nam pozdrav bude: ’Dogodine u Prizrenu!’“

Beogradski sindikat „dogodine“ smešta u daleku budućnost i kada peva „Kosovski zavet koji trajaće zanavek.“ Stihovi „Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena, Orao si moga neba al’ krila su ti slomljena“ nam jasno govore da ovde nije reč o pozivu na borbu već o svesti da nedostaje ono što predstavlja predsulov bilo kakve borbe za Kosovo – a to je teško zamislivo nacionalno buđenje jednog ne samo oklevetanog i poraženog već, iznad svega, zombiranog naroda.

Živimo u vremenu potpune hegemonije futurističke briselske mitomanije, ali nezapitani Tešić, kao i njegovi prividno neukorenjeni kosmoplitski saplemenici, nastavlja da se bavi isključivo prošlošću i nacionalnim mitovima.

Okoštala srboskeptična logika i slepilo prema sadašnjosti, kojom je prožet ne samo Tešićev tekst već i ideologija male i ružne Srbije koju reprezentuje, ne može doneti „apsolutno ništa dobro“ čak ni viziji naše budućnosti, koja stidljivo proviruje iz njegove zajapurene analize – vizije Srbije kao nikada dovoljno dekontaminirane civilizacijske kloake, koja treba više da kleči i moli za oproštaj nego da živi.

Autor slučajnosrpskog Vajsa piše da pesma „odgovara sistemu kakav je trenutno uspostavljen ovde“. Možda, ali ne iz razloga koje navodi. Taj i takav sistem je uspostavio Zapad, on ga podržava i održava. Glavni razlog njegovog uspostavljanja jeste da Kosovo bude što manje u Srbiji ili da ga bar što manje ostane u Srbiji.

Zamajac Vučićevog režima nije, kako tvrdi Tešić, „profiterstvo“. To, naravno, ne znači da nema onih koji su ušli u kosovsku igranku samo da bi profitirali, niti da bi režim od koga se očekuje da razreši nerazrešivi kosovski čvor mogao da bude ovako efikasan i nedodirljiv da se ne oslanja na podršku i angažman profitera.

Kada već inistira da o nečemu „moramo da pričamo“, Tešić bi bar morao da zna o čemu priča. Posebno ako imamo u vidu da je svoj bes pokušao da umota u oblandu poznavanja svetske politike: „Srbija i Kosovo [su] kao Izrael i Liban – konflikt koji uvek tinja i koji se podgreva za sve što ti treba“.

Prvo, glavni uzrok današnjeg konflikta koji „tinja“ u Izraelu i na okupiranim palestinskim teritorijama je u tome što Jevreji odavno ne moraju da kažu „dogodine u Jerusalemu“. Njihov stari pozdrav je izgubio smisao. Jerusalim je njihov i oni su ti koji su u Jerusalimu – i ove i prošle i sledeće godine. Isključivo zato Palestinci ili odavno ne mogu da odu u Jerusalim ili moraju da zauvek odu iz njega.

Jedino palestinske izbeglice mogu danas da kažu „Dogodine u Jerusalimu“. Kao i metohijski Srbi iz Prizrena, oni moraju da vagaju da li to „dogodine“ znači nikada ili da li vredi tražiti zrnce optimizma u mogućnosti da jednom dođe „taj dan“, svesni da nekada duže od vekova traje godina.

Drugo, što se tiče konflikta koji, po gospodinu iz Vajsa, tinja u Libanu, verujem da će svaki pojam, pa i reči „konflikt“ i „tinjati“, kada im dovoljno rastegnete značenje dobiti smisao – i sakriti koliko su neuki i pretenciozni oni koji se ovim pojmovima frljaju u pokušaju da deluju upućeno u problematiku i falsifikuju validne argumente.

Treće, razlog zašto je jevrejsko „Dogodine u Jerusalimu“ izgubilo svaki smisao je neraskidivo vezan za, prvo, politiku Velike Britanije (Balfurska deklaracija i priključenija) a zatim SAD, činjenicu da će u Americi za predsednika pre biti izabran konj nego političar koji uvažava pravo palestinskih izbeglica na povratak.

Ne znam šta sve mladi komentator Vajsa pamti, ali ove dve velike sile ovde nisu bombardovale Albance, koji su danas, praktično, jedini u Prizrenu, već srpsku zajednicu koja samo može da sanja o „dogodine u Prizrenu“. Iza ove njene aspiracije ne stoji nikakva pomena vredna sila, niti je nju danas moguće naslutiti a kamoli izgraditi.

Treba se prisetiti da je „Dogodine u Kninu“ bila originalna srpska verzija jevrejske nostalgije za domom, iako nije dobila svoju rep-etno obradu. Ali, i da sve na šta mnogi izgnani krajiški Srbi danas mogu da računaju u „evropskoj Hrvatskoj“ jeste da će, možda, dogodine moći da popiju kafu u Kninu.

„Kako da izgovoriš ‘Kosmet večno zemlja naša’ a da samog sebe ne podsećaš na Miloševića na Gazimestanu?“, pita se Tešić na kraju teksta i odmah zatim odgovara: „ Ako je to put kojim nam Beogradski sindikat poručuje da treba da idemo, taj put ima samo jedan kraj, tačnije nema ga“.

Tešićevo „nikada“, stranputica koju, pozivajući se na Miloševića, predstavlja kao jedini mogući put, mnogo je bolnija i neljudskija od utešnog „nikada“, koju su kao „dogodine“ ponudili novobeogradski Sindikalci. Tešić ih ejdžistički diskvalifikuje kao „sredovečnu situiranu ekipu koja očajnički traži šta to još ima da kaže omladini a da ostane relevantna“.

U pokušaju da postane relevantan, Vajsov autor kasapi Beogradski sindikat, a snove o povratku na kosovska ognjišta uokvirava kao „najprostije emocije“. Ipak, elokventniji i mnogo poznatiji evroatlantski Srbi nam odavno poručuju nešto neuporedivo nepodnošljivije i monstruoznije.

Ako sam ih dobro razumeo, a mislim da jesam – sve dok se i kosturi srpskih žrtava u Jasenovcu ne suoče sa Srebrenicom i hladnjačom mi nemamo pravo na svoj put. Od priželjkivano beskonačne „revolucije koja traje“ iz prošlosti svojih roditelja, ovi autorasisti su stigli do večne „dekontaminacije koja traje“.

Sve što Slučajni Srbi danas nude je sopstvena autokolonijalna žudnja – „Dogodine u Nato-u“. Njihov Brisel je, ipak, Beogradu danas mnogo bliži nego Prizren. Ka Briselu odavde vode brojni politički putevi, ka Prizrenu nijedan. Zato Vajsov medijski ratnik i njegova slučajnosrpska bratija ne treba da paniče.

Ako jedan od dva zamišljena pozdrava izgubi smisao, ako ga porazi budućnost i jedno dogodine postane ove godine, bojim se da ta nova realnost neće stanovati u Metohiji. Nažalost, dogodine i svake sledeće godine i na Dorćolu i u Briselu naći će se i po koja nostalgična ili, jednostavno, patriotska duša koje će poželeti da zapeva: „A ja molim se, ognjištu svom da vratim se… Božuri da nam vaskrsnu slavu, dogodine u Prizrenu.“

(Standard)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *