ДУШАН КОВАЧЕВИЋ: „Српски народ полако нестаје!“

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ: „Српски народ полако нестаје!“

3 новембра 2016

dusan-kovacevic_72065

У ЗВЕЗДАРА театру почеле су пробе новог комада академика Душана Ковачевића (у режији писца) под романтичним, па и нетипичним насловом за његов драмски опус – „Хипноза једне љубави“. Шта љубав може и на шта је све спремна, откриће гледаоци средином децембра на премијерном извођењу. Биће то једанаести Ковачевићев наслов на истој сцени, готово три деценије од прве праизведбе, „Клаустрофобичне комедије“ 1987. године. Овог пута, како каже сам писац, реч је озбиљној драми са озбиљним осмехом. Ипак, гледаћемо комедију, јер „за човека, док се смеје, има наде“.

– „Хипноза једне љубави“ је прича о одласку младих људи из земље. Догађа се у кући, на врху планине у којој живе шумар и његова жена, учитељица – открива ексклузивно за наш лист Душко Ковачевић. – Кућу је већ напустио њихов син и отишао да ради у Канаду. А на пут у Америку спрема се и ћерка. И она ће отићи, али не у Америку већ много даље, кад се појави непознати и необични младић, њена велика љубав..

* Ипак, без обзира на мотиве, ово је и прича о напуштању?

– Један од наших националних проблема је нестајање народа. Сваке године нас је све мање. И све смо старији. Млади напуштају земљу, деце је мање, многа места остају пуста… Ово је и прича о једном великом хипнотизеру: љубав без хипнозе и није права и велика љубав. То двоје, љубав и хипноза, једно су те исто осећање. Човек који је заљубљен у било шта, у некога или нешто, заправо је зачаран. Када волите особу или идеју, тада сте у хипнотисаном стању које ће потрајати годину дана или цео живот. У судару с реалношћу, често схватите да је све било сан или илузија.

* Реално звучи, али ни овај комад неће бити сасвим реалистичан?

– Не волим превише хиперреализам. Увек у драмама имам нешто што је, условно, паранормалан свет оностраних жеља и људске радозналости за нешто што није видљиво и ствар је осећајности. Почев од „Маратонаца“ у којима људи имају сто педесет година, па на даље – на самој граници реалног и иреалног.

* Ваш „Сабирни центар“ је, између осталих, пример за такав поглед на свет?

– Да, ја могу да тврдим да он постоји, неко други да га нема. Шта је тачно, а шта не? Заправо смо на истом. То је само питање убеђења. И у овом новом комаду, поставља се озбиљно питање да ли тамо негде, горе, постоји још нека цивилизација међу звездама. Ја и те како верујем да постоји. „Хипноза једне љубави“ је озбиљна драма са озбиљним осмехом.

* Шта је иза њега?

– Нада. Испричана је кроз комедију, јер те тешке и озбиљне приче ако немају отклон (а комедија га увек има) изазивале би депресију на већ постојећу – депресију. Мој задатак није да је ширим, већ да дам наду, упркос свим чињеницама које говоре да нам није најбоље. Лепота ће спасити свет, како је рекао Достојевски, гледајући у велико звездано небо једне ноћи. А и овде је реч о звездама.

* У њих смо, откад је света и века, загледани?

– Откад је населио планету човек је гледао ка звездама. И прошлост и будућност му је у тим даљинама. Оданде дођемо и тамо се вратимо. Јер, човек кад напушта овај свет не одлази из свог села или града, већ са планете. Баш као што рођењем на њу долази. Планета би требало да буде наша заједничка кућа. Али у њој се, нажалост, дешавају велики сукоби станара.

* Савременицима се чини и више него икада раније?

– Постоји неколико ствари које су, нажалост, историјски доказане. Једна међу њима је да је човек ратно биће и да воли да ратује. Кроз целу историју човечанства то је једна од наших људских, односно нељудских особина.

* Препознаје ли се зло и у вашој новој драми?

– У њој је само ехо онога што се догађа на планети. Из куће, на врху планине, види се цео свет. Наша прича дешава се данас, једне летње ноћи. Оно што је у њој и лепо и тешко, траје два сата – тачно колико и сама представа.

НЕПИСМЕНИ РАТНИЦИ

ОВО што се данас догађа је нека врста планетарне агресивности. На основу искуства из прошлости закључујемо да се сваких педесет година дешава један велики рат, у коме се обично искали све нагомилано зло. После њега се пишу силне књиге о томе да је рат зло, али њих не читају они који га спремају. Они су неписмени – каже писац.

(Вечерње новости)

KOMENTARI



4 коментара

  1. Goran says:

    Da , doslovce nepismeni , a kakva je tek masa , na kom su oni nivou !? Ma ovce su super pametne !

  2. Anđe says:

    Управо сабирни центар, како нестају са земље сабирају се на небесима. И доћи ће време васкрсења и праведници ће сијати као звезде небеске, сви по правди својој. Јер је плата по делима нашим о доласку Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа.

  3. tolstoj says:

    Clan masonskog Krunskog saveta, los pisac, kriminalac koji je prisvojio kucu Isidore Sekulic, lazni intelektualac, manipulant, brine za srpsku naciju. Ajde.

  4. Bajetina says:

    Ima vas na zapadu kao govana hahahahahaaaaa

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u