DRUG MARKO PONOVO JAŠE

Tweet

Piše: Nemanja Dević

U Gacku, u srcu srpske Hercegovine, proteklog vikenda je pred velikim narodnim saborom osveštan spomenik poginulim ravnogorcima – pripadnicima Gatačke brigade JVuO. Za ovo mesto radi se o velikom događaju; svi okolni gradovi imaju spomenike poginulim pripadnicima ravnogorske vojske, a u mestu poput Gacka, u kojem je pamćenje dugotrajno i snažno, ono je sticajem okolnosti izostalo.

Već smo pisali o tome da je u Srpskoj stvorena svojevrsna sinergija u politici sećanja: partizanski spomenici, izuzev ukoliko se radi o istaknutim zločincima, poput „heroja levih skretanja“ Vlade Šegrta, ostali su netaknuti.

S druge strane, podizani su i spomenici žrtvama komunizma i ravnogorcima – spomenik u Dobreljima kod Gacka podignut je 1990, možda i prvi ove vrste u Jugoslaviji.

Sada je, uz niz kulturnih događaja, episkop Zahumsko-hercegovački Dimitrije je uz sasluživanje velikog broja sveštenika osveštao spomenik Gačanima palim u redovima JVuO. U ovoj ne baš mnogoljudnoj sredini izginulo ih je blizu 600 – i to na ratištima od Hercegovine, Kninske Krajine, preko Lijevča polja, sve do Slovenije. I od 1941, kada je ovde (6. juna) počeo prvi opštesrpski otpor protiv okupatora, pa sve do 1950, kada su poslednji kao “odmetnici“ izginuli u Metohiji.

Uz Bileću, Gacko je kao svojevrsna „jugoslovenska Vandeja“ dosta uspešno izgradilo politiku sećanja na svoje žrtve, pa se tako između ostalog Dan ustanka iz 1941. ujedno praznuje i kao Dan opštine. Sa velikog narodnog sabora (preko 1.000 ljudi) poslate su poruke koje govore o vitalnosti jednog naroda, ali budući da su izostale ma kakve ratne parole ili prokažena „četnička“ ikonografija, regionalni mediji nisu izveštavali sa ovog skupa.

U Gacku se nisu okretali jaganjci, nije bilo uniformi ni opijanja, nije bilo nikakvih šovinističkih ispada. Šta onda da se napiše u izveštaju N1 ili Al Džazire: da su srpski rodoljubi pristojni i normalni i da imaju prava da oplakuju svoje očeve i dedove? Ne ide. Kad je već tako, bolje je odćutati.

S druge strane, autor izložbe o gatačkim ravnogorcima, istoričar Milan Nikčević, iznosi čitav niz ličnih porodičnih priča o žrtvama pred lice javnosti, zasnivajući svoja saznanja uglavnom na porodičnim arhivama koje su za ovu priliku izvađene iz škrinja sa tavana i podruma. U nizu sličnih, izdvaja se porodična priča kapetana Milorada Popovića, komandanta Nevesinjskog korpusa JVuO.

Poticao je iz porodice istaknutih ratnika i dobrovoljaca iz ratova za oslobođenje i ujedinjenje 1914-1918, kao beba se našao sa majkom u zloglasnom austrougarskom logoru u Aradu; stasavši, isticao se kao mlad i sposoban oficir i kao takav je 1941. postao jedan od lidera svesrpskog ustanka u Hercegovini. Poginuo je pred sam kraj rata, u aprilu 1945, u borbama u severozapadnoj Bosni, i to našavši se u obruču između partizana i ustaša. Tačnije, bio je prvo ranjen od partizana, da bi u narednim sukobima nastradao od ustaša. U trenutku pogibije imao je svega 28 godina. Iako proteran iz zvanične politike sećanja, Milorad Popović ostao je zapamćen u narodnoj pesmi koja je opstala do današnjih dana: “A od Gacka dična garda, Popovića Milorada…“

Ali to nije bio kraj stradanja porodice Popović. I Miloradovog oca Marka, oficira srpske vojske, partizani su obesili u Gacku 1945. godine. Iste godine streljali su mu i verenicu u Nevesinju, među 19 devojaka koje su pogubile nove vlasti. Onda su “u odstupnici“ nastradali i Miloradovi brat i sestra. Zbog ovakvih gubitaka, u Gacku je danas teško govoriti samo o pobedi 1945, a da se ne pomenu i njeno lice i naličje.

Porodica Popović postala je simbol, ali ne i jedini primer ovako teškog stradanja srpskih nacionalista u Hercegovini u Drugom svetskom ratu. Možda ovakva priča, iako tragična, ima i filmičnu dimenziju, pogotovo kada uzmemo u obzir da su se njeni poslednji izdanci na slobodi našli u dalekom Čikagu, pa u svom rodnom kraju posle pola veka pojavili tek sada? I da je verenica jednog od njih, pošto mu se obećala davnih godina, ostala verna zavetu i zauvek ga čekala, srećući se sa njim tek sada, kada je postala starica, a on takođe starac?

Javni servis i marsistička stanovišta

Međutim, stradanje „druge strane“, poražene u građanskom ratu, nije tema naših ni igranih ni dokumentarnih serijala već dugo vremena. Posle „Crvenog doba“, sjajnog dokumentarnog serijala s početka 2000-ih čiji je autor bio istoričar Dušan Bataković, priča je u Srbiji stala. Izuzev, možda, serije „Ravna gora“, koja je faktički završena pre nego što je i počela. Štaviše, u poslednje vreme na snazi je neka vrsta neokomunističkog pristupa, koji navodno kritički i objektivno, a zapravo u ružičastim tonovima govori o ratu i komunističkoj revoluciji.

U toj istinskoj reviziji istorije, odnosno ometanja prirodnog kretanja istorijske nauke i njenog resetovanja na rana, „izvorna“ marksistička stanovišta, prednjači javni servis Srbije. Ko nije saglasan, neka malo analizira igrane serije (gde se autori dosta vešto skrivaju iza umetničkih sloboda) i vidi kako su prikazani četnici u seriji „Vreme zla“ ili „Vera“. I obratno, kako su u istim, a pride i u seriji „Senke nad Balkanom“ prikazani komunistički ilegalci. Monarhističke vlasti – korumpirane, žandarmerija Kraljevine – nesposobna, elite – dekadentne. I ko onda, osim mladi, borbeni i šarmantni vizionari na čelu sa Titom, može da nas spasi?

Potpuno crno-bele slike, uz apologiju KPJ i nostalgične prikaze njenih vođa, prikazane su u igrano-dokumentarnom serijalu o Jovanki Broz i od nedavno – u seriji „Drug Marko“. Ljupkog naziva, uz pitak aranžman partizanskih pesama, ova igrano-dokumentarna serija o Aleksandru Rankoviću i ne krije svoju ambiciju i ideološku orijentaciju. Kako zvanično piše na sajtu RTS, ona će prikazati: „Sve što ste hteli da pitate o Aleksandru Rankoviću, a niste imali koga, reći će vam RTS. 40 godina posle smrti, Aleksandar Ranković ponovo među Srbima“.

Za igrani program angažovani su i neki od najboljih domaćih glumaca, za dokumentarni širok krug istoričara iz zemlje i inostranstva. Što da čovek onda ne baci pogled na ovaj program utorkom uveče? Bacismo, i videsmo da nije baš sve tako, bar u prve tri epizode koje su emitovane do momenta kada nastaje ovaj tekst.

Istoričari su svoj posao odradili besprekorno (upečatljivo, nedostaje najbolji poznavalac teme Ranković i autor njegove biografije), kao kompetentni sagovornici, serija je dinamična, produkcija deluje savršeno. Naravno, i tema za istraživanje i prikaz je legitimna, čak bi se reklo i potrebna srpskom narodu čije je istorijsko znanje o Drugom svetskom ratu siromašno i ispunjeno predrasudama.

Ipak, scenarista, dugogodišnji prvi čovek vojne službe, i produkcijska kuća koja kreira narativ o ratnom periodu, kao da su se malo zaneli, pa su o svom idolu počeli da prave žitije. To već nije u skladu sa zvaničnom najavom na RTS-u, u kojoj se navodi da se u seriji „kroz deset epizoda na objektivan način prikazuje ulogu Aleksandra Rankovića u pojedinim značajnim i prelomnim periodima pre, u toku i posle Drugog svetskog rata“.

U prvoj epizodi čuli smo, pomalo romantično, kako je Ranković odrastao na srpskom selu, kako se suočio sa teškim životom u Kraljevini Jugoslaviji, pa stoga i uključio u organizaciju koja se borila za radnička prava – KPJ, a zbog aktivnosti u njoj bio uhapšen i podvrgnut policijskoj torturi. Ni reči o tome da je ista partija od svog osnivanja započela u zemlji niz revolucionarnih, pa potom i terorističkih aktivnosti sa ciljem nasilnog svrgavanja režima; da su njeni pripadnici izvršili atentat na kralja i ubili ministra; da su se zvanično zalagali za komadanje Jugoslavije (istina, stidljivo beše pomenut u tom kontekstu Drezdenski kongres) i u prvi plan stavljali borbu protiv „velikosrpske buržoazije“ (čitaj: elita srpskog naroda).

Druga epizoda bila je mahom posvećena njegovim aktivnostima i hapšenju, a potom i oslobađanju u julu 1941. koje je zaista bilo spektakularno. No postojala je nada da će se u trećoj epizodi, u kojoj se stvar „lomi“ i Ranković prikazuje izbliza, onakvim kakav je bio, ratni ambijent prikazati bliže istorijskoj istini. Ovako, u njeno krivotvorenje uključio se i scenarist, ali i jedan istoričar (kako čusmo, i politički angažovan u jednoj partiji radikalno leve orijentacije) angažovan na projektu. U seriji smo čuli o Rankovićevoj dobroj volji za pregovore sa četnicima, ali ne i da je sa njihovom legitimacijom izveden na slobodnu teritoriju iz okupiranog Beograda, kao što smo ranije čuli o njegovoj borbi za „proletersku seksualnu etiku“, a da ni reč nije posvećena suštinski važnoj njegovoj ulozi u frakcijskim borbama u Mitrovačkoj kaznioni u predvečerje Drugog svetskog rata. Stalno se, u kontekstu progona Rankovićeve porodice, pominju i nekakvi četnici, ali bez naznake da (li) se radilo o četnicima Koste Pećanca, koji su sve vreme rata bili zakrvljeni sa svojim ravnogorskim rivalima, stradajući i u međusobnim sukobima. Sve to odudara od pompezne najave na RTS-u o objektivnoj seriji na koju se čekalo decenijama.

Epizoda o 1941. trebalo je da nam razjasni Rankovićevu ulogu na slobodnoj teritoriji, pre svega ulozi koja mu je poverenja u formiranju „odeljenja za borbu protiv pete kolone“. On je na čitavoj slobodnoj teritoriji rukovodio ovim telima koja je trebalo da se obračunavaju sa širokom kategorijom “narodnih neprijatelja“; prvi saradnik u Užicu bio mu je mladi Slobodan Penezić Krcun. Upravo u formiranju ovog „odeljenja“ istoričari (prvi na to ukazao je još istoričar NOB-a Venceslav Glišić) vide preteču formiranja Ozne. O ovome nema ni reči u kvaziobjektivnoj seriji od „drugu Marku“!

Štaviše, istoričar koji govori o ovim događajima interpretira takvu radikalizaciju i potenciranje ideoloških sukoba kao „vojno-bezbednosne poslove“, te bavljenje „ubačenim agentima“ i „sumnjivim elementima“ na slobodnoj teritoriji. Dok tu naraciju prate nevešto urađeni dramski delovi serije, istoričar angažovan na zadatku relativizacije zločina u tzv. Užičkoj republici govori da je Ranković sve ove poslove, uprkos brutalnosti rata, obavljao „sa nekom dozom korektnosti“. Čudno, budući da dostupni i poznati istorijski izvori govore sasvim drugačije.

Na primer, kako je korektno bilo saslušavanje Živojina Pavlovića, bivšeg komuniste, kog su njegovi stari partijski drugovi, uključujući i Rankovića, danima saslušavali uz najteže oblike torture? Ili drugih streljanih u Užicu novembra 1941, koji se u seriji „drug Marko“ ni ne pominju, a kojih je nakon ekshumacije početkom 1942. pronađeno najmanje 69? „Borba protiv izdajnika i petokolonaša postavlja se u isti red kao i borba protiv okupatora. Zla koja je narod pretrpeo izdajničkim radom petokolonaša su neizmerna zato i borba protiv njih mora biti nepomirljiva. U svima oslobođenim mestima zavode se narodni sudovi za petokolonaše. Ti sudovi znaće da pruže zadovoljenje narodu, a, što je i najglavnije, svojom beskompromisnom borbom u istrebljivanju pete kolone pomoći će i olakšati narodno-oslobodilačku borbu. Milost znači izdaju!“, objavile su na ovu temu tekst partijske novine u Čačku 15. oktobra 1941. godine.

O svemu tome u žitiju druga Marka – ni reči. Budući da je u narednoj epizodi najavljena tematska celina Ozna, videćemo da li će i na koji način biti prikazane masovne egzekucije u Srbiji (60.000 popisanih, od čega 4.636 ubijene i umrle dece; preko 3.800 ubijenih žena, 367 profesora i inženjera, 119 advokata i sudija, 79 glumaca i umetnika, 68 novinara) koje je ovaj „mač revolucije“ izveo po instrukciji Tita i rukovodstvom Rankovića. O toj knjizi sudićemo tek pošto je pročitamo u celosti.

P. S. Prema pisanju čuvenog doktora Lazića, ratnog lekara na prvoj liniji fronta u Sarajevu 1992-1995, jedan teško ranjeni borac, baš iz Gacka, pred nastupajuću smrt tražio je od doktora da ga okrene prema Srbiji – i da poslednji dah i poslednji pogled usmeri prema njoj. Kakvu ju je sanjao, ne možemo da znamo. Sudeći po onome za šta se borio, ta Srbija ipak je bila daleko od današnje u čijoj popularnoj kulturi caruju Štukan, Merlin, Krokodil – i drug Marko.

(RT Balkan)

Tweet