Ducijeva leva strana

Ducijeva leva strana

19 januara 2013

Milo-Lompar-2Piše: Milo Lompar

Bilo je u velikim sportistima – pre nego što ih je politička korektnost i egzistencijalno i simbolički ispraznila – nečeg od Bodlerove vizije albatrosa: usmerena na figuru pesnika, na njegovo veličanstveno lebdenje nebeskim prostranstvima i njegovo upadljivo posrtanje na zemaljskoj stazi, predstava o ovoj ptici kojoj džinovska krila smetaju da prikladno korača nekad se mogla protegnuti i na egzistencijalnu incidentnost velikih sportista. Svagda uklopljeni u mreže politike i ideologije, često bez ikakve svesti o svemu tome, o ulogu koji višestruko prevazilazi njihova nadanja i njihov domet, oni su katkad bivali sposobni da izvedu neki pokret, neku fintu ili dribling, da povuku – na tabli života – neki potez koji bi ih zauvek izmestio iz zadatih mera sveta, namah osamio u nepredstavljivim razmerama, izložio hladnim tehnologijama podsmevanja i smrti, okrutnim zato što su ravnodušne. Upravo bi ih takav potez vratio zapretanoj i skrivenoj pesničkoj dimenziji u njima. Nije on bio povučen nesmotreno, već po impulsu najautentičnijeg postojanja: onog koje im je istovremeno donosilo plamteći žar u uskliku svetine.

Kada na pešačkom prelazu mine kraj čoveka jedan vremešni atleta, visok i energična koraka, kad ga sretnemo na beogradskim ulicama kako temperamentno, sa puno nervoznih i iskričavih, ali utoliko više živih pokreta ruku nešto objašnjava, možemo u prvi mah – nesvesni koliko je već vremena iza nas, koliko je toga nepovratno oteklo iz našeg života – biti iznenađeni okolnošću da mlađi naraštaji nisu pobuđeni nikakvom uspomenom, niti bilo kakvim treptajem sećanja. Oni ne ponesu nikakav utisak u tom času: prolaze zaokupljeni sobom, jer to je tek jedan među tolikim ljudima. Tako prolazi slava sveta.

Oni, pak, koji pamte staru Halu sportova, punu poput neotvorene kutije šibica, drvenih i zarubljenih crvenim fosforom, oni u čijem duhu odjekuje huk raznorodnih i suprotstavljenih horova u njoj, kao poslednjih i nevidljivih svedoka zažarene strasti jednog vremena – potom će doći druge takve strasti i druga vremena – oni koji u tome osećaju damare jedine istine koja je ostala očuvana posle tolikih razočarenja, oni koji se sećaju vremena u kojem se košarka tek počela vrhunski razigravati u nas, jer je zemlja po prvi put postala prvak sveta, kada su i tuče među igračima – u decembru 1971. godine, Crvena zvezda – Jugoplastika – isijavale jednu skrivenu strast i potmulu mržnju koja ju je pratila, mogu se odmah setiti kako je kraj njih upravo prošao veliki košarkaš Ljubodrag Simonović: visoko iznad glave podignute ruke za šut, snažan skok iz mesta, karakterističan dvokorak.

Prestao je da igra za državnu reprezentaciju sa dvadeset tri godine života, a ipak je – u zemlji tolikih velikih igrača u narednim decenijama, u zemlji višestrukih prvaka Evrope i sveta, u zemlji olimpijskih pobednika, među onima koji su igrali i deceniju duže od njega – izabran u najbolja trideset tri igrača: od najautoritativnijeg mogućeg žirija. Prestao je da igra iz protesta, iz načela, iz stava: otkrio je čudan nemir koji nije mogao prevladati, racionalizovati, upitomiti, krivotvoriti, unovčiti. Čovek protiv sistema: bila je to autentična reakcija (da li poslednja moguća takva reakcija?) u duhovnoj situaciji vremena. Njen veličanstveni izraz u svetskim razmerama bio je američki velemajstor Robert Fišer koji je tada postao prvak sveta u šahu. Sam, a kao prvak sveta – sve samlji.

Simonović je bio od te vrste autentičnih pobunjenika. Otud smo ga decenijama mogli gledati u nepotkupljivosti ličnog angažmana: na ulici, u pobuni, u protestu. To je ethos koji u naš život unosi autentična i nepotkupljiva levica, jer ona nije prevashodno politička nego egzistencijalna levica. Ona je i nezgrapna: poput Bodlerovog albatrosa. Ona je i patetična, poput Roze Luksemburg koja – u očekivanju i vatri revolucije – ima snage da napiše: „Sloboda samo za pristaše vlasti, samo za članove jedne partije, bili oni ma kako brojni – nije sloboda.“ Jer, „sloboda je uvijek samo sloboda onoga koji misli drugačije“.[1]

Zašto patos koji nadahnjuje egzistencijalnu levicu kao da više nije moguć? Ko je učinio da taj patos postane epohalno prevaziđen? Nije do toga došlo zbog krupnog kapitala ili nacionalističkih resantimana koji su stajali iza mrkih ili crnih ili oficirskih košulja koje su ubile Rozu Luksemburg. U centralnoj berlinskoj šumi, u Tiergarten-u, i sad stoji kamen koji obeležava mesto na kojem su je našli mrtvu: usamljeni međaš u senci velikih drveta, u mimohodu devojaka u cvetu, u prohujavanju biciklista na zemljanoj stazi, između različitih i stilizovanih kandelabara koji obeležavaju razne nemačke gradove u centralnom parku, kao nevidljivom šumskom srcu zamišljene nemačke celine, u neposrednoj blizini malenog kanala ili jezera.

Krivotvorenje egzistencijalne levice nisu izvršili konzervativci, ma koliko da su tvrdoglavi i zadrti, niti nacionalisti, ma koliko da umeju biti ubilački nastrojeni. Jer, egzistencijalnu levicu su izneverili politički levičari koji su dugim maršem kroz institucije stigli u područje potpune neautentičnosti: fino izrezbareno područje cerebralnosti, procedura i staloženosti, praćeno zadovoljnim osmehom kapitala. Upravo njih uznemiruje egzistencijalna levica kao njihova loša vera i rđava savest. Šta je egzistencijalna levica?

U jednoj televizijskoj emisiji, posvećenoj nekadašnjim sportskim veličinama, sreli smo se sa njom: Duciju je, posle toliko godina, zatreperio glas kada je objašnjavao kako su svi – prećutno i kao po nekom dogovoru – zaboravili Trajka Rajkovića, pobedničkog košarkaša koji je iznenada umro nekoliko dana po osvajanju titule svetskih prvaka 1970. godine. U tom pobunjenom podsećanju prebivalo je zapretano osećanje solidarnosti. Upitan o svom životnom načelu, Duci je pomenuo – što svi činimo kako starimo – oca. Gotovo se zagrcnuo dok je saopštavao jednostavno životno načelo i testamentarno zaveštanje: ako nešto radiš, radi kako treba. Tu je prebivalo podsećanje na bezuslovnost rada. Vrhunac je bio kada je kazao kako mu je nacionalna penzija, koju je dobio kao vrhunski sportista, omogućila da lakše živi, jer može da kupi lekove i voće. Bila je to svest o siromaštvu.

Ali, pratio ju je tako karakterističan egzistencijalni iskorak, srodan – jer se sastoji od dva elementa – čuvenom košarkaškom dvokoraku, blizak neočekivanom poletu Bodlerovog albatrosa, nalik iznenadnom sevu jedne svesti o višedimenzionalnosti ljudske situacije, odsevu koji je podloga svake autentične samorefleksije. Nije, naime, propustio da naglasi: kad je mnogima pošlo na gore, kada su ostali bez ičega, meni se – eto – život malo poboljšao. Nije, dakle, sagledao svet samo kroz svoje životne prilike i okolnosti, jer nije zaboravio egzistencijalni nalog levice: rad, siromaštvo, solidarnost. Bila je to – slagali se mi sa njom u političkom smislu ili ne, sviđala se ona nama ili ne – jedina autentična levica. I nešto što je politički nadilazi i egzistencijalno ukotvljuje: nekorumpirana, čista i intelektualna svest. Duci.

(Glavaizi.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *