Другосрбијанци против ћирилице

Drugosrbijanci protiv ćirilice

28 juna 2017

Piše: Branko Radun

Svi smo pratili ispade u kampanji protiv ćirilice u Hrvatskoj kada su hrvatski ekstremisti razbijali table ispisane ovim pismom u Vukovaru. No svašta se dešavalo i mimo kamera u kampanji protiv ćirilice koja je shvaćena kao „srpsko pismo“ i kao obeležje postojanja srpskog naroda. Zaboravili smo i spaljivanje ćiriličnih knjiga u Hrvatskoj ili, još dalje u prošlost, zabranu ćirilice u NDH 1941. i u Srbiji 1915. u vreme okupacije.

Isto tako, i mimo očiju domaće javnosti, prolazi diskriminacija ćirilice u BiH i Crnoj Gori. Protiv gušenja ćirilice u Podgorici nedavno je bio organizovan i protest jer su tamošnje vlasti onemogućile ili otežale dobijanje svedočanstava i drugih školskih dokumenata na ćirilici. Organizatori protesta tvrde da crnogorska vlast „sve radi da se izbegne zakonska i ustavna jednakost ćirilice i latinice”.

Obraćajući se okupljenima, poslanik Milun Zogović rekao je da je proterivanje ćirilice nastavak borbe protiv tradicionalne Crne Gore i da „dok se drugi ponose svojim pismom, ovde se ćirilica nastoji predstaviti kao zastarela stvar koja služi za propagiranje srpstva”. Ovim smo došli i do suštine motiva antićirilične kampanje – ćirilica je simbolično obeležje srpskog naroda a ne samo jedno od dva pisma u upotrebi.

Tako postaje i razumljivija iracionalan animozitet prema ćirilici u drugosrbijanskim krugovima koji su prihvatili ustašoidni antićirilični narativ – o ćirilici koja predstavlja identitetsku odrednicu srpskog naroda. Svaka akcija ma koliko bila amaterska ili neproduktivna a koja ima za cilj zaštitu zaista ugrožene ćirilice izaziva otvoren podsmeh i jedva prikriveno škrgutanje zubima među onima koji sebe vide kao «bolji» i «liberalni» deo Srbije. Ta i takva kvazi elita nipodaštava pa čak i prezire tradicionalnu Srbiju i njene vrednosti i simbole od kojih je jedna i ćirilično pismo.

Mnogi ne shvataju o čemu je ovde reč – jer jednostavno pitanje upotrebe pisma vide samo kao praktično pitanje «koje je pismo zgodnije» no ono je pre svega identitetsko. Stoga bitka oko ćirilice nije sektaška borba oko upotrebe pisma već je to deo fronta u kulturnom ratu onih koji sebe nazivaju drugosrbijancima protiv ključnih odrednica i atributa nacionalnog identiteta. Na žalost trend opadanja upotrebe ćirilice u društvu a naročito u novim medijima je takav da se za nekoliko decenija može očekivati i nestanak ćirilice iz upotrebe.

Kad se ministar kultura Vladan Vukosavljević oglasio tim povodom i upozorio na mogući nestanak ćirilice, kao i na potrebu da se jasije reguliše ova oblast u svrhu očuvanja srpskog tradicionalnog pisma doživeo je napad od strane dežurnih «liberalnih komesara». Dovoljno je reći da je potrebno da se trudimo da očuvamo naše tradicionalno pismo i da ga bude što više u upotrebi pa da vas etiketiraju kao ksenofoba i nacionalistu. A to su i kod nekadašnjih titoističkih i sadašnjih soroševskih komesara vrlo teške kvalifikacije. Iza toga slede i one još teže – da ste fašista ili klerofašista što je bilo popularna etiketa kasnog titoizma osamdesetih godina prošlog veka.

Naročito je dokument pod nazivom «Strategija razvoja kulture Republike Srbije» izazvao nervoznu reakciju dežurnih drugosrbijanskih komesara na Peščaniku kojima ništa ne promakne. Kad se u ovom nacrtu govori o dimenzijama srpske kulture pobrojani su «slojevi»: slovenski, vizantijski (i svetosavski), starobalkanski, herojski (ili dimenzija Kosovskog zaveta), ali i prosvećeno-evropski, demokratski i kontaktni sa dimenzijom otvorenosti. Isto tako ih iritira što se preuzima i zadatak „širenja naučno utemeljenih saznanja o genocidu nad srpskim narodom u 20. veku“.

Definisati prostor i delovanje ministarstva kulture koje prevazilazi avnojevske granice ili zalazi u vekove koji su nas formirali kao evropski narod je svojevrsna «jeres» koja mora biti kažnjena. Ono što bode oči «komesarima» je što je ovaj nacrt strategije pisan sa pozicija «srpskog stanovišta» to jest sa pozicija zaštite nacionalne baštine i nacionalnog identiteta. Njima je bliže «hrvatsko stanovište» jer većinu negativnih stereotipa o našem primitivnom «krezubom narodu» koji je ksenofobičan i sklon zločinima dele sa hrvatskim srbofobima.

(Vidovdan, Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *