DOKAZI O SARAJEVSKOM ATENTATU: Belgijanci dali Principu pištolj

DOKAZI O SARAJEVSKOM ATENTATU: Belgijanci dali Principu pištolj

5 marta 2014

rep-arhiv-FOTO-8-0303-_620x0Tek retki danas znaju da je Gavrilo Princip ušao u istoriju bukvalno igrom sudbine. U sunčano jutro, 28. juna 1914, on, Nedeljko Čabrinović, Trifko Grabež, Vaso Čubrilović, Cvetko Popović i Muhamed Mehmedbašić, raspoređeni duž sarajevskog Apelovog keja, čekali su nadvojvodu Franca Ferdinanda. Čabrinović je, kad je naišla kolona, u 10.10, udario bombom o električni stub, ali nije mogao da čeka 11 sekundi, koliko je trebalo do detonacije. Bacio je odmah, bomba se odbila o kola i eksplodirala na pločniku.

Policija je počela da čisti kej, Princip je prešao na drugu stranu i zaustavio se na uglu keja i Ulice Franje Josifa (Rudolfove).

– Posle neuspelog Čabrinovićevog napada – priča Željko Pržulj, autor knjige o atentatu – kolona je nastavila ka Gradskoj većnici. U povratku je trebalo da ide promenjenom trasom, pa da produži kejom, umesto da skrene u Rudolfovu (danas Ulicu zelenih beretki). Vozač to, međutim, nije znao, pa je skrenuo. Poćorek je izdao naređenje da stanu i vrate se. Princip je to iskoristio i – opalio.

Za nepun sat bio je pred istražnim sudijom Pfeferom.

Kad sam zastao na uglu Latinskog mosta, kod Šilerove radnje, čuo sam kako svijet viče ‘živio’. Odmah zatim naišao je prvi automobil, ja sam se naprezao ne bih li u njemu ugledao prestolonasljednika, kog sam prepoznao po slikama što su se posljednjih dana pojavile u novinama. Kad je naišao drugi automobil, poznao sam u njemu prestolonasljednika, ali videći da pored njega sjedi neka dama, razmišljao sam šta da radim – pucati ili ne. U istom trenutku obuzelo me je neko čudno osećanje i ja sam sa trotoara nanišanio, a to mi je bilo utoliko lakše što je automobil na zavijutku usporio. Mislim da sam dvaput pucao, možda i više puta, jer sam bio veoma uzbuđen. Da li sam pogodio žrtve ili nisam, ne mogu da kažem, pošto su ljudi počeli da me tuku.“

Ova dokumentacija iz istrage i sa samog suđenja sačuvana je i danas u Arhivu BiH. Tek poneki papir blago je oprljen u nedavnom požaru, kada su demonstranti zapalili zgradu Predsedništva u kojoj je Arhiv. Od austrougarske građe izgorelo je 300 dragocenih kutija!

– U sačuvanim fondovima nalaze se korespodencija učesnika Sarajevskog atentata, izveštaji tadašnjih vlasti o atentatorima, zapisnici i prepisi iz istrage, Pfeferovi rukopisi, zapisnik sa prvog saslušanja Principa, napisi iz strane literature, album sa fotografijama… – objašnjava za „Novosti“ Dušan Vržina, zamenik direktora Arhiva.

Ovde se, ipak, ne nalaze, mada je to bila jedna od tačaka optužnice, dokazi kako su pištolji nabavljeni. Ova činjenica decenijama je skrivana, a razotkrila ju je Ana fon Hohenburg, naslednica zamka Arsteten, u kom su sahranjeni Ferdinand i Sofija.

– Dokumentaciju je krio proizvođač oružja „Fabrik nasional“ iz Hestala kod Liježa – kaže Branko Bogdanović, stručnjak za naoružanje, saradnik Istorijskog arhiva i Vojnog muzeja. On je po ženskoj liniji unuk jednog od atentatora, Vase Čubrilovića.

FN je zabranio uvid u svoje evidencije prodatih primeraka u periodu 1913-1914. Kada je preko privatnih veza ove evidencije otvorila, austrijska vojvotkinja imala je

šta da vidi, objašnjava Bogdanović:

– Na marginama dokumenta, ispisano rukom, stajalo je da su četiri „brauninga“ M1910 od 9 mm poslata 1913. u predstavništvo firme u Beogradu, koje je držao avanturista Šarl Duse, instruktor mačevanja na beogradskoj Vojnoj akademiji. Pred atentat ih je kupio kapetan Vojislav Tankosić, član Crne ruke. Srpska obaveštajna služba, odnosno Apis, nabavljali su oružje „nagan“ od Dragomira Zdravkovića, što pokazuje da je Tankosić radio na svoju ruku i da zvanična Srbija nije imala veze sa atentatom.

Zanimljivo je da su austrijski veštaci, eksperti, u istrazi tvrdili da to „najmodernije oružje“ nikad ranije nisu videli, mada ga je bilo u prodavnicama po Evropi. Očigledno su mnogi krili njegovo poreklo.

Pored pištolja, atentatori su dobili i ručne bombe Vojnotehničkog zavoda u Kragujevcu, ali stari model iz 1896. Zato je bombi trebalo 11 sekundi da eksplodira. Oružje im je predao Milan Ciganović, bivši komita. On ih je i povezao sa Tankosićem, zapovednikom komitskih odreda. Principa i Grabeža je, prema zvaničnoj verziji, u gađanju obučavao baš Ciganović. Pokušao je da ih uvede na strelište kraj „Vajfertove“ pivare, ali ih nisu pustili, pa su gađali u šumi iznad, dok nije naišao policajac i oterao ih da „ne šenluče“.

U memoarima političar i komita Dragiša Stojadinović, jedan od najboljih sportskih strelaca, stavlja pod znak pitanja ovu verziju sa suđenja i tvrdi da ih je on obučavao, a na molbu Voje Tankosića, i to na strelištu.

Svi pištolji su posle suđenja pohranjeni u Vojnom muzeju u Beču, ali su, kad je počelo savezničko bombardovanje u Drugom svetskom ratu, sklonjeni u Salcburg. Decenijama je zvanična verzija bila da je baš Principov pištolj, ne znajući čiji je, ukrao jedan američki vojnik. Na devedesetogodišnjicu početka Velikog rata, 2004, otac Tomas Nojlinger, arhivista jezuitskog reda u Beču, naprasno uručuje Principov pištolj direktoru Vojnog muzeja. Navodno, oružje je odmah posle atentata uzeo jezuita u Sarajevu koji je miropomazao tela nadvojvode i njegove žene, i on je u arhivi bečkih jezuita čamio 78 godina. Do danas se ne zna koja je verzija prava, a pištolj u Beču nije izložen.

JAPANAC SPASAVA GRAĐU

DAUSUKE Iloneoka (33), japanski doktorand, pohrlio je u Sarajevo kada je čuo da gori Arhiv BiH. Prijavio se kao jedan od volontera koji pomažu da se nagorela, ali preživela građa, prebaci iz spaljenog Centralnog depoa na bezbedno.

– Bavim se austrougarskim periodom 1878-1918. i bilo je normalno da dođem i pomognem. Zauzvrat, u pauzama mi omogućavaju da proučavam građu – kaže za „Novosti“.

Pored njega pomažu i volonteri banjalučkog, tuzlanskog i mostarstkog arhiva, kao i studenti istorije sarajevskog Filozofskog fakulteta sa svojim profesorom. Po rečima Sanje Tomić iz Arhiva BiH, najstariji dokumenti koji su goreli su fermani iz osmanskog perioda. Uništen je i deo dokumentacije Zajedničkog Ministarstva finansija 1878 – 1918, kao i deo arhiva Drinske banovine.

– Stručnjaci iz celog sveta nude pomoć, što je dragoceno jer mi nemamo iskustva u restauraciji i konzervaciji – kaže Dušan Vržina. – Tako ćemo spasti i dokumenta za koja smo mislili da su bespovratno izgubljena. Zasad odvajamo manje od više oštećenih, a ventilatori suše, da listovi mogu da se razdvoje. Pomoć nude stručnjaci skoro svih arhiva u regionu.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *