Душко је видео…

Duško je video…

2 juna 2017

Piše: Čedomir Antić

U politici je važno poznavati ljude. Ako ljudi još poznaju Vas, tim bolje…Svojevremeno je poput vica kružila istinita anegdota o tome kako su prvaci Tuđmanovog režima pokušavali da se oslone na autoritet svog vođe koji se nalazio u dubokoj komi. Premijer je tvrdio da je „Video predsednika…“, a dovitljivi preletač Stjepan Mesić, koji će postati drugi predsednik Hrvatske, dobacio je: „Nije važno da li si ti video njega, već da li je on video tebe…“

Naša politika i istorija obiluju tim situacijama kada je neko video nekoga. „Pinki je video Tita“ – bila je floskula koja je tokom socijalizma postala podsmešljiva. U drevna vremena to viđenje ispunjeno obožavanjem moglo je da bude dovedeno u vezu sa religijom. Sveci i od Svevišnjeg izabrani vladari hodali su zemljom…

Poslednje tri decenije učinile su da veliki značaj dobiju susreti sa američkim i, u manjoj meri, ruskim predsednicima. Sada već davne 2009, prilikom posete Dmitrija Medvedeva srpskoj skupštini, uvek prisebna, lisici podobna Slavica Đukić Dejanović, u to vreme druga ličnost republike, zadivljeno je zurila u svog gosta zbog čega se spotakla o podijum i tako vešto zateturala da ne padne, da tu veštinu pamtimo i danas. U nedostatku američkih predsednika ovde su zavarivali šahtove i maltretirali ljude da ne izlaze na ulicu usred radnog dana, kada je dolazio potpredsednik Bajden. Ovo je bio još veći kuriozitet pošto je isti 2002. tvrdio da je i Đinđić „nastavljač nacionalističke Miloševićeve politike“.

Pre nekoliko meseci spremajući se da sa njim uđem u televizijski studio slušao sam Čedomira Jovanovića, vođu LDP-a, još uvek parlamentarne partije, kako mi objašnjava da naše vlasti uzalud očekuju susret sa predsednikom SAD. Taj susret treba zaslužiti, a jasno je koje su teme. Veli: „normalizacija“ sa Kosovom, iskrena pomoć u stvaranju nezavisne i funkcionalne Bosne. Dakle, on veruje da susret sa najvišim izabranim činovnikom američke države vredi odricanja od bar 100.000 građana Srbije, 13% teritorije, rezervi uglja koje će biti iscrpljene tek negde u 33 veku, milion idvestotine hiljada građana koji bi izgubili puna nacionalna i politička prava, a zajedno sa njima i dela nacionalnog identiteta, Kozare, Gradine… Hercegovine – „Sv. Save dedovine“…

Gledao sam nemo nesrećnika i pitao se šta li on to očekuje da mu predsednik SAD radi prilikom susreta, pošto verujem da novac i privilegije ne dolaze za vreme protokolarne posete?

Ima nešto ludo u tim srpskim evromanijakalnim političarima. Tuđmana su par meseci izvrgivali ruglu zato što se 1990. u hodniku sreo sa Džordžom Bušom Starijim. U to vreme išla je reklama za nekakav čokoladni namaz sa nazivom „Cipiripi“. Bila je to kratka reklama od nekoliko sekundi. Tuđmana su podsmešljivo zvali „Cipiripi“, ali je činjenica da su SAD manje od dve godine kasnije među prvima priznale Hrvatsku i da su pomogle njenu agresiju na Srpsku Krajinu. Političari tipa Jovanovića idu da bi dali a ne dobili… Makar kad je reč o narodnim interesima.

Ali to su Srbi i Srbija… Crna Gora je drugačija. Nju vodi političar koga je lako videti, a nedavni izbori u globalu pokazuju da bi većina građana volela da im se skloni sa očiju. I ne samo to… Đukanović, Marković i ostali, iako nemaju istorijskih preteča i uzora (Dukljani su im smešni, fašista se boje, a komunista stide – ili nešto slično uopšte mogu da osete, pošto je stid ipak jedna uzvišena vrlina), možda misle da idu tragom oca srpske države Stefana Nemanje. On je istrpeo poniženje, predao se silnom caru Manojlu Komninu i išao vezan u trijumfalnoj povorci u Carigradu. Samo Nemanja je to učinio za svoj narod i državu i znao je da je ponižen… On se sili suprotstavio i onda izabrao da sâm snosi posledice. Ovi su od početka stali uz stranu silu protiv dela građana svoje države i protiv bratske Srbije. Iskustva sa bivšim i sadašnjim predsednicima SAD nisu baš dobra po crnogorski režim. Srpski vladari iz ovih krajeva gledali su careve u oči, bežali iz ropstva (kao kralj Bodin), osvajali pobeđeni poverenje (kao veliki župan Stefan Nemanja).

Šta će jednog dana pisati istoričari o našem vremenu? Klinton je u Crnoj Gori bio počasni gost, pa je opet prilikom obraćanja rekao kako je u poseti Makedoniji. Prošle sedmice Duško Marković je kao premijer članice NATO-a imao prilike da prvo oseti, pa onda vidi Donalda Trampa. Simpatično mi je bilo kako su neki dukljanoidni mediji predstavili to hvatanje za rame i guranje kao akt bliskosti… Činjenica je, međutim, da američki predsednik nije ni pogledao tu „blisku“ osobu i da čak i kad naš seljak otera konja ili magarca radi to sa više uvažavanja i intimnosti… Ali, američki predsednik je američki problem. Imamo mi ovde prostaka, siledžija i budala na izvoz, još nam treba i Tramp… Mene je fascinirao Duško Marković. Pogledao sam dva puta taj snimak. Iznenađenje i opravdanu ljutnju je, kada je shvatio ko ga je cimnuo i odgurnuo, zamenio snishodljivi, bedni osmeh praćen istovremeno molećivim i zahvalnim pogledom. Taj snimak pokazuje kakav je crnogorski premijer čovek i od čega je napravljen.

Hvala Bogu na kamerama i snimcima… Ko zna kako bi on jednoga dana u memoarima predstavio ovaj jako važan incident koji poput proročanstva opisuje crnogorsku NATO- budućnost.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *