Донбас се бори против агресије Запада

Donbas se bori protiv agresije Zapada

11 februara 2015

Pro-Russian-separatist patrols the street in front of Russian humanitarian trucks in MakiivkaPiše: Eduard Birov

Svaki put, kada ruska vlast u okviru postkrimske strategije u Ukrajini govori o izlazu iz sukoba kroz „konsolidaciju jedinstvenog ukrajinskog naroda“, nameće se prirodno pitanje – a šta je sa Novorosijom? Za šta se bori Donbas – za Novorosiju ili za jedinstvenu Ukrajinu?

Ovo pitanje aktivno koriste manipulatori u patriotskom političkom segmentu, odmah započinju poznatu pesmu o „izdaji Kremlja“ i „predaji Novorosije“. Međutim, čak i bez provokatora u ruskom narodu dolazi do čuđenja, zasnovanog na lažnom razmimoilaženju Novorosije i ostatka ukrajinske zemlje. Navodno, je l’ mi u Donbasu branimo Novorosiju ili jedinstvo ukrajinskog naroda?

Međutim odgovor je jednostavan i očigledan: Donbas se bori za Novorosiju i – šire – za prorusku Ukrajinu, a u konačnom smislu – za Rusiju i ruski svet protiv agresije Zapada.

To su samo različite faze istog procesa.

Novorosija, proruska Ukrajina, Rusija i Belorusija, Ruski svet – velika mnogodelna babuška, gde su svi elementi – delovi jedne celine. Mi se borimo za svaki deo te celine, ne suprostavljajući ih jedan drugom. Nama nije pretnja Ukrajina kao takva, sa teritorijom i narodom, već Ukrajina kao zapadni politički projekat, u stvari Banderija, sa svojom nacističko-oligarhijskom elitom.

Geografska Ukrajina, oslobođena rusofobske propagande, može i treba da bude deo Ruskog sveta sa određenom folklorno regionalnom posebnošću. Oni, koji se zalažu za prisilnu denacifikaciju Ukrajinaca, u stvari, doprinose još većoj „nacifikaciji“ i otuđenju od Rusije.

Da, privremeno smo izgubili umove tamošnjeg ruskog i maloroskog stanovništva. Ali, strateški oni i dalje ostaju naši. Zapad će se poigrati – iskoristiti ih i odbaciti, a za Ruski svet, ove zemlje će zauvek ostati kolevka. Zato je nemoguće suprotstaviti Novorosiju i geografsku Ukrajinu.

Ne postoji ništa čudno, kada rusko rukovodstvo usmerava pažnju čas na Novorosiju, čas na ukrajinski narod – u zavisnosti od potrebe. To je normalna geopolitička igra: kada se, bez ugrožavanja principa i interesa, koriste različite kombinacije za njihovo ostvarivanje.

U uslovima, kada je Zapad iskoristio marionete za odvajanje ukrajinske zemlje od Rusije, na taj način kako ne bi bio direktan učesnik u fašizaciji Ukrajine, već samo „posrednik u promeni vlasti“, Rusija je takođe bila primorana da postupa posredno – pomažući borbu dela ukrajinskog stanovništva u Novorosiji za svoje interese i principe. Na taj način se suprostavlja banderovcima-evrointegratorima koji su hteli da samelju Donbas i učine ga svesno-ukrajinskim.

Sada, kada su Kijev i Zapad posle višemesečnih borbi polomili zube na vojsci Novorosije, kada su shvatili da ne mogu silom slomiti Donbas, a odvojiti ga od sebe još im je skuplje, Rusija prisiljava Kijev da prizna Donbas za punopravnog subjekta na sveukrajinskoj teritoriji, a Donbas – da uđe u kvazi-državnu tvorevinu u zajedničkim granicama, ali kao poseban centar moći.

U stvari, Moskva i Donbas primoravaju Kijev, okupiran banderovcima i Amerikancima, da uzmu u obzir ruske interese i Donbas jer dotiče ostatak Ukrajine i ne dozvoljva joj da potpuno pobegne od Rusije. Štaviše, ugrožava sam politički projekat „Ukrajina nije Rusija“, glavni princip unitarnosti i sabornosti svesno-ukrajinskog naroda, to jest, princip da svi građani Ukrajine jedninstveno mrze Rusiju i postaju nacisti.

Naravno, otvorena i sve izraženija u borba za „uski svet u Ukrajini poželjnija je od sadašnjih posrednih akcija ruske države. I ruska zastava zajedno sa zastavom Novorosije i simbolima proruske Ukrajine nad vojskom koja oslobađa teritoriju do LJvova, bila bi kud i kamo bliža srcu ruskom narodu i patriotama.

To je istina, i moguće je razumeti nezadovoljstvo patriota sadašnjom strategijom.

Samo, moramo shvatiti da Rusija ne može tako otvoreno delovati, jer još uvek nije stupila u direktan sukob sa SAD i NATO. Štaviše, mora da čini sve da odloži taj sukob i podeli jedinstveni zapadni front koji je Vašington formirao. I, sudeći po nedavnim akcijama Francuske i Nemačke, a da ne pominjemo Češku, Grčku i Austriju, to je postignuto.

Direktna žestoka konfrontacija sa konsolidovanim Zapadom u uslovima kada je dolarskii sistem i dalje prilično jak, previše bi bila nesmotrena i ishitrena. Vreme radi za Rusiju.

Ali, ako je tako, oponiraju protivnici, šta je onda sa Krimom? Zašto se on razlikuje od Donbasa? Da li je Krim više ruski od Donbasa?

Naravno da nije. Nije stvar u stepenu ruskosti, to je generalno veštački pitanje – poređenje vrednosti Krima i Donbasa. Zar nisu Kramatorsk i Slavjansk, Ilovajsk i Gorlovka, prolivajući krv u borbama protiv kaznene ekspedicije, pokazali svoju ruskost, dokazali predanost Ruskom svetu bolje od bilo koga drugog?!

Razlika Krima je samo u jednom – u jedinstvenom geografskom položaju i vojnom statusu.

Zbog ruske vojne baze i obzirom da je poluostrvo, Krim se mogao bezbedno odvojiti od Ukrajine, zatvarajući perekopsko suženje na severu.

Vraćanje Krima nije dovelo do gubitka cele Ukrajine za Rusiju. Krim je za banderovce i onako bio kao peta noga psu – teško da se odseče, a ničemu ne koristi. Ali, ključni momenat je bilo prisustvo ruske vojne baze.

U slučaju da smo dozvolili američkim marionetama da zauzmu Krim i proteraju rusku flotu, ona bi strateški za Rusiju bila izgubljena.

Posle toga bi se slobodno moglo govoriti o katastrofalnom porazu Rusije u Ukrajini. Ali, to se nije desilo upravo zahvaljujući krimskoj operaciji. U tome i leži „posebnost“ Krima, u tome je geopolitički značaj njegovog vraćanja.

Sa Donbasom je potpuno drugačija situacija – tako bezbolno i precizno, kao Krim, odvojiti ga od Kijeva bilo je nemoguće. Po svim vojnim scenarijima, ako uvodite vojsku u Donbas, mora se ići barem do Dnjepra: a sa svakim novim kilometrom ka zapadu front se toliko širi i rasprostire od Crnog mora do beloruskih šuma. Zato Kremlj nije odmah nakon Krima, kada je bio najpogodniji momenat za takvu akciju, posle merenja svih „za“ i „protiv“ nije pošao tim putem, a sada je to još manje moguće.

Izabran je drugi put: Donbas kao sidro za prozapadnu Ukrajinu i tačka okupljanja proruske Ukrajine.

Misija Donbasa je komplikovana i zahteva ogroman napor – budući da će Novorosija, postati primer za Malorusiju i model nove, oslobođene od nacista, Ukrajine. Do toga se može doći kako vojnim putem, tako i mirnim, ekonomskim.

Zasad je na snazi vojna varijanta, koju, na ogromnu žalost, prate žrtve među civilnim stanovništvom. Za prevođenje na mirnu varijantu potrebno je primirje sa stvarnim prekidom vatre, za koje se zalaže Moskva preko minskih sporazuma.

Na kraju krajeva, moramo shvatiti da prekomponovanje Ukrajine zavisi od ishoda globalnog sukoba između Vašingtona i Moskve, SAD i Rusije, Zapada i ne-Zapada.

Udarna igla Zapada su dolar i finansijski kolonijalizam.

Ako to propadne – biće oslobođena Ukrajina, Sirija, Avganistan…

Ceo svet će se promeniti, do neprepoznatljivosti.

(za Fakti.org preveo: Srđan Đorđević, Vzglяd)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *