Држава и(ли) демократија

Država i(li) demokratija

3 februara 2019

Piše: Miloš Ković

Politički život Srbije obeležen je, na prelazu iz 2018. u 2019. godinu, masovnim, uličnim protestima. Njihov okidač bio je brutalni napad na vođu jedne od opozicionih stranaka, Borka Stefanovića.

Razloga za proteste, međutim, ima na pretek. U Srbiji su ugroženi sami temelji zakonitosti. Granice između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti gotovo da su izbrisane. Narodna skupština pretvorena je u oruđe izvršne vlasti. Sloboda medija skoro da je ukinuta. Verbalno i fizičko nasilje zatrovali su naš javni život. Siromaštvo i nezaposlenost učinili su ljude podložnim ucenama.

Najvažniju i najveću temu, međutim, organizatori protesta uporno izbegavaju. Srpske vlasti, odricanjem od Kosova i Metohije, kroz zalaganje za „razgraničenje“ sa kosovskim Albancima, otvoreno krše Ustav Republike Srbije. Reč je dakle, o ugrožavanju granica i rasparčavanju državne teritorije. Ukoliko odustanemo od države, ko će da štiti naša ljudska prava i demokratiju? NATO, SAD i EU? Ima li, uostalom, nekog ljudskog prava, od prava na život i slobodu kretanja do prava na privatnu svojinu, koje nije oduzeto građanima naše zemlje, koji žive na Kosovu i Metohiji? Kao da pritisci albanskih šovinista i okupatorskih NATO trupa nisu dovoljni, srpske vlasti zagovaraju pripajanje Kosova i Metohije Velikoj Albaniji i predavanje naših građana na milost i nemilost ljudi koji su osumnjičeni za kriminal i ratne zločine.

Umesto vladavine prava, koje mora biti isto za sve građane Srbije, srpske vlasti zagovaraju etničku podelu, zasnovanu na „realnom stanju“, nastalom bezakonjem – zločinima i etničkim čišćenjem. Načelo narodnog suvereniteta, na kome počivaju i demokratija i nacija, nepomirljivo je, međutim, sa stranom okupacijom. Sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da se ubedljiva većina građana Srbije ne odriče Kosova i Metohije i da neće da ih menja za pusta obećanja o priključenju Evropskoj uniji. Povratak demokratije i slobode medija u Srbiju značio bi, dakle, trenutni prekid sa dosadašnjom kosovskom politikom srpskih vlasti. Da bi Kosovo i Metohija bili pripojeni Velikoj Albaniji i da bi Srbija ostala na „evropskom putu“, ona ne sme da ima ni demokratiju ni slobodan, javni dijalog.

Zbog toga vlasti u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji imaju podršku „slobodnog i demokratskog sveta“, EU i SAD. Tako, od vajkada, rade velike sile. U krvavom, verskom Tridesetogodišnjem ratu kardinal Rišelje podržao je protestante, američki pobunjenici i republikanci mogli su da se oslone na apsolutističkog monarha Luja XVI, islamski fundamentalisti Bosne i Hercegovine, Kosova, Bliskog i Srednjeg istoka imaju podršku SAD. To se zove „realpolitika“ ili „državni razlog“.

Zato su pitanja Kosova, demokratije i ljudskih prava nerazdvojna i zato će građani Srbije morati da sami, protiv volje SAD i EU, povrate svoju slobodu. Baš onako kao što su, protiv volje liberalne Britanije i demokratske Francuske, uz oslonac na autokratsku Rusiju, njihove pradede gradile demokratski poredak i oslobađale zemlju od Osmanskog i Habzburškog carstva.

Ove jednostavne činjenice ostaju, međutim, sakrivene iza ideoloških fraza i sumaglica. Sutradan posle usvajanja „zakona“ koji su omogućili stvaranje „vojske Kosova“ na našoj teritoriji, hiljade građana protestvovale su na ulicama Beograda, pri čemu ni jedan govornik nije izgovorio reč „Kosovo“. Zlonamerni posmatrač bi rekao da ih je godišnjica ubistva Olivera Ivanovića naterala da se, bar toga dana, sete ljudskih prava svojih sugrađana na Kosovu i Metohiji.

Nemam nikakve sumnje u patriotizam građana koji protestuju. Lavovski deo njih zna šta su država, granice i teritorija. Oni, međutim, iz nekog razloga o tome ćute. Nekome ne žele da se zamere? Možda onima koji su nas bombardovali i, rukama albanskih šovinista, etnički očistili, da bi Kosovo i Metohiju pripojili Velikoj Albaniji?

Novu energiju protestima dali su proglasi podrške, upućeni sa nekoliko fakulteta Univerziteta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. U njima se pedantno nabrajaju sva ogrešenja srpskih vlasti, pri čemu se u potpunosti izostavljaju Kosovo i Metohija, rasparčavanje države, predaja njene teritorije i građana susednoj zemlji. Umesto toga, u proglasu poslatom sa Filozofskog fakulteta srpska vlast se optužuje da „odustaje od evropskog puta i dobrosusedskih odnosa, čime ponovo vodi zemlju u međunarodnu izolaciju“. U proglasu Pravnog fakulteta marljivo su popisani zakoni koje je srpska vlast prekršila, ali se ne pominje ugrožavanje državnih granica i teritorije. Ne slučajno, te dokumente nije potpisao gotovo ni jedan od nekoliko stotina univerzitetskih profesora čija se imena nalaze ispod Apela za odbranu Kosova i Metohije, objavljenog na Badnji dan 2018. godine.

Ovi protesti mogli bi da imaju blagotvorno dejstvo na budućnost Srbije. Ali, gospodo pokretači, moraćete da odlučite: hoćete li da oslobodite svoju zemlju, ili da se preporučite okupatoru? Ne možete da služite dva gospodara.

(Stanje stvari)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *