Дошао је крај Европи

Дошао је крај Европи

12 јануара 2015

prorokovic dusan 7234Пише: Душан Пророковић

Тешко је пронаћи речи за оно што се десило на Божић у Паризу, када су терористи упали у редакцију часописа «Шарли ебдо», али, пошто су одмах после тога најавили «оштру борбу против тероризма» и Мартин Шулц и Франсоа Оланд, требало би да се забринемо. Наравно, Шулц и Оланд су овде само илустративни примери, никако појединци који пресудно утичу на појаве и процесе о којима ће бити речи. Елем, крвави пир радикалних исламиста јесте «кукавички чин» и «пуцањ у посланика Мухамеда», како то објашњава реис исламске заједнице Црне Горе Рифат Фејзић (1), јер нити ово што се десило има везе са изворним принципима ислама, нити ће на било који начин помоћи муслиманској популацији, али, хајде да, како то мудро саветује београдски муфтија Мухамед Јусуфспахић, погледамо мало и шта су узроци оваквих дешавања, да се не бавимо само последицама (2). На крају, понајвише би требали да се забаве анализирањем узрока на самом Западу, на исти онај начин, на који то чине када сличан терористички акт почине дагестански или чеченски терористи у Москви или Волгограду. «Шарли ебдо» се прославио у томе. За њих су, без икакве сумње, Путин и његова политика били узроци напада радикалних исламиста на московски метро (карикатуре у наставку су из часописа «Шарли ебдо»).

Дакле, узроке не треба само тражити у фрустрираном делу исламске заједнице, већ пре свега у одлукама западних политичара и «политичком кретању» западног система. Тачно, убиство новинара француског сатиричног часописа јесте и пуцањ у слободу говора, јер како то описује један београдски новинар «наша цивилизација почива на критици свих ауторитета», само би пре тога морали јасније да се одредимо око два питања: шта су вредности «наше цивилизације» и како нас представници других цивилизација посматрају? Овде се под појмом «наша цивилизација» мисли на онај део света који је Семјуел Хантингтон означио као «западна цивилизација».

Не треба пуно аналитичког искуства нити политичког дара па да се у тражењу одговора на прво питање направи директна веза између несретних поступака политичара, попут Шулца и Оланда, и онога што нам се данас дешава. Европски политичари су на почетку ХХI века и дефинитивно одбацили све «окове» сопственог историјског наслеђа и «ограничавајуће» моралне вредности традиционалног друштва. Прелазимо из модерне у постмодерну, и ако се «први слом парадигми» који се тицао преласка из традиционалног друштва у модерну темељио на посттрадиционализму и развијао «систем критеријума у коме су наука, искуство, технички развој, рационализам, критицизам и индивидуализам заменили теологију, колективност, веру, догматику, холизам, интуицију, онтологизам традиционалног света» (3), онда се «други слом парадигми» темељи на антитрадиционализму. Постмодерна се не задовољава релативизацијом и маргинализацијом теологије, колективности, вере, догматике, холизма, интуиције и онтологизма традиционалног света, већ захтева да се против њих бори. «Шарли ебдо», иако далеко од било каквог центра, био је на периферији ове борбене линије, и много пре него што што су се појавиле карикатуре које недолично приказују пророка Мухамеда, сатиричари су се позабавили и хришћанским вредностима.

Кроз модерну, Европа се одрекла Христа. Уласком у постмодерну, она га је поново убила. Зато делује потпуно логично када Ангела Меркел на последњем Самиту Г-20, како то представљају западни медији-одржи лекцију Владимиру Путину о правима хомосексуалаца у Русији. Да буде јасније, то «држање лекције» се заправо тиче питања легализације хомосексуалних бракова и Путинове непоспустљивости око тога. А за бољи илустративни приказ дешавања у европској политици на почетку раздобља постмодерне, треба још подвући да је Меркелова на челу партије која се зове Хришћанско-демократска унија. Антитрадиционалистички дискурс мора све исмејати и обесмислити. Зато су «хришћанске вредности» постмодерне Европе и «хомосексуални бракови» и «политичка коректност» која промовише стављање Христа у недоличан контекст (јер то је слобода критике свих ауторитета). Оно што се у последњој деценији дешава у Европи, а тиче се покушаја наметања нових вредносних садржаја муслиманском друштву и стављања пророка Мухамеда у недоличан контекст, само је логична последица развоја околности и односа у последње три деценије. Дотле су нас довели Шулц и Оланд. Међутим, разлика је у томе, што хришћански део Европе није имао ни снаге ни простора да «брани Христа», док се муслиманско друштво хомогенизује и спремно је да «брани Мухамеда» (када пишем о спремности муслимана да бране Мухамеда, не мислим на тероризам, већ на политичку хомогенизацију и социјално комешање које сваки напад овакве врсте изазове, као и потребу да се полемише о томе).

Ово је важно и због тражења одговора на друго питање. Јер, са једне стране, антитрадиционалистичка Европа је постала убеђена да је само њен пут исправан, да она држи монопол над правом на истину, па да због тога другима може да држи лекције (као што је Меркелова дала себи за право да одржи лекцију Путину). Оно што је «западно», треба да постане и «глобално», општеприхваћено. Свако другачије мишљење или постављање се унапред проглашава атавизмом, «политичким некоректним» и дисквалификујућим за учешће у расправи о будућности света. Не знам на чему се темељи убеђење европских политичара да овакав приступ може бити успешан, осим ако у целу рачуницу није укључена и америчка војна сила, али то онда директно води ка закључку да ће Европа бити пуки извођач америчких радова у појединим деловима света, али никада више и сила светског значаја. Тек, због овога Европа све мање разуме друге цивилизације и све је удаљенија од других. Европа не разуме муслимане, њихове фрустрације, њихов живот у «култури понижења» (како то описује Диминик Мојсије у «Геополитици емоција»), њихове наде и страхове.

Са друге стране, постављање водећих европских држава се у свим осталим деловима света сматра лицемерним (како само глупо звучи парола у Србији како је «цео свет против нас»). Други гледају на западну цивилизацију као на насилну, лицемерну, окренуту само извлачењу материјалне добити кроз разне видове пљачкања природних добара у другим деловима света. У мору карикатура које су објављене у данима после напада на редакцију «Шарли ебдоа» издвојила се једна, на којој су Франсоа Оланд и Башар Асад. Оланд говори како је напад «чин изузетног варварства», док му сиријски председник одговара: «не причаш тако кад их шаљеш код мене». Браћа Саид и Шериф Куаши су повратници из Сирије, где су њихову борбу оружјем, финансијама и неопходном логистиком помагали и САД и Француска, мада су у првом реду то чинили блискоисточни савезници Запада-Саудијска Арабија и Катар.

Руски обавештајни аналитичари чак наводе и како се оваква регрутација у муслиманском корпусу у Француској врши још од 1979, када се од стране САД почело са формирањем «Ал Каиде» и прикупљањем добровољаца који ће ратовати против совјетских трупа у Авганистану. Док су исламски фундаменталисти представљали «корисне идиоте» западних држава све је било у реду. Сада, када је ствар измакла контроли, настао је проблем. Или можда ствар и није измакла контроли!? Можда је ово начин да се Европа још чвршће веже за САД и укључи одлучније у «борбу против тероризма» и «људска права» од Сирије, преко Ирана, до Украјине. Јачање радикалног ислама је амерички пројекат.

Шта ће бити конкретне мере које ће се предузимати после напада у Паризу још увек није познато, али оне не могу бити ван досадашње матрице која нас је и довела довде. Зато треба страховати од најава Шулца и Оланда о јачој «борби против тероризма». Што Запад, а сада ће то бити здружене снаге САД и Европе, буду више додавали гас у «борби против тероризма», то ће се муслимани осећати угроженијим, њихови страхови ће се повећавати, а понижење ће бити све веће. Да ли ће нам то помоћи у решавању проблема? Неће, нити на Блиском истоку, нити у Европи. Како је представио британски «Економист» (графички приказ у наставку текста је преузет са интернет странице овог часописа) данас је перцепција Француза како у њиховој земљи живи чак 31 посто муслимана, иако их је тамо свега 8 посто, у Немачкој је тај однос 19-6, у Великој Британији 21-5, а у Белгији чак 29-6. Невероватан је податак да у Пољској, где муслимани чине свега 0,1 посто популације, грађани мисле како их је 5 посто!? Како ово другачије тумачити, него антимуслиманском хистеријом коју производе водећи европски (самим тим и пољски) медији!? У страху су велике очи, па се зато Европљанима причињава да је муслимана три до пет пута више него што их је заиста. А страха је пуно јер се у постмодерној, антитрадиционалистичкој парадигми муслиманска заједница представља као друштво са «оковима» сопственог историјског наслеђа и «ограничавајућим» моралним вредностима традиционализма (самим тим, ове вредности постају-неморалне).

Не треба ни сумњати да ће ови трендови постати још израженији после масакра у Паризу. Први резултати већ су видљиви у Немачкој, у којој је «Бертелсман» обавио експрес-анкету: 61 посто испитаника сматра да се ислам не уклапа у европски систем вредности; њих 40 одсто је признало да се осећају «странцима у сопственој земљи због повећања броја муслимана»; а 24 посто мисли да би муслиманима требало потпуно забранити усељавање у Немачку.

Због свега, највероватније нам следи заоштравање односа између Европе и муслимана. То ће се манифестовати како у односу ЕУ према појединим исламским државама, тако и унутар ЕУ, у нарушавању ионако лоших односа између већинских народа и муслиманске мањине. На крају, сва та погоршања могу узроковати нова крвопролића, тероризам и дестабилизацију. Како констатује Жељко Цвијановић: «Уместо да злочин, који је отворио још једна врата пакла света у коме живимо, буде позив на дубоко размишљање и суочавање са истином, још једном је победила потреба да останемо будале» (4). Будалаштине ће се наставити и много ће нас коштати. Европа се не може бранити слепим праћењем Америке, имитирањем њених мера и прихватањем њених вредности. Европа је и постала то што јесте захваљујући стрпљивој изградњи сопствене матрице, неговању традиције и хришћанских вредности. Она може разумети муслимане само ако се врати Христу, кроз преиспитивање антитрадиционализма и заустављање штетних ефеката «другог слома парадигми». Она може опстати само ако се дистанцира од Америке. Уколико не буде имала снаге за то, данашња Европа ће нестати. Јер, када се ради о европским народима, трећина становника ЕУ је старија од 55 година, а у 2014. се број становника повећао за свега 0,22 посто. Просечна старост становника ЕУ је 37,7 година, а уколико се наставе постојећи трендови, до 2050. године ће се повећати на чак 52,3 године. Европа себи не сме дозволити улазак у оштар сукоб са исламом, јер је то може коштати тешког, цивилизацијског пораза. Можда је то у интересу САД, које би у исламској континенталној Европи добиле солидног савезника у разрачунавању са Русијом и низом других регионалних сила, али није у интересу Европе.

Због тога се и власти у Србији не смеју залетати. Свашта ће се наредних година «продавати» увијено у обланду «борбе против тероризма» и одбране «европских вредности» (свакако, антитрадиционалистичких вредности). Србији је, наравно, у интересу да донекле сарађује у овим пословима са Западом, јер је претња од тероризма реална опасност за наше грађане, али ту се мора наћи одређена мера. Јер, треба подвући, да «убијање Мухамеда» на које ће позивати Запад није наша мисија. То није наш рат! У њему не смемо да учествујемо. На крају, Србија и нема проблем који имају западне земље. «Наши» муслимани нису имигранти, већ старо, домаће становништво које је примило ислам. То су људи који говоре истим језиком, са којима се можемо разумети и договорити. Да, између «нас» и «њих» је много отворених питања, тешких тема из даље и ближе прошлости, али је можда ово и права шанса да се сва та питања постепено отварају и о њима разговара. Наша будућност није у Хантингтоновој претпоставци о «сукобу цивилизација». На то се не смемо упецати. Наша будућност је у «сусрету цивилизација». Зато морамо знати и где су корени наше цивилизација, где су темељи на којима смо зидали кућу. Европа, ако то буде воља Шулца и Оланда, и ако их у томе подржи већина грађана у њиховим земљама, нека иде својим путем. Ми морамо тражити свој.

(Фондск.ру)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Danilo says:

    Kao i obicno odlican tekst gospodina Dusana. Medjutim, i on kao i vecina ostalih analiticara suprotstavlja angloevropsku civilizaciju muslimanskoj zajednici iz cega se stice utisak da su ove dve grupacije jedine postojece i jedine odlucujuce kada je rec o daljoj sudbini covecanstva pa samim tim i Srbije. Taj utisak je potpuno netacan. Posto dugi niz godina zivim i radim na Bliskom Istoku, predvorju Azije, sa velikom dozom sigurnosti mogu da tvrdim da je buducnost covecanstva upravo u Aziji, koja se razvija tempom do sada nezabelezenim u istoriji covecanstva, cuvajuci pritom sve bitne tradicionalne vrednosti sopstvenih civilizacija. Proces razvoja i buduce dominacije naroda Azije i njihove civilizacije je dobio takvo ubrzanje da je vise nezaustavljiv, cak i po cenu globalnih lomova i ko to nije na vreme shvatio (izgleda da je samo Putin za sada svestan) grdno ce se prevariti. Voleo bih da cujemo misljenje gospodina Dusana na ovu temu. Postovanje!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u