Drina spaja jedan isti narod koji živi sa obe strane ove reke

Tweet

Piše: Milorad Vučelić

Jedna lepa slika stigla je iz Andrićgrada.

Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, Vojislav Koštunica i njihov domaćin Emir Kusturica poslali su poruku da je srpski narod jedinstven i da Drina spaja jedan isti narod koji živi sa obe strane ove reke. I pomislio sam, zaista, da nema živog Srbina, bez obzira kojih je političkih uverenja, koji u tom trenutku ne bi rekao da je dobro što su Koštunica, Dodik i Kusturica zajedno dok se odvija pokušaj izvoza „socijalnog bunta“ u Republiku Srpsku a radi centralizacije BiH i bošnjačke dominacije u njoj. Bilo je to slično onom zadovoljstvu koje sam osećao kada sam gledao susret Aleksandra Vučića sa Dodikom i Mladenom Bosićem iz SDS-a do kojega je došlo munjevitom Vučićevom inicijativom, odmah posle početka sarajevsko-tuzlanskih nemira.

Ali nisam stigao ni da se osmehnem zbog zadovoljstva koje sam pomenuo, kad su me dešavanja u političkom životu tvrdo demantovala. Još dok su Koštunica, Dodik i Kusturica u Andrićgradu razgovarali o najvišem nacionalnom interesu, a to je da se očuva stabilnost u Republici Srpskoj, stiglo je oštro reagovanje Dragana Čavića koji je protestovao što su se Srbi sastali u Andrićgradu. Dok sam razmišljao o kakvom je to stvorenju u ovom slučaju reč, eto ti novog saopštenja. Ni manje ni više nego od SDS-a. I oni, doslovno, pljunuše po Dodiku i Koštunici.

Dodik, kažu oni, „ispod žita na sve načine želi da potkopa aktuelnu vlast u Srbiji“. Isključivo u tu svrhu se sreće sa Vojislavom Koštunicom ne bi li nekako on, Koštunica, sprečio Vučića u borbi protiv korupcije i kriminala, jer Dodiku „ne odgovara nikakva vlast u Srbiji koja za prioritet ima borbu protiv korupcije i kriminala“!

Pitam se da li je moguće da je to saopštenje potpisala ona ista stranka koju su napravili i moji brojni prijatelji među kojima su Milorad Ekmečić i Radovan Karadžić? Da li je to SDS koji je neštedimice pomagao Vojislav Koštunica? Da li je to onaj SDS koji je sestrinska stranka DSS-a? Ne, neće biti da je to taj SDS. Ovo je, izgleda, neka druga stranka koja bi umesto Drine da podigne Kineski zid, kako nijedan Srbin ne bi mogao da pređe ni tamo ni ovamo niti da se upliće u neke međusobne unutrašnje srpske stvari s ove ili one strane Drine. Oni se očigledno kandiduju da od patriotske i državotvorne stranke postanu neka zapadna stranka. To čine pod izgovorom da je ta promena u skladu s činjenicom da oni deluju među Srbima koji žive zapadno od Drine. Prvi kamen SDS je već bacio. Na koga, ako ne na Vojislava Koštunicu. Kakva je to sramota. Smeta im Koštunica u Republici Srpskoj! A Koštunica nije reagovao na SDS. Nije, i dobro je što nije. Čuva Republiku Srpsku od svake sramote koju sami Srbi sebi mogu da čine i čine. Ostaje zaista gorak utisak koji nas upućuje da SDS možda smera da promeni ime. Trebalo bi da izostave ono Srpska i da se ubuduće zovu samo Demokratska stranka.

Ma koliko bolela istina, ipak otrežnjava. Pogotovo zbog izvesnosti da ovakvi partijski stavovi nisu usamljeni, nego nailaze na prilične odzive.

Uostalom, čitanjem srpske štampe zaključilo bi se da ta ideja o Kineskom zidu umesto reke Drine nije uopšte tako loša. Zasluženu pažnju nije zavredela činjenica da se Naser Orić, koji je inače na srpskim poternicama, pojavio u Srbiji. Doduše, preko naslovne strane jednog beogradskog nedeljnika. Iz prvog nastavka njegovih memoara može se saznati da su Srbi za sve krivi i da su ga naterali da ih u samoodbrani ubija te da im on, baš kao i njegovi novinarski domaćini, nikada to neće oprostiti. Saznajemo da su svi Srbi koje je pobio, a priznaje da ih je pobio, nosili uniformu, da je bio pravi časni vitez što su i njegovi srpski protivnici veoma uvažavali i danas mu priznaju. On je i onda imao, kao što i danas ima, mnogo prijatelja „u vrhu srpske policije“ (koja inače ima nalog da ga uhapsi po osnovu poternice). Saznajemo da je u Ševeningenu štitio Srbe od Srba i da je činio još mnogo toga u rečenom stilu. Ova i slična ratna sećanja jasno ukazuju na jednu veliku novinu. Po nametnutom univerzalnom modelu, ratove ne vode narodi, nego to njihove vođe Vladari zavađaju narode. Kod Srba to, međutim, ne važi. Oni imaju miroljubive vođe koje se čak pajtaju sa neprijateljskim vođama. Srbi su sami po sebi i po svom karakteru opasni i zločesti i ratuju, protiv volje svojih vođa i čim ugrabe priliku. Uz sve to Srbi se žestoko obrušavaju jedni na druge te je neophodno razdvajati ih. Posebno na Drini.

Upoređivati neuporedivo, povlačiti paralele tamo gde za to nema nikakvih osnova, na silu praviti simetrije i analogije, obavezne su discipline u Srbiji. Tako se obavlja posao svojevrsne dresure javnog pamćenja. Svi stariji od četrdeset godina neposredno pamte štrajk šiptarskih rudara u Starom trgu na Kosovu. I pamte kako se sva sila medija iz bratskih republika, i samog Beograda, upela da pokaže kako je taj njihov bunt socijalnog karaktera. Bilo je i osetljivih dušica koje su plakale dirnute time što je reč o štrajku glađu i to je trajalo sve dotle dok se nisu pojavili snimci naramaka banana i južnog voća koji su se kao desert posle obilatog obroka slivali u rudarske jame. Danas znamo šta je to bilo i kako se taj tobože socijalni bunt završio. I šta mu je bio cilj.

Onda su se takvi socijalni buntovi nastavljali, prvo u Cankarjevom domu u Ljubljani, pa onda u Sarajevu kada su zenički rudari tobože čuvali BiH, sve tako dok nije razbijena prethodna država. Neko ko je već izdresiran mogao bi zaključiti da u razaranju Jugoslavije uopšte i nije bilo etničkih sukoba i da su Alija Izetbegović i Franjo Tuđman neki radnički tribuni i lideri međunarodnog radničkog pokreta.

Dresura pamćenja i mišljenja se nastavlja upornim insistiranjem da su poslednje demonstracije u Sarajevu i bošnjačko-hrvatskoj federaciji isključivo socijalne prirode. I to nije dosta propagatorima ovakvog stava nego još upućuju najteže diskvalifikacije onima koji ne misle isto što i oni. Optuženi postaju zarobljenici „filozofije televizijske palanke“ jer im je „fokus bio isključivo na tome kako protesti u Tuzli, Sarajevu ili Bihaću utiču na srpsko stanovništvo, opstanak Republike Srpske i ulogu Srbije u očuvanju Dejtonskog mirovnog sporazuma“. (Nenad Radičević, urednik „Politike“).

Za utehu, mi na toj optužnici nismo usamljeni jer tu su i Hrvati, mada nisu garanti Dejtonskog ugovora. I oni, mada su članovi Evropske unije, „očima palanke posmatraju svet“. Tako urednik zagrebačkog „Globusa“ Darko Hudelist, ne sluteći da je običan palančanin, objavljuje opširan tekst pod naslovom „Hrvati Bosni ne vjeruju“. Posle višednevnog putovanja od Mostara do Viteza i bezbroj susreta sa hrvatskim političarima i katoličkim sveštenicima zaključuje da je „glavni cilj nedavnih demonstracija unitarizacija Bosne i Hercegovine“. Jedan od njegovih sagovornika je „uvjeren da su u svemu ovome prste imali i Amerikanci (koji su glavni financijeri nevladinih organizacija u BiH) jer, kako kaže njima nikako ne ide u prilog smirivanje međunacionalnih tenzija u BiH, budući da oni i dalje žele zadržati vrlo snažan utjecaj u ovome dijelu Evrope…“

Hrvatska javnost i političari jasno razaznaju svoj nacionalni interes i brigu za svoje sunarodnike. Ne daju se ni na trenutak zavarati pričama o navodnom socijalnom buntu kao dominantnoj osnovi potonjih nereda i osnovano predviđaju da će se to za dva meseca sa istim uočenim ciljem ponoviti. Da nije reč samo o hrvatskim medijima i novinarima, svedoči i poseta Mostaru hrvatskog premijera Zorana Milanovića koju je „užasno“ napao Bakir Izetbegović. U skladu sa početkom ovog teksta, nije loše što se Bakiru nije pridružio i neki srpski opozicioni političar. Bar za sada.

Samo što nas je bar na tren minuo bosanski, kada, evo ga – ukrajinski scenario. Nikako na red da stigne srpski scenario. Dresurom javnog mišljenja, onako svetski i nepalanački, direktno protiv slika koje gledamo svojim očima, iznosile su se stalne tvrdnje kako se „mirni demonstranti“ i „miroljubivi građani“ bore za demokratiju i evropsku budućnost Ukrajine. Čak i onda kada je svakome normalnom i svakome ko vidi dalje od nosa postalo jasno da je reč ne o nekim mirnim borcima za demokratiju već o naoružanim i neskriveno profašističkim sledbenicima Romana Šuheviča i organizacijama koje gaje uspomenu na čuvene i danas slavljene ukrajinske naciste i najveće zločince poput Stefana Bandere, Andreja Melnika i Mikole Lebeda. Naši mediji i izveštači su odbijali da to vide. O svemu tome „Pečat“ je još pre nekoliko godina argumentovano i opširno pisao. Niz američkih autora, primera radi, tvrdi da je Mikola Lebed, u velikoj konkurenciji, najveći nacistički zločinac koji je, zahvaljujući zauzimanju i zaštiti CIA-e, ušao u Ameriku i u njoj potom dugo i spokojno živeo. Treba li uopšte i reći da su tim organizacijama na meti bili i ostali Rusi i Rusija. Nekada su našli saveznike u Hitlerovoj Nemačkoj a danas ih traže u EU i SAD.

Uporno se i bez ikakvog razlikovanja ponavlja oveštali stereotip da se u Ukrajini bore Istok i Zapad kao da je reč o nekim ravnopravnim polovima. Zapad za saveznike u borbi za svoje interese ima goreopisani „demokratski“ pokret, a Istok koji predstavlja Rusija nudi „samo“ dvadesetak milijardi evra, i to godišnje. U Ukrajini nema francuske, američke ili engleske nacionalne manjine, ali u njoj žive milioni Rusa koji bi trebalo da sačekaju, baš kao što je to bilo i 1941, saveznike Zapada u vidu borbenih profašističkih jedinica. Jedinica koje upadaju u Kijevsku lavru i koje su već zaposele državne institucije i tobože donose legalne odluke. Na istoku već padaju ruske civilne žrtve a pravi kuriozitet je da se zapadna demokratija u Ukrajini brani povicima „Alah akbar“!

Danima je srpska javnost bila izložena blagonaklonim poređenjima nekadašnjih događaja u Srbiji i današnjih u Ukrajini. A sve u cilju dresiranja mišljenja i realizacije poželjnog cenarija ne samo u Kijevu nego i u Beogradu. Logičan rezultat je bio da dvojica političara, onako baš opako imbecilno (moramo biti uzdržani zbog političke korektnosti) zaprete Srbiji ukrajinskim scenarijom ako se oni ne domognu izborne pobede. Vlast će uzeti silom ako već ne mogu milom. I pored kritike iz redova SNS-a, oni još nisu dobili odgovor kakav zaslužuju. Stići će im sigurno odgovor u vidu izbornog rezultata.

U međuvremenu, uz ovaj uvodnik, objavljujemo užasnu sliku raspetih orlova koje su „mirni građani“ i heroji sa Majdana žive zatekli i umorili u krugu Janukovičeve rezidencije. Slika može biti i „navodna“, odnosno lažna, o čemu se već vode rasprave, ali to ne menja činjenicu da je izvesno da u političkom životu Srba ima onih koji bi, zarad dolaska na vlast, rado, i stvarno, na krst prikovali i dvoglavog belog orla Nemanjića.

(Pečat)

Tweet