Дуги прсти Едија Раме

Dugi prsti Edija Rame

25 aprila 2017

Piše: Nikola Vrzić

Kada se, 21. septembra 2013, najpoznatiji svetski špekulant filantropijom Džordž Soroš treći put oženio na svom imanju u Bedfordu u državi Njujork – koje je, inače, kupio od autora „Parka iz doba Jure“ Majkla Krajtona – među odabranim zvanicama na intimnoj ceremoniji, kako ju je opisao „Rojters“, uz direktorku Međunarodnog monetarnog fonda Kristin Lagard, predsednika Svetske banke Džim Jong Kima i pevača grupe U2 Bonoa, našao se i premijer Albanije Edi Rama, jedini sa ovih prostora (a i nešto šire) koji je doživeo takvu čast. Možda se i zato Rami sad dopušta štošta što drugima ne bi nikada, pa i da pripreti novom promenom granica u Evropi, a da za to ne dobije čak ni verbalni prekor a kamoli ukor pred isključenje iz pristojnog društva, no pre će biti da je obrnuto. Da Soroševo prijateljstvo s Ramom nije uzrok nego posledica širih i dugoročnijih planova za Balkan koji sad počinju da se sprovode u delo. Što znači da izostankom kritike Raminog upozorenja da bi Albanija i Kosovo mogli da se ujedine ne treba da budemo uvređeni i iznenađeni, već upozoreni na ono što nam se sprema…

MAKEDONSKI SCENARIO

Da jeste reč o planiranom procesu širenja, takoreći izlivanja Albanije van njenih granica svedoči već i sve što se dešava u Makedoniji, s (dosadašnjom) kulminacijom u vidu Tiranske platforme albanskih partija iz bivše jugoslovenske republike koja je usvojena pod pokroviteljstvom Edija Rame, a koja, u svojoj krajnjoj konsekvenci, predviđa faktičku deobu Makedonije između Makedonaca i Albanaca, s eksplicitnom namerom da Albanci u njoj prestanu da budu nacionalna manjina i da postanu subjekt ravnopravan s Makedoncima.

Upravo je to, i to sasvim otvoreno, na savetovanju pod nazivom „Obezbeđivanje jugoistočne Evrope: Novi model progresa na Balkanu?“, održanom 30. marta u Atlantskom savetu u Vašingtonu, priznao albanski šef diplomatije Ditmir Bušati: „Ne slažem se sa stavom da se Albanci koji žive u Makedoniji posmatraju kao nacionalna manjina. Albanci koji žive u Makedoniji su jedna od dve glavne, konstituentne etničke grupe, zajedno s Makedoncima.“

Značaj ovako provokativnog iskazivanja namera – preciznije: pretenzija – sve i ako je ono prošlo poprilično nezapaženo, nalazi se u preambuli Ustava Makedonije, a ona Makedoniju definiše kao „nacionalnu državu makedonskog naroda“ u kojoj ravnopravno mogu da žive i ostale nacionalnosti, među kojima se poimence, tim redom, navode Albanci, Turci, Vlasi i Romi. Što će reći da Albanci nisu jedna od „dve glavne, konstituentne etničke grupe, zajedno s Makedoncima“, kako tvrdi Bušati, već je to položaj koji im on priželjkuje i koji treba da se ostvari zahvaljujući Tiranskoj platformi.

Pri čemu treba podsetiti i da ovde, naravno, nije reč o samostalnom, albanskom pregnuću već o akciji koju su brižljivo koordinirali sa svojim EU i NATO partnerima. Uostalom, o tome sasvim jasno svedoče pritisci (zasad bezuspešni) ove dve organizacije sa sedištem u Briselu na makedonskog predsednika Đorđa Ivanova da mandat za sastav nove makedonske vlade poveri Zoranu Zaevu i njegovoj većini u Sobranju okupljenoj upravo na Tiranskoj platformi. A podsećanju na ove pritiske treba dodati i podatak da su se ovog ponedeljka u Tirani sa Ramom sastali i nemački vicekancelar Zigmar Gabrijel i holandski šef diplomatije Bert Kenders, i ne samo da svom domaćinu ni rečju nisu zamerili na mešanju u unutrašnje političke procese susedne države već su, naprotiv, direktno stali na njegovu stranu u sporu koji on trenutno ima s opozicijom, uoči parlamentarnih izbora koji će u Albaniji biti održani 18. juna.

STRAH OD RUSIJE

S tim u vezi, treba spomenuti i da Ramu poprilično oštro kritikuje „Heritidž fondacija“ o kojoj smo prošle nedelje pisali kao o „tink-tenku Donalda Trampa“, ali ne zbog njegovih velikoalbanskih pretenzija i prekograničnog uticaja na političke prilike u Makedoniji nego samo usled „ozbiljne zabrinutosti zbog (delovanja) spoljnih grupa kao što je Fondacija za otvoreno društvo. Mešanje g. Soroša u Albaniju preko Stejt departmenta nije ništa novo“, stoji u tekstu „Balkanska pitanja ponovo prete američkoj bezbednosti“ čija se ključna poruka, očekivano, nalazi u upozoravajućoj oceni da je „Rusija aktivna u regionu (Zapadnog Balkana), pokušavajući da potkopa interese SAD“.

Upravo u tom strahu od Rusije, reklo bi se, i leži ključ za razumevanje evroameričke podrške albanskom ekspanzionizmu. U najkraćem, Albanci su im ovde najverniji saveznik, koji pak svoju podatnost njihovim interesima naplaćuje njihovom podrškom sopstvenim težnjama.

O preplitanju ovih interesa (na makedonski račun), najzad, govori i spomenuti Bušati, braneći njihovu Tiransku platformu: „Oduvek sam verovao da će, s Makedonijom u procesu ulaska u NATO, svi prijatelji Makedonije, uključujući Albaniju, imati više uticaja na unutrašnja zbivanja u Makedoniji… Albanija se ne meša u unutrašnja pitanja u Makedoniji. To je nešto što tvrdi treća strana (Rusija), koja optužuje Albaniju, SAD, NATO i EU zbog mešanja u unutrašnja pitanja (Makedonije)… U takozvanoj platformi postoje jasni zahtevi za deblokiranjem puta Makedonije u NATO, zato što je za Albance najvažnija stvar…“

UNIJA KOSOVA I ALBANIJE

Albanske pretenzije na Makedoniju s vazdušnom podrškom NATO-a, dakle, sasvim su očigledne. Ali zašto bi se te pretenzije ograničile samo na Makedoniju, tim pre što je tamošnja situacija kudikamo složena zbog toga što se i sami Makedonci ponešto pitaju o svojoj zemlji, dok je još (i) njihova? Naravno da se ne ograničavaju samo na Makedoniju, to jest, s obzirom na to da jesu bacili oko na Makedoniju, bilo bi sasvim čudno da drugo oko nisu bacili na Kosovo i Metohiju, koje je etnički uglavnom očišćeno od prepreka kakve postoje u Skoplju, Bitolju i okolini Prilepa.

Otuda je i logično što je Rama najavio da će posegnuti za našom južnom pokrajinom – kako izveštava portal „Politiko“, rekao je da „unija između Albanije i Kosova ne može da se isključi ako izbledi perspektiva Zapadnog Balkana za članstvo u EU“. „Politiko“: „Upitan da li bi uklonio sa stola uniju sa Kosovom, Rama je rekao: ’Ne… Ali ako nema nade, nema perspektive, nema prostora, onda, naravno, male unije mogu da se dogode.’ (…) Rama je rekao da unija s Kosovom ’nije moja želja već moguća alternativa zatvorenim vratima Evropske unije’.“

Ramine preteće reči, naravno, mogu se tumačiti i kao pokušaj da se iznudom ubrzaju evrointegracije Albanije i Kosova, ali takvo je tumačenje pogrešno već i stoga što smo prilično sigurni u procenu da su albanske težnje za ujedinjenjem mnogo snažnije od njihove čežnje za ulaskom u evropsku porodicu. Što znači da se u (očekivanom) daljem usporavanju EU integracija zapravo sad traži izgovor za albansku aneksiju Kosova i Metohiju. A iznuđena reakcija EU i NATO-a na Raminu provokaciju samo nas učvršćuje u uverenju da je i ovde, uostalom, kao i u Makedoniji, pa zašto bi ovde bilo išta drugačije, reč o zajedničkom zločinačkom poduhvatu.
Zašto rekosmo da je reakcija EU i NATO-a na Ramine reči bila iznuđena? Zato što se ni jedni ni drugi nisu oglasili sami od sebe i zato što su smatrali da treba da se oglase na ovakvu pretnju ionako krhkoj stabilnosti Zapadnog Balkana, već su se oglasili tek kada su im srpski mediji zatražili komentar.

A i tada su izbegli čak i reč kritike na račun Edija Rame. „Tanjugu“ je, naime, neimenovani zvaničnik NATO-a – nismo, dakle, udostojeni čak ni zvanične reakcije – rekao „ohrabrujemo lidere na Zapadnom Balkanu da se drže svojih obaveza i da nastave putem dijaloga i pomirenja“, a „Beti“ je Maja Kocijančič, portparolka EU šefice diplomatije Federike Mogerini, ponovila poznatu i, od upotrebe izlizanu, frazu da „region Zapadnog Balkana ima jasnu evropsku perspektivu“ (kako li joj ne dosadi da to ponavlja?), da „radimo sa svim partnerima u regionu da se ostvari taj cilj, utemeljen na načelima pomirenja i regionalne saradnje“, te da „svaki vid političkog uplitanja narušava učvršćivanje dobrih susedskih odnosa“. Drugim rečima, koje staju u samo jednu: ništa. Ni EU ni NATO nisu našli ništa sporno u Raminoj najavi unije Albanije i Kosova, i biće pravo iznenađenje ako ikako drugačije reaguju na predsednika takozvanog Kosova Hašima Tačija koji je, manirom papagaja, za Ramom ponovio da će, ako EU zatvori vrata Kosovu, „svi Albanci regiona živeti u jednoj jedinstvenoj državi kako bi se nastavilo dalje s integracijom u evropsku porodicu“, jel’, ne zato što sanjaju Veliku Albaniju već zato što već vekovima žarko žele da postanu članovi Evropske unije.

S-300 Kakve zaključke iz svega ovoga Srbija treba da izvede? Pre svega, treba da joj bude sasvim jasno, ako to već nije a kako može da ne bude, da Albanci uveliko rade na stvaranju Velike Albanije – kad se o tome otvoreno govori za medije, šta li se sve tek radi u potaji? – i da u tome imaju podršku svojih zapadnih patrona, inače, onih koji su nas 1999. i bombardovali da bi nam oteli Kosovo i Metohiju, dakle, ništa novo pod kapom nebeskom. I nikoga ne bi smele da zavaraju silne nemačke i slične pohvale na račun Srbije kao faktora mira i stabilnosti na Zapadnom Balkanu, ne samo zato što je Zigmar Gabrijel iste pohvale izrekao i Rami u lice u ponedeljak u Tirani kao i Aleksandru Vučiću pre toga u Beogradu već i zato što će tih pohvala nestati čim se direktno suprotstavimo njihovim stvarnim namerama i dugoročnim ciljevima. A taj se trenutak, kako izgleda, bliži popriličnom brzinom.

Šta nam je činiti? Pred nama su, u osnovi, dve alternative. Jedna, da svojom kooperativnošću pokušamo da ih odobrovoljimo, u nadi da će nas poštedeti kad nas konačno stave na nišan. Ali, avaj, eno nam primera Makedonije koja je baš to pokušala, i vidimo kako sada prolazi, i samo je beznadežna budala ili besprizorni izdajnik u stanju da pomisli kako bi postupanje po makedonskom receptu u slučaju Srbije moglo da proizvede povoljniji rezultat. Uzgred budi rečeno, upravo je obezbeđivanju srpske kooperativnosti imala da posluži i prošlonedeljna poseta američkog senatora Džona Mekejna našoj zemlji.

I upravo nas ta poseta, to (ne)izgovoreno upozorenje da se okrenemo od Rusije, vodi do druge alternative koja je pred nama. To je otpor. A za otpor je potreban snažan saveznik, i to jedino može da bude Rusija, makar i zato što nikoga drugog na vidiku nema. I utoliko je simptomatičnije što je, praktično tek što je Mekejn otišao iz Srbije, Aleksandar Vučić rekao da je s Vladimirom Putinom nedavno u Moskvi razgovarao o nabavci sistema S-300 – može se ova izjava shvatiti i kao odgovor onom američkom jastrebu – i sad nam ostaje samo da se nadamo da će ovi razgovori biti pretvoreni i u nešto konkretnije. I da se uz to, naravno, nadamo da nećemo doći u situaciju da ovo oružje upotrebimo, no to neće zavisiti samo od nas, i zato je bolje da budemo spremni. Za svaki slučaj, jer se Ramine i Tačijeve reči, i podrška koju imaju dok ih izgovaraju, ne smeju shvatiti olako.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *