Држати статус кво

Držati status kvo

19 februara 2015

vukadinovic djordje 3456aPiše: Đorđe Vuakdinović

Moram priznati da mi je ovogodišnje obeležavanje srpskog Dana državnosti bilo prilično mučno. Tim pre što se (slučajno?) poklopilo sa inauguracijom hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, kojoj je, uprkos svom državnom prazniku i uprkos svemu što je gospođa Grabar izjavila pre i posle izbora, prisustvovao i predsednik srpske vlade. (Baš kao i kosovska „predsednica” Atifete Jahjaga.) A mučnom utisku doprineli su neukusno udvorički beogradski mediji koji su čitav događaj propratili tako kao da je Kolindina inauguracija, maltene, bila u funkciji Vučićeve posete Zagrebu, a ne obrnuto.

Ipak, glavni razlog mučnog osećanja bilo je to što naš Dan državnosti pada svega nekoliko dana pred proglašenje nezavisnosti Kosova i što gotovo svakog Sretenja možemo samo da konstatujemo koliko je atributa državnosti Kosovo u međuvremenu steklo, a koliko je državnosti – ne samo na Kosovu – Srbija u međuvremenu izgubila. I što je najgore, i jedno i drugo, dakle, i njihov dobitak i naš gubitak, odvija se uz obilno sasluženje i saučestvovanje države Srbije, odnosno njene „kooperativne” vlasti.

U proteklih godinu dana Kosovo je kao punopravni član primljeno u MOK i čitav niz sportskih saveza, a upravo pred ovu godišnjicu, na pregovorima u Briselu, a shodno Briselskom sporazumu, čašćeno je proširenjem svog pravosudnog sistema i na teritoriju severa Kosova.

Koliko čitalaca ovih novina, a oni svakako spadaju među one bolje informisane u Srbiji, zna da na severu Kosova, bojkotovana od svoje vlasti i medija, postoji „Privremena skupština AP KiM”, koju čine odbornici raspuštenih srpskih opština na severu Kosmeta? Marginalizovani su i u međuvremenu im je istekao mandat. Ali to je jedino telo koje čine legitimni predstavnici Srba – barem – sa severa Kosova, koji su izabrani na izborima koje je raspisala republika Srbija, u skladu sa srpskim ustavom i zakonom. Svi drugi, koji trenutno „obnašaju” srpsku vlast na Kosovu izabrani su na izborima koje je raspisala predsednica Kosova Atifete Jahjaga, prema kosovskom zakonu o lokalnim izborima, kontrolisala ih je kosovska izborna komisija na čijem je čelu Valjdete Daka i položili su zakletvu u skladu sa kosovskim ustavom i zakonom.

To su gole činjenice. A sve ostalo je zavođenje za Goleš planinu, obmanjivanje i samoobmanjivanje. Baš kao što je isto takvo ponižavajuće petljanje aktuelno insistiranje na najnovijem briselskom „uspehu” u vidu „sporazuma o pravosuđu”. Šta to znači? Da, neke sudije u osnovnom sudu u Kosovskoj Mitrovici biće Srbi. Pa šta? I u Pavelićevoj vladi je bilo nekoliko etničkih Srba. Poenta je da je predsednik srpske vlade sa svojim kosovskim kolegom potpisao sporazum kojim se nadležnost kosovskog zakonodavstva, kao i osnovnog suda i tužilaštva u Kosovskoj Mitrovici proteže na obe strane Ibra, dok se srpske pravosudne institucije u potpunosti povlače sa Kosova – baš kao što je to, uostalom, i predviđeno Briselskim sporazumom i precizirano planom njegove implementacije.

I opet kažem, mogu da razumem – mada se sa tim duboko ne slažem – da neko smatra da je to u redu, da je Kosovo nezavisno, da ga je priznao praktično čitav Zapad, da mi nećemo ili ne možemo da se tome odupremo itd. To je manje-više ono što je pre neki dan na ovim stranicama napisao Boško Jakšić i što, opet, više ili manje otvoreno već godinama govore Čedomir Jovanović, Nenad Čanak, Vuk Drašković i dobar deo ovdašnjeg NVO sektora. I zbog čega su u srpskom javnom mnjenju (ne)omiljeni i (ne)uticajni koliko jesu. Ali ovo što radi aktuelna vlast sastavljena od bivših Šešeljevih i Miloševićevih sledbenika zapravo je još gore od toga. A da bi prikrili to što rade posežu za raznovrsnim mehanizmima medijske i političke manipulacije, tako da čak i ono malo preostalih deklarisanih patriota o Kosovu i Briselskom sporazumu izbegava da govori i bavi se „lakšim”, odnosno politički konjunkturnijim temama.

„Dobro, ali šta je trebalo učiniti” – pitaju ovde ponekad više ili manje dobronamerni komentatori. Držati status kvo. Sačuvati kontrolu nad onim što faktički držiš i što se pod srpskom kontrolom održalo i 1999. i 2004. i 2008. i 2010. Ništa ne priznavati i ništa ne potpisivati. Uporno pregovarati o konkretnim i „životnim” pitanjima, ali bez ultimatuma i pritiska raznih veštački nametnutih rokova. Ne prodavati suverenitet za neke fiktivne datume i virtuelni „napredak u evrointegracijama” (koje, uzgred budi rečeno, ionako tapkaju u mestu). Drugim rečima, sve suprotno od onoga što su učinili „napredni radikali” onda kada su shvatili da se bez krupnih ustupaka po pitanju Kosova nikada neće dokopati vlasti.

(NSPM)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *