DUŠAN BATAKOVIĆ: Nikada pre Srbija nije pala ovako nisko i njena budućnost je veoma neizvesna

DUŠAN BATAKOVIĆ: Nikada pre Srbija nije pala ovako nisko i njena budućnost je veoma neizvesna

30 aprila 2013

batakovicNaš je sagovornik direktor Balkanološkog instituta pri SANU, bivši ambasador Srbije u Kanadi i Francuskoj- gospodin Dušan Bataković, sa kojim je Glas Rusije razgovarao o „briselskim dogovorima“ Beograda i Prištine, situaciji u pokrajini i ulozi Tita u odvajanju Kosova.

Hoće li Zajednica srpskih opština moći da pomogne da obezbedi očuvanje srpskog prisustva južnije od reke Ibar? Već se govori da se sve više lokalnih Srba sprema da proda kuće i ode u centralni deo Srbije.

Ova asocijacija, po onome što sam ja čitao, ne donosi ništa bitno. Jer ona zapravo legalizuje kosovske institucije i sve što se dešava mora da prethodno bude potvrđeno od albanskih vlasti u Prištini. To je nudio i Ahtisarijev plan koji su isti ti Srbi s Kosova sa gnušanjem odbili. Problem je takođe i u tome što se Ahtisarijev plan na jugu Kosova uopšte ne sprovodi. Naprotiv, svaki dan se skida jedno po jedno od onih osnovnih, rekao bih čak i ljudskih prava Srba, uzurpiraju se na razne načine preko centralnih prištinskih institucija i Srbima je život de fakto onemogućen. Oni žive u jednoj vrsti mekog, soft aparthejda koji je legalizovan 2008. godine, a koji nije poboljšan navodnom primenom Ahtisarijevog plana. Ono što je ušlo iz Ahtisarijevog plana u nekoliko srpskih opština južno od reke Ibar, odnosno južno od severne Kosovske Mitrovice su uglavnom nekolicina Srba verni Hašimu Tačiju, koji su na vlast došli tako što je za njih glasalo 3,4,5 ili možda čak i 6 procenata srpskog stanovništa u Gračanici, Novom Brdu, Štrpcu ili Ranilugu. Upravo oni su zapravo sprovodioci baš onih negativnih diskriminatorskih mera, koje želi Priština. Jer, svaki put kad naprave neku zgradu za raseljena i lica u potrebi, onda ih oni tako pomešaju da Srbi opet nemaju osećaj sigurnosti. I to je jedan od problema na koji se odavno ukazivalo iz Beograda, a za koji mi nismo imali nikakvo dodatno rešenje. Drugo, ako vi čitate ovaj sporazum, vidite da Srbija nema upliv ni u zdravstvo, ni u školstvo, ni u socijalno osiguranje. Ali pre svega u zdravstvo i školstvo koji su za nas od veoma važnog pitanja. Da ne govorim o školstvu i kulturi, koji zadiru i u pitanje identiteta. Znači, nadzor nije kontrola. Kontrolu vrši Priština. Znači, ovo je plan koji Kosovo definitivno zaokružuje kao državu. Treća stvar, i tu ću završiti odgovor na ovo pitanje, je zaštita kulturnih objekata. Ni u tom domenu se Ahtisarijev plan ne sprovodi i naši najveći manastiri često su meta napada albanskih ekstremista. Zamislite srpske pravoslavne manastire na Kosovu! To je jedina kulturna baština u Evropi, koja mora oružjem da se brani od neprijateljskog okruženja, odnosno od suseda koji žive na 500 metara, kilometar ili dva od njih, kao što je to slučaj sa Pećkom patrijaršijom ili sa Dečanima. Znači, to su sve presedani bez primera u evropskoj istoriji.To je onaj soft aparthejd o kome sam vam govorio na početku, kojem su podvrgnuti Srbi na jugu, a koji sada čeka i Srbe na severu Kosova.

Kako procenjujete protestna raspoloženja Srba sa severa Kosova? Hoće li oni uspeti da očuvaju svoju „autonomiju u autonomiji“, kada se nalaze između čekića i nakovnja, odnosno Beograda i Prištine?

Sever Kosova reaguje na jedini moguć način. Nisu oni samo poslednjih 13 godina bez ikakvih direktnih veza sa Prištinom, ne uživaju oni slučajno 95% svih, da kažem, autonomnih prava u odnosu na Prištinu, i nemaju oni opet slučajno direktnu vezu sa Srbijom, sa ostatkom Srbije. Naime, kada je stvorena opština Zubin Potok, pre dvadesetak godina, ceo taj deo je već polako počeo da se izvlači ispod Kosova i gledao je da manje ima vezu sa Prištinom i više sa Beogradom. Jer je stvaranjem opštine Zubin Potok taj deo postao kompaktan. Falila je naravno severna Mitrovica. Ali od tada oni, znači, već skoro 25 godina (mislim da je opština stvorena ’89), nisu u takvoj vezi s Prištinom kao što je, na primer, Gračanica ili kao što je Novo Brdo. Drugo, ni stanovništvo nije isto. Srbi na severu Kosova su ona kolašinska struja, više crnogorsko stanovništvo, što se vidi i po prezimenima i po poreklu. Dok su ovi na jugu više ona prizrensko-niško-vranjska struja stanovništa, i oni se i ne ponašaju isto politički u različitim situacijama, jer je potpuno drugačiji odnos prema albanskom stanovništvu. Stoga je njihova jedina moguća reakcija da budu protiv. Pa nisu se oni tolike silne decenije borili da imaju otklon prema Prištini da bi ih sutra neko jednim potezom pera učinio albanskim stanovnicima Kosova.

Jer, znate šta se radi? Njima se izdaju lične karta na kojima su albanizovana njihova prezimena. Oni moraju da imaju sve papire na kojima piše Republika Kosovo, i oni de fakto postaju građani jedne države protiv svoje volje. Mislim da većina Srba, koja se mnogo nadala u sadašnju administraciju i mnogo pomogla da ona dođe na vlast, sada je potpuno razočarana. Jer ovo što se dešava suprotno je svim izbornim obećanjima koja su davana u maju prošle godine kada su vršeni izbori. U tom smislu Srbi na severu su u velikom procepu. Vi ste potpuno u pravu. Ne smem ni da zamislim šta može da im se desi. Sigurno je da će Albanci pokušati da se nasele na sever. Njima je važno da taj prostor zaposednu ne samo vojno, nego i da imaju uporišne etnički definisane tačke na kojima će moći da kontrolišu sav taj prostor gde živi preko 65.000 Srba. Nije tačno da ih živi 40.000 kako se pokušava smanjivanjem da se pokaže. Njih ima između 60 i 70 hiljada. Na hiljadu kvadratnih kilometara kompaktnog prostora, koji nikada de fakto nije bio u Kosovu. S izuzetkom možda tog delića severne Mitrovice i Zvečana, koji je, opet, bio samo formalno na onome što se istorijski i geografski zove Kosovo. Dakle, kosovski Srbi su u strašnom iskušenju. Već poslednjih godina dolazila su nepatriotska optuživanja da se oni bave švercom i da je to ustvari izvor nestabilnosti u pokrajini. Iako znamo da je upravo u Prištini sedište kriminala, trgovine organima, drogom i da su tu umešani i najviši zvaničnici iz albanske administracije u Prištini. Tako da ta nepatriotska struja u srpskom javnom mnjenju, koja uopšte nije zanemarljiva, je značajno doprinela da se i Albanci usmere na kosovske Srbe i da ih targetuju kao potencijalne uzroke i sedište kriminala i korupcije, što je u poređenju sa onim što se dešava u ostatku Kosova čist Diznilend.

Podela Kosova, omiljena ideja premijera Srbije, danas je tabu tema. Međutim, taj projekat nije nov, da li on može da bude realizovan?

Do toga ne može da dođe iz više razloga. Prvi razlog je što Srbi ne žive kompaktno na jednoj polovini ili trećini teritorije, nego su razbacani svuda i nemaju teritorijalnu vezu. Druga je što Albancima to ne odgovara, jer oni imaju mnogo veće pretenzije prema oblastima van granica južne srpske pokrajine Kosovo i Metohije, i zato što nema nikoga ko bi to mogao da im nametne. Beograd to nije mogao da nametne sam. Međunarodna zajednica oličena u NATO-u to nije htela. Pokušao je nešto premijer Đinđić i vrlo brzo na njega je izvršen atentat. Tako da sve to igranje vatrom dovodi vas u situaciju da vas neko sutra označi kao Vuka Brankovića, koji je izdao Kosovo, a to je najnepopularnija uloga u srpskoj istoriji.

Svojevremeno napravo jedan plan kantonizacije koji je bio predviđen da se sprovede u Srbiji 1998. godine. Naći ćete ga na internetu. Tu su Srbi živeli u pet kantona i to je zapravo ono što se i danas u platformi Republike Srbije pominje. Isto je to varirao i reciklirao Koštunica svojevremeno 2002-2003, pa posle 2005. Znači, to je plan koji je napravljen na etničkoj osnovi, pre etničkog čišćenja ’99 godine, gde Srbi imaju svoje kantone, a dvodomne skupštine u gradovima rešavaju sporna pitanja koja se tiču mešovitih mesta stanovanja i imaju pravo veta na sve odluke koje se tiču njihove nacionalne zajednice. Taj plan sam pravio ’98 s namerom da se spreči krvoproliće i veliki rat koji je očigledno nadolazio. Jednom mi je Bernar Kušner rekao da je plan dobar, ali da reč „kanton“ suviše asocira na Bosnu. A ja sam naravno imao u vidu Švajcarsku, gde to funkcioniše na mirnodopski način. I u Srbiji tada nikoga nije bilo da taj plan primeni. Ivica Dačić, tada portparol SPS-a, je rekao da je to prodaja srpske teritorije. Vojislav Šešelj je rekao da je to izdaja. A eto, to je jedini plan, koji, kažem, sa drugim predznacima, je i dalje u opticaju. Tako da u međuvremenu nismo mnogo odmakli, osim što se menjala međunarodna situacija.

Razumljivo je da kosovski problem nije nastao 90- ih godina prošlog veka. Jednom ste rekli da upravo albanski nacionalizam, koji je podsticao režim Envera Hodže, bio uzrok raspada Jugoslavije. Kakva je u tom slučaju uloga Tita? Kada je počeo proces odvajanja Kosova od Srbije?

Autonomija Kosova ona nije stvorena da bi se pomoglo Srbiji ili Jugoslaviji. Ona je stvorena da bi se učinio ustupak bratskoj komunističkoj partiji Albanije koja je to tražila i gde još i Kominterna ukazivala na problem sa albanskim stanovništvom na Kosovu. Isto se desilo i u Vojvodini. Vojvodina nije uspostavljena 1945 kao srpska autonomija, kao što je to bilo 100 godina ranije. Uspostavljena je kao ustupak mađarskoj bratskoj komunističkoj partiji koja je kao i albanska pod zaštitom velikog Lenjina i gde se sad na sovjetski način rešavaju pitanja manjine. U isto vreme italijanska manjina je proterana iz Dalmacije, gde žive hiljadu godina, samo zato što Italija nije bila u komunističkom bloku zemalja. To je znači bio prvi razlog zašto je stvorena autonomija Kosova.

Drugi razlog je bilo da se ograniči ono što se smatralo glavnim problemom predratne Jugoslavije, tada još Kraljevine Jugoslavije- a to je predominacija Srba kako brojčano tako i institucionalno. Trebalo je tu Srbiju smanjiti do mere kojom neće moći da ugrožava i da se nameće kao neprikosnoveni lider. Zato su samo u Srbiji napravljene dve pokrajine, a čitava koncepcija ustavna.Ta varijanta Lenjinističkog odnosno Staljinovog ustava iz 1937. godine je Srbe činila manjinom u većini drugih republika, kao i u njenim pokrajinama. U tom smislu i Tito i Enver Hodža su radili na odvajanju Kosova od Srbije i priključivanju Albaniji.

Možda vam je promaklo ali postoji jedan zapis kad su Kardelj i Ranković bili u Moskvi i razgovarali sa Staljinom on je pitao zašto Kosovo ne ode Albaniji. A oni su mu odgovorili: pa, Srbi to ne bi razumeli. Znači Srbi su problem, a ne Albanci.

Takva politika se nastavila i ona je dobila svoje logično razrešenje u ustavu iz 1974. Godine. Tada je Kosovo u kojem dominiraju Albanci imalo pravo veta na sve odluke koje se tiču Srbije, a Srbija nije imala u svojoj vlastitoj pokrajini bilo kakva prava. Na fakultetima je uveden numerus klauzus da bi se ubrzano školovali Albanci, bez obzira ako je recimo u tom trenutku bilo više Srba koji su hteli da studiraju, a imali su i bolje ocene. Tako da je napravljena jedna etnička nacionalna diskriminacija Srba i oni su se posle 1974. osećali na Kosovu kao strani državljani. Imao sam rođake u Vučitrnu i moji tetka teča i njihova deca imali su velike probleme još od 1968. kad su usvojeni ustavni amandmani, koji su posle samo formalizovani 1974. godine. Kad su uspeli da se presele u centralnu Srbiju u Aranđelovac imali su utisak kao da su pobegli iz Gulaga.

Vratimo se stvarnosti. Možete li da navedete primer iz srpske istorije, koji bi podsetio na briselske dogovore?

Gledano iz perspektive naše istorije nikad nismo pali ovako nisko. U svakoj od sličnih situacija Srbija bi se suprostavila i ne bi prihvatila ovako nepovoljne uslove.

Pazite: svima nama je stalo do pomirenja, suživota, mirne koegzistencije, stabilnosti Balkana i ekonomskog napretka, uopšte ne treba da sumnjate, međutim ne možemo prihvatiti sporazume koji idu isključivo na štetu Srbiji. Sporazumi koji idu samo na štetu Srbiji su oni, koji ugrožavaju Srbiju ne sada nego i u budućnosti. I ako vam neko kaže da je Srbija izabrala budućnost time što je prihvatila ovaj sporazum u Briselu, mogu samo da dodam da je prihvatila sasvim neizvesnu budućnost, jer će ovo biti podsticaj za separatizme u nekim drugim rubnim delovima preostatka Srbije.

Jedna od Vaših knjiga se zove „Kosovo: konflikt bez kraja?“, sa znakom pitanja na kraju. Međutim, tamo je reč o događajima pre 2007. godine, kada ste učestvovali u procesu pregovora. Na osnovu onogašto se desilo kasnije – može li se ukloniti znak pitanja?

Kada sam stavio znak pitanja u naslov, nadao sam se da to neće biti sukob bez kraja. Sada, nažalost, čini mi se da njemu zaista i nije blizu kraj. Naime, veoma je poznato da Kosovo nije samo jednoznačno pitanje, koje se tiče određenog teritorijalnog okvira naše južne pokrajine, nego se zapravo simbolički tiče čitave Srbije. Kosovo je stub identiteta Srbije i u slučaju da Srbija ustukne na Kosovu do kraja, kako to bar sada izgleda, to može samo da podstakne nova žarišta interetničkih sukoba. Tako da Kosovo ostaje, sve i da se nešto pozitivno reši, u ovom slučaju sukob bez kraja, a Srbija ulazi u nove izazove. Mislim da je to kako će se rešiti pitanje Kosova- principijelno, jer od njega zavisi regionalna stabilnost. I svaki presedan koji tu bude napravljen će neminovno uticati i na sve druge susedne države, bar one u kojima živi albansko stanovništvo ipak u nekom značajnom procentu. Znači, sukob nije blizu kraja. Ovo što je parafirano u Briselu ne obećava mnogo. Došli smo de fakto do Ahtisarija plus-minus. Da je to neko predstavio i parafirao 2007. Godine, verovatno bi ga milion ljudi na ulici skinulo s vlasti, protestujući. Sad imamo jednu sasvim drugačiju situaciju.

Međutim, danas nismo svedoci masovnih protesta. Da li je srpski narod spreman da se s tim pomiri?

Naravno da nije spreman, nećete valjda verovati izveštajima kontrolisanih medija. Ako se u Mitrovici skupi 20 hiljada Srba, to znači većina odraslog stanovništva tu već imate apsolutno odbijanje severa da prihvati taj sporazum.

Za nas u Beogradu, stav severa je ključan. Jer oni su na prvom udaru, oni bi snosili najstrašnije posledice i oni će biti onaj imigracioni talas koji će po proterivanju prebeći u Srbiju. S druge strane, nemojte da potcenjujete Srbiju, kako je potcenjuju njene vlasti već dosta dugi niz godina- da se medijskom blokadom i računanjem na ekonomsku iscrpljenost i jednu političku apatiju može do kraja prikriti nezadovoljstvo Srbije onim što je potpisano. Ako ste juče videli, SPC koja ima ogromnu političku ulogu u Srbiji je najoštrije osudila. Ako čitate komentare na Internetu, ili dnevne novine- videćete da hiljade i hiljade i hiljade ljudi ne odobravaju ove odluke. Oni koji ne odobravaju, nemaju gde da se oglase. Opozicione stranke su veoma oslabljene i nemaju pristup medijima da bi mogle da bolje i efikasnije organizuju neki veliki protestni marš, kojim bi se pokazao broj onih koji se ovom sporazumu protive. Treća stvar je da je Srbija velika tajna, kako kaže jedna naša poznata pesnikinja Desanka Maksimović, i ona pokaže svoje pravo lice i to onu njegovu dobru stranu, tek kad je u najvećoj nevolji. Tako da ja mislim da smo mi tek na početku, da ništa nije gotovo.

(Glas Rusije)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *