ДРУГ МАРКО ПОНОВО ЈАШЕ

Tweet

Пише: Немања Девић

У Гацку, у срцу српске Херцеговине, протеклог викенда је пред великим народним сабором освештан споменик погинулим равногорцима – припадницима Гатачке бригаде ЈВуО. За ово место ради се о великом догађају; сви околни градови имају споменике погинулим припадницима равногорске војске, а у месту попут Гацка, у којем је памћење дуготрајно и снажно, оно је стицајем околности изостало.

Већ смо писали о томе да је у Српској створена својеврсна синергија у политици сећања: партизански споменици, изузев уколико се ради о истакнутим злочинцима, попут „хероја левих скретања“ Владе Шегрта, остали су нетакнути.

С друге стране, подизани су и споменици жртвама комунизма и равногорцима – споменик у Добрељима код Гацка подигнут је 1990, можда и први ове врсте у Југославији.

Сада је, уз низ културних догађаја, епископ Захумско-херцеговачки Димитрије је уз саслуживање великог броја свештеника освештао споменик Гачанима палим у редовима ЈВуО. У овој не баш многољудној средини изгинуло их је близу 600 – и то на ратиштима од Херцеговине, Книнске Крајине, преко Лијевча поља, све до Словеније. И од 1941, када је овде (6. јуна) почео први општесрпски отпор против окупатора, па све до 1950, када су последњи као “одметници“ изгинули у Метохији.

Уз Билећу, Гацко је као својеврсна „југословенска Вандеја“ доста успешно изградило политику сећања на своје жртве, па се тако између осталог Дан устанка из 1941. уједно празнује и као Дан општине. Са великог народног сабора (преко 1.000 људи) послате су поруке које говоре о виталности једног народа, али будући да су изостале ма какве ратне пароле или прокажена „четничка“ иконографија, регионални медији нису извештавали са овог скупа.

У Гацку се нису окретали јагањци, није било униформи ни опијања, није било никаквих шовинистичких испада. Шта онда да се напише у извештају Н1 или Ал Џазире: да су српски родољуби пристојни и нормални и да имају права да оплакују своје очеве и дедове? Не иде. Кад је већ тако, боље је одћутати.

С друге стране, аутор изложбе о гатачким равногорцима, историчар Милан Никчевић, износи читав низ личних породичних прича о жртвама пред лице јавности, заснивајући своја сазнања углавном на породичним архивама које су за ову прилику извађене из шкриња са тавана и подрума. У низу сличних, издваја се породична прича капетана Милорада Поповића, команданта Невесињског корпуса ЈВуО.

Потицао је из породице истакнутих ратника и добровољаца из ратова за ослобођење и уједињење 1914-1918, као беба се нашао са мајком у злогласном аустроугарском логору у Араду; стасавши, истицао се као млад и способан официр и као такав је 1941. постао један од лидера свесрпског устанка у Херцеговини. Погинуо је пред сам крај рата, у априлу 1945, у борбама у северозападној Босни, и то нашавши се у обручу између партизана и усташа. Тачније, био је прво рањен од партизана, да би у наредним сукобима настрадао од усташа. У тренутку погибије имао је свега 28 година. Иако протеран из званичне политике сећања, Милорад Поповић остао је запамћен у народној песми која је опстала до данашњих дана: “А од Гацка дична гарда, Поповића Милорада…“

Али то није био крај страдања породице Поповић. И Милорадовог оца Марка, официра српске војске, партизани су обесили у Гацку 1945. године. Исте године стрељали су му и вереницу у Невесињу, међу 19 девојака које су погубиле нове власти. Онда су “у одступници“ настрадали и Милорадови брат и сестра. Због оваквих губитака, у Гацку је данас тешко говорити само о победи 1945, а да се не помену и њено лице и наличје.

Породица Поповић постала је симбол, али не и једини пример овако тешког страдања српских националиста у Херцеговини у Другом светском рату. Можда оваква прича, иако трагична, има и филмичну димензију, поготово када узмемо у обзир да су се њени последњи изданци на слободи нашли у далеком Чикагу, па у свом родном крају после пола века појавили тек сада? И да је вереница једног од њих, пошто му се обећала давних година, остала верна завету и заувек га чекала, срећући се са њим тек сада, када је постала старица, а он такође старац?

Јавни сервис и марсистичка становишта

Међутим, страдање „друге стране“, поражене у грађанском рату, није тема наших ни играних ни документарних серијала већ дуго времена. После „Црвеног доба“, сјајног документарног серијала с почетка 2000-их чији је аутор био историчар Душан Батаковић, прича је у Србији стала. Изузев, можда, серије „Равна гора“, која је фактички завршена пре него што је и почела. Штавише, у последње време на снази је нека врста неокомунистичког приступа, који наводно критички и објективно, а заправо у ружичастим тоновима говори о рату и комунистичкој револуцији.

У тој истинској ревизији историје, односно ометања природног кретања историјске науке и њеног ресетовања на рана, „изворна“ марксистичка становишта, предњачи јавни сервис Србије. Ко није сагласан, нека мало анализира игране серије (где се аутори доста вешто скривају иза уметничких слобода) и види како су приказани четници у серији „Време зла“ или „Вера“. И обратно, како су у истим, а приде и у серији „Сенке над Балканом“ приказани комунистички илегалци. Монархистичке власти – корумпиране, жандармерија Краљевине – неспособна, елите – декадентне. И ко онда, осим млади, борбени и шармантни визионари на челу са Титом, може да нас спаси?

Потпуно црно-беле слике, уз апологију КПЈ и носталгичне приказе њених вођа, приказане су у играно-документарном серијалу о Јованки Броз и од недавно – у серији „Друг Марко“. Љупког назива, уз питак аранжман партизанских песама, ова играно-документарна серија о Александру Ранковићу и не крије своју амбицију и идеолошку оријентацију. Како званично пише на сајту РТС, она ће приказати: „Све што сте хтели да питате о Александру Ранковићу, а нисте имали кога, рећи ће вам РТС. 40 година после смрти, Александар Ранковић поново међу Србима“.

За играни програм ангажовани су и неки од најбољих домаћих глумаца, за документарни широк круг историчара из земље и иностранства. Што да човек онда не баци поглед на овај програм уторком увече? Бацисмо, и видесмо да није баш све тако, бар у прве три епизоде које су емитоване до момента када настаје овај текст.

Историчари су свој посао одрадили беспрекорно (упечатљиво, недостаје најбољи познавалац теме Ранковић и аутор његове биографије), као компетентни саговорници, серија је динамична, продукција делује савршено. Наравно, и тема за истраживање и приказ је легитимна, чак би се рекло и потребна српском народу чије је историјско знање о Другом светском рату сиромашно и испуњено предрасудама.

Ипак, сценариста, дугогодишњи први човек војне службе, и продукцијска кућа која креира наратив о ратном периоду, као да су се мало занели, па су о свом идолу почели да праве житије. То већ није у складу са званичном најавом на РТС-у, у којој се наводи да се у серији „кроз десет епизода на објективан начин приказује улогу Александра Ранковића у појединим значајним и преломним периодима пре, у току и после Другог светског рата“.

У првој епизоди чули смо, помало романтично, како је Ранковић одрастао на српском селу, како се суочио са тешким животом у Краљевини Југославији, па стога и укључио у организацију која се борила за радничка права – КПЈ, а због активности у њој био ухапшен и подвргнут полицијској тортури. Ни речи о томе да је иста партија од свог оснивања започела у земљи низ револуционарних, па потом и терористичких активности са циљем насилног свргавања режима; да су њени припадници извршили атентат на краља и убили министра; да су се званично залагали за комадање Југославије (истина, стидљиво беше поменут у том контексту Дрезденски конгрес) и у први план стављали борбу против „великосрпске буржоазије“ (читај: елита српског народа).

Друга епизода била је махом посвећена његовим активностима и хапшењу, а потом и ослобађању у јулу 1941. које је заиста било спектакуларно. Но постојала је нада да ће се у трећој епизоди, у којој се ствар „ломи“ и Ранковић приказује изблиза, онаквим какав је био, ратни амбијент приказати ближе историјској истини. Овако, у њено кривотворење укључио се и сценарист, али и један историчар (како чусмо, и политички ангажован у једној партији радикално леве оријентације) ангажован на пројекту. У серији смо чули о Ранковићевој доброј вољи за преговоре са четницима, али не и да је са њиховом легитимацијом изведен на слободну територију из окупираног Београда, као што смо раније чули о његовој борби за „пролетерску сексуалну етику“, а да ни реч није посвећена суштински важној његовој улози у фракцијским борбама у Митровачкој казниони у предвечерје Другог светског рата. Стално се, у контексту прогона Ранковићеве породице, помињу и некакви четници, али без назнаке да (ли) се радило о четницима Косте Пећанца, који су све време рата били закрвљени са својим равногорским ривалима, страдајући и у међусобним сукобима. Све то одудара од помпезне најаве на РТС-у о објективној серији на коју се чекало деценијама.

Епизода о 1941. требало је да нам разјасни Ранковићеву улогу на слободној територији, пре свега улози која му је поверења у формирању „одељења за борбу против пете колоне“. Он је на читавој слободној територији руководио овим телима која је требало да се обрачунавају са широком категоријом “народних непријатеља“; први сарадник у Ужицу био му је млади Слободан Пенезић Крцун. Управо у формирању овог „одељења“ историчари (први на то указао је још историчар НОБ-а Венцеслав Глишић) виде претечу формирања Озне. О овоме нема ни речи у квазиобјективној серији од „другу Марку“!

Штавише, историчар који говори о овим догађајима интерпретира такву радикализацију и потенцирање идеолошких сукоба као „војно-безбедносне послове“, те бављење „убаченим агентима“ и „сумњивим елементима“ на слободној територији. Док ту нарацију прате невешто урађени драмски делови серије, историчар ангажован на задатку релативизације злочина у тзв. Ужичкој републици говори да је Ранковић све ове послове, упркос бруталности рата, обављао „са неком дозом коректности“. Чудно, будући да доступни и познати историјски извори говоре сасвим другачије.

На пример, како је коректно било саслушавање Живојина Павловића, бившег комунисте, ког су његови стари партијски другови, укључујући и Ранковића, данима саслушавали уз најтеже облике тортуре? Или других стрељаних у Ужицу новембра 1941, који се у серији „друг Марко“ ни не помињу, а којих је након ексхумације почетком 1942. пронађено најмање 69? „Борба против издајника и петоколонаша поставља се у исти ред као и борба против окупатора. Зла која је народ претрпео издајничким радом петоколонаша су неизмерна зато и борба против њих мора бити непомирљива. У свима ослобођеним местима заводе се народни судови за петоколонаше. Ти судови знаће да пруже задовољење народу, а, што је и најглавније, својом бескомпромисном борбом у истребљивању пете колоне помоћи ће и олакшати народно-ослободилачку борбу. Милост значи издају!“, објавиле су на ову тему текст партијске новине у Чачку 15. октобра 1941. године.

О свему томе у житију друга Марка – ни речи. Будући да је у наредној епизоди најављена тематска целина Озна, видећемо да ли ће и на који начин бити приказане масовне егзекуције у Србији (60.000 пописаних, од чега 4.636 убијене и умрле деце; преко 3.800 убијених жена, 367 професора и инжењера, 119 адвоката и судија, 79 глумаца и уметника, 68 новинара) које је овај „мач револуције“ извео по инструкцији Тита и руководством Ранковића. О тој књизи судићемо тек пошто је прочитамо у целости.

П. С. Према писању чувеног доктора Лазића, ратног лекара на првој линији фронта у Сарајеву 1992-1995, један тешко рањени борац, баш из Гацка, пред наступајућу смрт тражио је од доктора да га окрене према Србији – и да последњи дах и последњи поглед усмери према њој. Какву ју је сањао, не можемо да знамо. Судећи по ономе за шта се борио, та Србија ипак је била далеко од данашње у чијој популарној култури царују Штукан, Мерлин, Крокодил – и друг Марко.

(РТ Балкан)

Tweet