ДУГА СЕНКА ТИТОИЗМА НАД СРБИЈОМ

DUGA SENKA TITOIZMA NAD SRBIJOM

18 jula 2017

Piše: Dragomir Anđelković

Pre nekoliko dana je u njegovom rodnom selu Slatina, nadomak Andrijevice, otkriven spomenik Puniši Račiću (1886-1944 ili 1945). To je izazvalo histeričnu reakciju niza hrvatskih organizacija i medija, od onih iz njihove matične Republike Hrvatske do onih u Hrvatskoj sve naklonjenijoj Crnoj Gori iz koje potiče pomenuti srpski nacionalni delatnik. Što se Srbije tiče, na čitav događaj se gleda ravnodušno, gotovo kao da se radi o sukobima oko istorijske uloge nekog od aktivista alžirskog Fronta nacionalnog oslobođenja iz doba njegove borbe protiv Francuske. Da li je to normalno?

USTAŠTVO U POVOJU

Radi se – bez obzira na kontroverzne elemente u njegovoj biografiji – o neospornom srpskom rodoljubu i ratnom heroju. Puniša Račić je pre Balkanskih ratova učestovao u srpskim četničkim akcijama u Makedoniji i na Kosovu, da bi potom uzeo učešća u oslobođenju tih delova Stare Srbije. U redovima srpske vojske borio se tokom Prvog svetskog rata da bi posle povlačenja naših snaga i vlade u Grčku, nastavio kao komita da pruža otpor austrougarskim okupatorima na teritoriji Crne Gore. Ne treba ni reći, po okončanju rata bio je u prvim redovima borbe za ujedinjenje dve srpske države.

Sve to, kao i kasnije političko delovanje u redovima Narodne radikalne stranke, učinilo ga je poznatim široj javnosti. Međutim, svi politički i medijski reflektori, kako jugoslovenski (tačnije, tada još SHS) tako i evropski, ka njemu su bili usmereni tek tokom letnjih dana 1928. godine. Jer 20. juna – u to vreme narodni poslanik Račić – na provokativne uvrede hrvatskih članova Parlamenta Kraljevine SHS u afektu odgovorio je pucanjem iz pištolja.

Svakako, u pitanju je bio neprihvatljiv postupak. Ali trebalo bi razumeti osećanja Srba koji su strašno iskrvarili tokom Prvog svetskog rata i širokogrudo (ali nepragmatično) odustali od stvaranja ujedinjene srpske države, da bi onda od hrvatskih prvaka – čiji narod je status poražene nacije i konsekvence koje proizlaze iz toga izbegao privremenim „bratskim padom“ u srpski zagrljaj – na „dar“ redovno dobijali antisrpske ispade. Ono što su nam ustaše radile maljem, hrvatski političari i mediji su nam činili rečima već koji dan posle ujedinjenja.

UVREDE I BES

Da se prisetimo jednog od hrvatskih verbalnih udara na Srbe, tj. reči narodnog poslanika P. Radića (sinovca S. Radića, lidera Hrvatske seljačke stranke), upućenih srpskim kolegama nešto pre krvavog skupštinskog dana. Na pominjanje srpske junačke borbe u Prvom svetskom ratu, on je odgovorio: „Koliko košta ta vaša srpska krv? Koliko košta Kajmakčalan? Da platimo – pa da budemo mirni!“

Puniša je, kontaminiran takvim hrvatskim ponašanjem, kada se prelila čaša njegovog strpljenja, neobuzdano ispalio više metaka u pravcu prvaka nesumnjivo separatističke hrvatske opozicije. Posledice toga bila je momentalna ili naknadna (usled ranjavanja) smrt Đure Basaričeka, Pavla Radića i Stjepana Radića. Zbog toga je Račić osuđen na višedecenijsku kaznu zatvora, koju je uredno odslužio. U skladu sa zakonom, na osnovu dobrog vladanja, na slobodu je pušten – kao da u svemu postoji neka čudna simbolika, onda kada smo kobno izabrali „rat, a ne pakt“ – 27. marta 1941. godine.

Tokom okupacije koja je usledila Račić je živeo povučeno u Kneževcu, gde je držao mlin i pomagao srpske prognanike iz tzv. NDH. Postoje indicije da je održavao i veze sa Ravnogorskim pokretom, ali, ostareo i istrošen robijom, u njemu svakako nije imao iole aktivnu ulogu. No za našu priču bitno je ono što je usledilo tokom uspostavljanja kontrole partizanskih snaga nad Beogradom.

TITOISTIČKA INKVIZICIJA

Još dok su trajale borbe za našu prestonicu, u skladu sa ranije pripremljenim spiskom osoba za hitnu eliminaciju, pripadnici partizanskih bezbednosnih struktura uhapsili su i P. Račića. Navodno, on je odmah osuđen na smrt i u moru drugih egzekucija pogubljen. Međutim, brojna svedočanstva ukazuju da to nije bio slučaj. Izgleda da su nove titoističke vlasti radile na tome da Račić „bude doveden u Zagreb, te da mu se ponovo sudi za atentat na Stjepana Radića“.

Zamislite taj paradoks: dok je zapadno od Drine još bio u toku hrvatski genocid nad Srbima, dok je „punom parom“ radio ustaški logor smrti Jasenovac, titoisti su posvećeno delovali u prilog toga da osvete nekakve, spram svega što se dešavalo tokom Drugog svetskog rata, minorne „srpske zločine“ nad –Hrvatima. Jedinice pod komandom J. B. Tita ništa nisu učinile da onemoguće rad Jasenovca do samog sloma NDH (gutao je srpske živote do aprila 1945. godine), ali – još dok su bile u toku ulične borbe u Beogradu – pristupile su izvršenju odmazde nad Srbima koji su se u međuratnom periodu zamerili Hrvatima.

CRVENE USTAŠE

Šta se dalje dešavalo sa P. Račićem? Kako na osnovu istraživanja hrvatskih publicista, navodi srpski publicista S. C. Ćirković – autor leksikona Ko je ko u Nedićevoj Srbiji (Prosveta, Beograd 2009) – izgleda da je on 1945. godine ubijen u logoru Banjica (koji su titoisti preuzeli od starih „vlasnika“ i još neko vreme koristili kao ništa manje surov zatvor, mučilište i stratište).

Po jednoj verziji hladnokrvno ga je, ispaljivanjem metka u čelo, ubio komunistički tzv. „narodni heroj“ Vlado Janić Capo (1911-1991), pošto je P. Račić povišenim tonom zatražio da se poštuju prava koja mu kao zatvoreniku pripadaju. Po drugoj (takođe hrvatskoj) verziji, Račića je iz revolvera ubio Ivan Stevo Krajačić (1904-1986), istaknuti hrvatski komunista i Brozov intimus (jedini koji je kod njega u kabinet mogao da uđe bez najave), poznat po naglašenom nacionalnom (tačnije šovinističkom) naboju.

Taj hrvatski lažni „levi internacionalista“ svoju privrženost pravima „radnog naroda“, izgleda, ispoljavao je tako što je svetio hrvatske separatiste iz vremena Kraljevine Jugoslavije. A „privrženost“ bratstvu i jedinstvu – kako je ukazao novinar i istraživač hrvatske srbofobije Ratko Dmitrović – demonstrirao je organizovanjem sistematskog uništavanja većine dokaza ustaških zločina u Jasenovcu. Štaviše, prilikom otvaranja Memorijalnog muzeja Spomen područja Jasenovac u junu 1968. godine, posle popijenih nekoliko čaša rakije tokom svečanog ručka, obratio se sledećim rečima delegaciji iz Beograda: „Malo smo vas ovdje pobili“.

MOSTOVI MRŽNJE

Krajačić je samovoljno ubio Račića jer je navodno „porušio mostove između Srba i Hrvata“. Kao da njih već tokom Prvog svetskog rata nisu srušile hrvatske pukovnije koje su u Mačvi pa i drugim delovima Srbije vršili strašne zločine nad civilnim stanovništvom. Kao da mostove nisu razorili hrvatski političari koji su ušli u Jugoslaviju sa ciljem da je na štetu Srba ubrzo posle ujedinjenja ruše, i to tako da otmu koliko god je moguće srpskih zemalja. Kao da i ostatke porušenih srpsko-hrvatskih mostova sa zemljom nisu sravnile hrvatske ustaše (koje su uživale aktivnu podršku velikog dela svog naroda) tokom krvavog srbožderskog pira. A jugo-komunistički vrh je dozvolio jednom tek tankom crvenom glazurom presvučenom hrvatskom šovinisti da usred Beograda ubija srpske rodoljube i tako namiruje HSS-ovske separatističke račune iz ranijeg perioda!

To najbolje govori o suštinskoj prirodi titoizma. U pitanju je kancer koji je razjedao i razjeda interese, pa i biološku supstancu našeg naroda. Da se sada šire ne bavimo stvaranjem lažnih nacija, od crnogorske do muslimanske, na naš račun. Ili „crtanjem“ nakaradnih granica na način da je srpski narod podeljen u više republika a sama Srbija dodatno osakaćena kreiranjem autonomnih pokrajina, dok je, s druge strane, Hrvatskoj pripojena Dalmacija, koja, sa manjim izuzecima, nikad nije bila u njenom sastavu.

AUTOGENOCID

Stari titoisti su teritorijalno, identitetski i na sve druge načine čerečili Srpstvo. U tome su, nažalost, učestvovali, iz ideološke opijenosti ili ličnog oportunizma, mnogi Srbi. Dok su ustaški zločinci zatirali sve srpsko tako što su jedni Hrvati držali malj i nož a vodili su ih drugi Hrvati koji su davali naređenja (ne ulazim u dalje poreklo i jednih i drugih), dotle su Srbi titoisti sakatili srpstvo predvođeni Hrvatom Josipom Brozom Titom (uzgred, idiotska su naša nastojanja da „utvrdimo“ da on nije bio Hrvat jer njegovo nedelo je par ekselans hrvatsko). Tu se radilo umnogome o autogenocidu.

Zato su titoisti možda i gori od ustaša. A Srbija im i danas robuje. Njihov zloduh lebdi nad nama. To se vidi i po tome što gotovo da krotko prihvatamo hrvatske laži kao što je ona da je Račić bio terorista, umesto da nam je u prvom planu činjenica da je jedan hrvatski ustašo-titoista, uz asistenciju srpskih sluga Brozovog zločinačkog režima, ubio tog srpskog rodoljuba usred našeg prestonog Beograda. To simbolično svedoči koliko je Srbija ozračena po našu naciju zatirućim titoizmom.

Dok god se njega ne oslobodimo, nema nam spasa. Protiv spoljnih neprijatelja pre ili kasnije, sa više ili manje uspeha, nekako i možemo da se izborimo. Koliko god da su moćni. Međutim, sa otrovom u nama to nikada nećemo uspeti. On nas parališe. Zbog njega sistematski ne radimo sebi u korist, već vodimo neku vrstu hladnog građanskog rata u kome se srpske snage troše na radost naših neprijatelja. I ne radi se tu o pripadnosti bilo kojoj stranci ili ideologiji, već o indoktrinoranosti raznim nijansama titoizma i jugoslovenstva, čega ima čak i među onim koji iskreno misle da su sprski rodoljubi. A zar mogu to da budu dok veličaju Rankovića, Krcuna i druge srpske komuniste koji su dali ogroman doprinos srpskoj nesreći?

NOVI TITOIZAM

Svega toga treballo bi da se setimo dok naša država, mediji, kulturne i druge institucije pasivno pružaju podršku novom ubistvu Puniše Račića. U krajnjoj liniji, nije on primarno bitan, već naš odnos prema sebi koji i u vezi sa njim dolazi do izražaja. U redu, možda Račić ne bi trebalo da ima spomenik u Crnoj Gori ili Srbiji, ali zar hrvatska histerija u vezi s njim makar nije pogodna prilika da se setimo zločina koji su nad našim narodom počinili hrvatski ustaše i drugi dušmani?

Nadalje, nije li vreme da se zapitamo zar Tito, naš najveći krvnik, može da ima memorijal u Beogradu, a Račić ne može ni spomen ploču u Crnoj Gori ili Srbiji? Ili nije li ovo momenat da preispitamo svoj odnos prema titoističkim funkcionerima koji ponovo dobijaju ulice u Beogradu a bili su saborci prikrivenih ustaša kao što je bio, po svemu sudeći i Račićev likvidator Krajačić?

Srbijo, šta činiš sebi? Nemali deo tvog naroda i svi režimi koje si imala od formalnog pada komunizma do danas, umesto da shvate borbu protiv titoističkog nasleđa kao najvažniji zadatak, umnogome suzama sentimentalnosti i na druge načine zalivaju taj otrovni korov. Možda moramo da se dodvoravamo NATO silnicima, ali sigurno ne moramo u sebi da gajimo guje.

KOBNA OPASNOST

Baš to činimo, pa na kraju da odgovorim na pitanje sa početka teksta: da li je normalno da Srbija, ona oficijelna ali i oličena u medijima, NVO, SANU, itd., ćuti dok Hrvati divljaju u vezi sa podizanjem spomenika Račiću? I dok Đukanovićev kriptoustaški režim donosi odluku da ga ukloni? Odgovor je kratak: jeste. U nenormalnom kontekstu normalno je ponašati se nenormalno. Ako Srbija ćuti dok se nad našim narodom u Crnoj Gori vrši identitetski genocid i da stvari budu gore tvrdi da su odnosi između Beograda i Podgorice odlični – zar je za očekivati da se objektivno sagledava uloga Račića i zla sa kojim se u raznim vidovima borio?

Nedvosmisleno je tako, ali, dok budemo svaljivali svu krivicu na objektivno krivu vlast i anacionalne krugove učaurene u medijima, kulturi i obrazovnim institucijama, zapitajmo se da li su odgovorne i one naše patriote što u duhu ura-patriotizma izbace po koju kletvu na račun hrvatskih ili albanskih bojovnika, a zaboravljaju da su od njih gori i implicitni (a ne samo eksplicitni) zagovornici crnogorskog etničkog separatizma, pripadnici anti-Srbije ili ovdašnje apologete titoizma (makar uporedo tvrdili da su za odbranu Kosova, protiv NATO a za Rusiju). To zlo koje je među nama često adekvatno ne prepoznajemo kao takvo te je zato ono opasnije od onoga koje je jasno definisano a stoji naspram nas.

(Vidovdan)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *