„Državni zločini“ i (ne)efikasna pravda

„Državni zločini“ i (ne)efikasna pravda

14 avgusta 2013

Dragomir-Andjelkovic-ProfilPiše: Dragomir Anđelković

Aleksandar Vučić s pravom zahteva da se hitno rasvetli pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi 2000. godine. Taj i drugi slični zločini, kako kaže, „zaslužuju efikasnu pravdu“ i niko ne sme da bude nedodirljiv ako je u njih umešan. Sve to naravno važi i kada se radi i o slučaju sudije Simeunovića, koji je – kako čaršija priča, uz učešće bezbednosnih struktura države – u novembru 2000. godine ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima, a istraga o njegovoj smrti je iz nekog razloga 2006. godine proglašena za državnu tajnu. Možemo da imamo bilo kakva politička ubeđenja i istorijske sentimente, da nam je neko simpatičan ili antipatičan – ali zločin je zločin! Ako tu budemo imali duple aršine, i sebi i svojim bliskima kopamo potencijalnu jamu!

Da se sada vratimo na navedeni slučaj sudije Simeunovića, ne samo zbog njega već i zbog mnogih drugih koji su prošli kao on. Rekao sam da je njegov slučaj iz „nekog razloga“ proglašen za državnu tajnu, jer ne znam konkretan izgovor za to, ali sam gotovo siguran da se radi o prikrivanju mračnih dela onih koji su, navodno, u ime države a pod raznim ideološkim izgovorima, tada, odmah posle oktobarskih promena počinili zločin, kao što su slični njima tako postupali pre i posle toga, u doba titoizma, za vlade režima Slobodana Miloševića i pošto je, kako se to neretko otrcano tvrdi, u Srbiju stigla i uzela maha nekakva „istinska demokratija“. Mnogo toga se menja(lo) ali zloupotrebe službi i povezanost nekih njihovim elemenata sa kriminalnim strukturama kao da je konstanta. A ako se sada i ne čine najgora zlodela u ime države – a verujem da se više ne ide baš toliko daleko – i dalje se štite oni koji su ih vršili. Štaviše, i iz redova onih koji su u vrhu službi, i dalje se neformalno čuje ponavljane laži koje su ranije plasirane kako bi zločini bili pokriveni. I tu se ne radi samo o nepravdi, već i o kreiranju opakog društvenog ambijenta u kome živimo, i zbog koga svi pre ili kasnije možemo opasno da nastradamo.

Svega toga sam se setio, odnosno razmislio o genezi zla koje i dalje na modifikovan način daje užasne plodove, dok sam pratio vesti o obnovi krvne osvete na ulicama Beograda, a u vezi sa istragom o ubistvu brata Luke Bojovića. Kako se na osnovu dosadašnjih rezultata istrage tvrdi, u pitanju je odmazda zbog ubistva Brane (Branislava) Šaranovića, iza koje stoji njegov brat koji je angažovao plaćene ubice. Raduje me što je sistem bar asimetrično počeo da funkcioniše i kada se radi o moćnicima tj. „kontroverznim biznismenima“ sa mračnim vezama sa ovdašnjim službama te, i u Srbiji moćnim, takođe „kontroverznim“ režimom Mila Đukanovića. No, problem je što se ne ide u istorijske dubine, gde treba tražiti korene zla sa kojim se suočavamo, i bez čijeg sasecanja i dalje ćemo imati breme tzv. udbaško-kriminalnih klanova, suštinski umreženih sa državnim, političkim i ekonomskim strukturama koje oblikuju našu sadašnjost.

U vezi sa rečenim, vreme je da dodatno pojasnim o čemu se radi. Isti Brana Šaranović, čije ubistvo je u epicentru aktuelnih krvavih i istražnih zbivanja, akter je, iako sporedni, upečatljive knjige Radovana Kalabića – „Srpska emigracija. Prilozi za istoriju srpskog iseljeništva (1830-1992).“ Njegovo ime se – bez prejudiciranje uloge koju je eventualno u tome imao – pominje u kontekstu simbioze jugomafije i naših tadašnjih službi (a i raznih evropskih terorista i nekih zapadnih vlasti), a u vezi sa ubistvima pripadnika srpske političke emigracije (konkretno u vezi sa jednim slučajem iz 1976. godine). A da se podsetimo, Državna bezbednost SFRJ i njenih republika, popularno zvana „udba“, direktno, preko svojih agenata, ili posredno, rukom kriminalaca koji su tako kupovali njenu zaštitu i amnestiju za druge zločine, ubila je više stotina protivnika komunističkog režima koji su živeli u inostranstvu. Pri tome govorim samo o srpskim emigrantima, a ubijene su i stotine pripadnika drugih naroda.

Najčešće su, bar kada se radio o Srbima, likvidirani ljudi samo zato što su svojim tekstovima i javnim nastupima revoltirali režim, a ubistva su neretko bila nalik scenama iz najkrvavijih horor filmova. Tako je novinar i publicista Dragiša Kašiković, 1977. godine, u Čikagu, iskasapljen sa šezdeset i četiri udarca nožem, a sa njim je sa pedest i tri uboda nemilosrdno usmrćena i njegova osmogodišnja poćerka (čak su joj unakazili i oči), koja se u pogrešnom trenutku zatekla u stanu. I da li je zbog tog ili bilo kog drugog sličnog zločina iko odgovarao od kada je u Srbiji pao komunistički režim? Nije! I ne samo to, u vezi sa tim i drugim slučajevima neki ljudi bliski službama, da to ponovim, i danas ponavljaju floskule o tome da se „radilo o obračunima u emigrantskom miljeu“. Valjda, u skladu sa tom paklenom „logikom“, u pitaju je bilo i „razračunavanje“ između Kašikovića i njegove nesrećne osmogodišnje poćerke.

Formalna i neformalna „udba“ je u novim okolnostima nastavila da radi, bar delimično, po starom. Tim pre su stari ljudi dobili nove uloge i privilegije. Najčešće su kriminalci u njenoj službi postali ugledni biznismeni, a priključili su im se i neki od njihovih nalogodavaca, koji su ranije zvanično radili za državu. Nedavno smo od jednog od njih, u nekoj od epizoda Insajdera, javno čuli priznanje učešća u likvidacijama emigranata i sa tim povezanu besramnu odbranu opisanih zločina, kao „najnormalnije“ neutralizacije političkih protivnika režima. I šta je uradilo tužilaštvo? Ništa!

Druge postkomunističke zemlje – izuzev većine republika SSSR-a gde su pripadnici nekadašnjeg ideološkog mehanizma zločina, isto kao i kod nas, prečesto ostali na vrhu društvene piramide – nemali broj tzv. „državnih zločinaca“ procesuirale su. Doduše, na primeru slučaja Perković koji poslednih nedelja potresa odnose susedne Hrvatske i relevantnih centara moći unutar EU, vidimo da su se sigurno i tu mnogi provukli, pogotovo ako su se ubacili u redove nove elite. No, ipak se nešto pozitivno dogodilo u prilog pravde, odnosno bar većina komunističkih „državnih zločinaca“ trajno nije zasela u nove, politike, biznis ili bezbednosne fotelje, a neki su i odgovarali. A kod nas je sve ispalo obrnuto! I dok se to ne promeni, Srbija neće postati normalna zemlja!

Zato je krajnje vreme da se zvanično pokrenu istrage u vezi sa zločinima titoističkih i potonjih specijalnih službi. Ako je kasno za procesuiranje masovnih zločina i zločinaca iz 1944-45. godine, kada su desetine hiljada ljudi likvidirane (kako svedoči major OZNE Trešnjić, koji je bio uključen u pomenuta dešavanja, samo je u Beogradu tada u roku od nekoliko dana ubijeno „više od 10 hiljada ljudi“), nije kasno za pokretanje istraga i bar u nekim slučajevima i sudskih procesa za ubistva emigranata iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Tako se ne ispravlja samo nepravda već i izgrađuje normalna Srbija.

Kada to shvatimo i pitanje ubistava emigranata i drugih protivnika režima pokrenemo, makar i onoliko koliko je to učinjeno u Hrvatskoj, počećemo da se bavimo „zmijskim leglom“ koje je u samom centru zatvorenog kruga nesreće u kome se vrtimo. A bez toga nastavićemo da živimo u paralelnom svetu satkanom od iluzija o demokratskoj i pravnoj transformaciji bezbednosnog sistema i da tako čekamo neki novi talas zločina. Ili ćemo se, taj put sa dobrim razlozima koji obično ne postoje kada nas EU pritiska, suočiti sa uslovom Brisela da se tim pitanjem pozabavimo kako bi bile nastavljene naše evrointegracije. O svemu tome treba da razmislimo dok je igrom slučaja, u vrtlogu krvi, na površinu isplivalo čudno preplitanje imena nekih ljudi iz 1976., 2009. i 2013. godine.

(Danas)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *