ДВА НАРОДА КОЈИ СЕ ОГЛЕДАЈУ ЈЕДАН У ДРУГОМ. НЕ ЗАБОРАВИМО БРАТСКУ ЉУБАВ

DVA NARODA KOJI SE OGLEDAJU JEDAN U DRUGOM. NE ZABORAVIMO BRATSKU LJUBAV

31 oktobra 2018

Piše: Vladimir Dimitrijević

OPKOLJENI

Srbi i Rusi su dva naroda koja se ogledaju jedan u drugom. I ogledaju se, ljubavlju, kao braća. I iskustva tih ogledanja i danas su dragocena, upravo u dane kada naši neprijatelji žele da nas razdvoje i da ceo Balkan uđe u NATO.(1) A ide im za rukom: evo, u Makedoniji nađoše šačicu Juda, i opet – pobediše. Posle glasa makedonskog naroda protiv NATO terora, ipak ostvariše šta su naumili. Za sada.

A Srbe opkoljavaju sa svih strana. Stalno isto. Tako je bilo uoči Prvog svetskog rata, o čemu je pisao ruski diplomata u Beogradu, Vasilije Štrandman: “Srbija mi je izgledala kao mala bašta u cvatu, okružena sa svih strana gustom šumom, iz koje su svakog časa mogli da se pojave dušmani koji bi uništili ovaj blagosloveni ugao zemljine kugle. Srbi su mi  govorili da žive od danas do sutra, pod pritiskom straha od susedskih napada. Kada sam ih pitao zašto im je izgled prestonice – u poređenju sa bugarskom prestonicom tako neugledan, odgovarali bi da nema svrhe zidati velike zgrade, jer će ih neprijatelj ranije ili docnije porušiti. Da li ćemo izdržati takvo iskušenje– govorili su, pitanje je budućnosti i sve će zavisiti od mudrosti naših političara i od hrabrosti naše male vojske, od svega deset pešadisjkih i jedne konjičke divizije, koje su sve čime se možemo suprotstaviti ogromnim neprijateljskim snagama. Pritom su se pozivali na „Majku Rusiju“, kao na stariju sestru koja ih u predstojećoj borbi za život i slobodu neće napustiti.“(2)

I nije ih napustila, sve dok Car Mučenik nije pao kao žrtva antihrišćanske zavere.

Tako je bilo i uoči Drugog svetskog rata. Kraljevina Jugoslavija je sa svih strana bila okružena zemljama koje su pristupile Trojnom paktu. Šta se desilo, znamo. Ali krv ruskih vojnika lila se u oslobađanju Beograda u jesen 1944. godine, bez obzira na sve ideološke zamke epohe koja je posle toga nastupila.

ČEGA DA SE SEĆAMO?

U Orvelovom romanu „1984“, mučitelj O`Brajen je rekao Vinstonu Smitu da će ga streljati, ali da prvo mora da zavoli Velikog Brata. A uslov svih uslova je da se odrekne svoje ljubavi, Julije, i da joj poželi zlo i muke. Zato se treba setiti onoga što nas povezuje. Jer će nam tražiti dušu. Jer će nas krvavo otkidati od Rusije. 

Cilj im je, satanski, da u pohodu NATO-a protiv Rusije u vojsci Imperije zla budu i Srbi.

Ovo što se dešava sa NATO – fanariotskim nasrtajem na Ukrajinu, sa sve ulogom carigradskog patrijarha Vartolomeja u tome, dokaz je koliko đavo, gospodar Novog poretka, nenavidi uzajamnu ljubav pravoslavnih Slovena, pre svega Srba i Rusa.

Milovan Danojlić je, 2011, objavio tekst u kome je objasnio kako naši neprijatelji rade na tome da nas odvoje od Rusa, i ukazao čega se moramo sećati da ne bismo dozvolili da nam isperu mozak: “Naglašavaju se situacije u kojima je pomoć zvanične Rusije izostala, dok se primeri požrtvovanosti prećutkuju. U svim razdobljima naših odnosa mogu se naći dokazi i za povoljnu, i za nepovoljnu procenu; od trenutnih računica zavisi na šta ćemo usredsrediti pažnju. Ako u Prvom srpskom ustanku važnost naše zbliženosti nije osećao Rodofinikin, Hajduk Veljko Petrović je dobro znao ko mu je glavni oslonac i saveznik. Jedna od odredbi mira u Kučuk-Kajnardžiju iz godine 1774. ozvaničila je pokroviteljstvo Rusije nad hrišćanima u Turskoj, i ta je obaveza, posebno prema Srbima u Crnoj Gori, dugo poštovana. Piščević i Crnjanski su, na istoj strani, videli zaklon od turskog nasilja i austrijskog unijaćenja, Lav Tolstoj je oštro osudio okupaciju Bosne i Hercegovine, dok su Solženjicin i Zinovjev digli glas protiv NATO bombardovanja. Godine 1876. Rusija šalje oružje i dobrovoljce, a godinu dana kasnije zvanično ulazi u srpsko-turski rat. Ušla je u Prvi svetski rat delimično i zbog nas, a zahvaljujući intervenciji cara zapadni saveznici su bili prinuđeni da se pobrinu o onome što je, posle prelaska preko Albanije, ostalo od naše vojske. I u Drugom svetskom ratu imali smo istog neprijatelja. Ideološka pozlata na stranu, ruski vojnici su, napredujući prema Berlinu, oslobodili Beograd. Hitler jedino od Srba nije tražio da šalju vojnike na Istočni front, znajući da od nas, tamo, ne bi imao koristi. Deo jugoslovenskih komunista, pre svega srpskih, odbio je 1948. godine da se pridruži antisovjetskoj histeriji, koliko iz dogmatske zaslepljenosti, toliko i zbog neizlečivog rusofilstva, za šta je platio cenu u krvi… Prošlost nas je opteretila iskustvima koja olakšavaju sporazumevanje; ožiljci robovanja pod Tatarima i Turcima upozoravaju nas na oprez prema novim mogućim osvajačima i porobljivačima.“(2)

Toga se moramo sećati. Da nam ne uzmu nadu.

SVEDOČENJE SVEŠTENOMUČENIKA ILARIONA

Evo jednog svedočenja Sveštenomučenika Ilariona (Trojickog), arhiepiskopa verejskog, pomoćnika Svetog Tihona Ispovednika, patrijarha moskovskog i sve Rusije. Sveti Ilarion se našao u Beogradu krajem prve decenije 20. veka: “Srpska prestonica Beograd – kao da je jedan od naših gubernijskih gradova. U njemu stalno moraš da se podsećaš da si u prestonici. Za nas, moj Prijatelju, prestonica je nešto grandiozno. Ni evropske prestonice nisu lošije od naših. Eto zašto, po našem mišljenju, u Beogradu kao da nije sve prestoničko. Sada su, po svoj prilici, sve najbolje zgrade srušili Austrijanci, ali prestoničkih zdanja i nije bilo mnogo. Rusu je bilo drago kad je video da najbolja zgrada u Beogradu pripada društvu „Rusija“ i da se naziva „Hotel Moskva“. Sam kraljevski dvorac takođe ne liči sasvim na naše dvorce. On je nevelik i izlazi na ulicu. Mimo njega jure tramvaji, a naporedo je jednospratna kuća sa trgovačkim lokalom. Pa ipak, Beograd je prestonica nama bliskog naroda./…/ Uputio sam se pre svega u Sabornu crkvu u Bogojavljenskoj ulici. Beogradska Saborna crkva prilično je velika, ali unutra je dosta siromašna. Na svoj imendan kralj se pojavljuje na bogosluženju u gradskoj Sabornoj crkvi. Ovde se pokazuje jedinstvo vladara i naroda, jer se u Sabornoj crkvi u to vreme ne nalazi samo izabrana publika, nego i obični bogomolitelji. Tako je bivalo i u drevnoj Rusiji. Otidi u Uspenski saborni hram i pogledaj. Tamo ćeš ugledati stalno carsko mesto na kome se car zajedno sa narodom molio.

Tog istog dana mogao sam malo da posmatram i srpski narod. Na kraljev imendan u području zvanom Topčider, kraj Beograda, održava se narodno veselje. Topčider je park koji mestimično prelazi u šumu. U tom parku okupljaju se i gradski žitelji, ali pretežno „seljaci“ i „seljanke“. Srpsko narodno veselje suštinski se veoma razlikuje od ruskog narodnog veselja. Okuplja se mnoštvo sveta, sav park biva ispunjen. Prvo što mi je palo u oči je da među okupljenima nije bilo pijanih. U to doba rusko narodno veselje, razume se, bilo je još uvek nezamislivo bez pijanih i bezobraznih. A ovde, narod se veselio u pojedinim grupama. Grupa svečara unajmljivala je sebi „muzikante“, kojih je bilo mnoštvo, i to obično u sastavu od trojice-četvorice. Ovi su počinjali da sviraju negde pod drvcetom, na poljanici, a oni koji su ih unajmili plesali su i igrali. Zatim su odlazili u stranu, tamo gde su bili stolići, sedali za njima i pili po pehar piva. Naravno, to nije slovensko piće, nego nemačko, ali je osvojilo svu Evropu. /…/ Mene je u srpskom narodnom svetkovanju zaprepastila, Prijatelju moj, neobična skromnost, opšta pristojnost, čak i tišina. Zaista, nikakvih „razuzdanog dovikivanja“, nikakvih bezobraznih pijanačkih pesama. Čuje se samo jednostavna, smerna muzika. Većina ljudi skromno šeta parkom. U stvari, naš [ruski] narod nikada ne šeta u tom smislu kako to činimo kad želimo da se „nadišemo svežeg vazduha“ i uživamo u „lepotama prirode“. Čak i reč „šetati“ kod nas je dobila pokudan prizvuk u svom značenju. Od reči „šetati“ kod nas su se pojavile izvedenice: „probekrijao se [propio se]“, „raspuštena žena [prostitutka]“, „danguba [skitnica, protuva, besposličar]“ i njima slične. A evo, kod Srba sam, barem na imendan srpskog kralja, video narod koji svetkuje.

Predveče je u Topčider stigao kralj. On je bio odeven jednostavno – u beloj letnjoj vojničkoj bluzi i vozio se u otvorenim kočijama. Neko vreme kralj se lagano vozio parkom među svojim narodom koji se veselio i praznovao. Dogodilo se nešto veoma jednostavno: jedinstvo kralja i naroda.

Meni se veoma dopalo to srpsko narodno svetkovanje. Osećala se slovenska duša naroda, krotka, skromna, ozbiljna i zdravoumna. Srpski narod kao da živi između dva njemu neprijateljska sveta. S jedne strane je svet tevtonski, koji ne trpi slovensku samostalnost; s druge – fanatični muslimanski turski svet. Treba se diviti tome kako su Srbi u vekovnoj borbi sa Turcima i Tevtoncima ne samo sačuvali svoju samobitnost i svoju nacionalnost, nego su i spremni pre da umru nego sve to da izgube. Pre ovog rata mnogi kod nas kao da su se stideli što su imali tu nesreću da se rode od ruskog oca i majke. Srbi se svoje narodnosti nisu stideli ni ranije i za svoju samobitnost stupili su u neravnu borbu sa vekovnim neprijateljima – Nemcima, da bi ili umrli ili ostali Srbi. Naša nacionalna ideja kao da izrasta iz rata. Kod Srba, naprotiv, sam rat je neposredna posledica njihove svagda žive nacionalne ideje.“(4) 

RUSI I SRBI U CRKVI

Duško Jeftović, u svojoj knjizi „Pohvale smislu“, poredi Srbe i Ruse: “Postupci sveštenika i ponašanje vernika na liturgiji pokazuju osobine naroda. U Srbiji, tokom liturgije, pored hora, peva ko god hoće i kad hoće, čak i ako nema sluha. Moglo bi se reći da skoro polovina prisutnih peva, a polovina ne. Simvol vere izgovara ona polovina prisutnih koja i peva, a Oče naš pevaju svi koji i inače pevaju, samo malo glasnije, dok oni koji ne pevaju, ćute i ovom prilikom.

U Rusiji, niko, osim hora, ne peva. Zato Simvol vere (koji se peva) i Oče naš pevaju skoro svi prisutni. Sveštenik dok ih peva diriguje rukom, naglašavajući tako da svi treba da pevaju. I svodovi se ore od sklada gromkih glasova.

Razlike koje se ispoljavaju za vreme liturgije najbolje pokazuju karakter srpskog i ruskog naroda.

Srbi su zagrcnuti slobodom. Svaki Srbin sve najbolje zna i ne poštuje autoritet. Podelivši zemlju onima koji je obrađuju, seljacima, Knez Miloš je ispunio srpska srca slobodom. Nemajući iznad sebe nikoga do Boga, srpski seljak je postao odgovoran za sebe i svoje, porodicu, zadrugu, selo. Srbija je od sredine HIH veka bila jedinstvena u svetu, zemlja slobodnih seljaka, koji su obrađivali zemlju, čuvali stoku, tovili svinje, negovali voćnjake, pekli rakiju, pomagali jedni drugima, slali decu na školovanje, izgrađivali državu kojom su upravljali njihovi obrazovani potomci, potekli iz istih kuća i voćnjaka, koji su istim prašnjavim puteljcima dolazili do državnih zvanja. Bila je to država domaćina, očeva koji su sinove ispraćali u vojsku da brane rodni hlad, plot i brežuljak, država domaćinski gostoprimljiva, naherenih šajkača i taraba, seoskih crkava i škola koje su nicale tamo gde su bile potrebne, a dvorišta su se orila od glasova dece. Nažalost, dečje graje danas skoro da nema, a sloboda je proterana stavljanjem Srbije u ropstvo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Bez slobode, dobre osobine srpskog naroda su se pretvorile u svoju suprotnost, pomaganje u sputavanje. Nemajući kravu, mnogi se raduju da je crkla i komšiji. Umesto da izgrađuju državu, Srbi je razgrađuju, prepušteni pijanstvu očajanja, ropskom slavljenju potrošnje, trošenjem poslednjih zaliha ponosa i samopoštovanja.

Rusi, pak, poštuju autoritet države, cara, Boga. Radeći u jednom pravcu izgradili su najveću državu u istoriji, trajniju od bilo koje imperije pre nje. Slobodu su vezali za državu, kao unutrašnju snagu koja se ne pokorava spoljašnjoj sili, koja baš zbog toga mora biti jača od svega spoljašnjeg. Sila države daje snagu Rusu pojedincu, jer se njome ponosi, jer je ostvarenje vekovnih težnji koje su se nadgrađivale. Iako je carsku vlast smenila boljševička, država nije oslabila, ljudi su stradali šireći granice trpljenja, snažeći patnjom temeljnu čvrstinu nade. Komunizam nije razorio veru i oslobodivši ga se, pravoslavlje je ponovo osvojilo prostor koji ga štiti kao kandilo plamen. Država ga je čekala spremna da ga opet brani od varvara koji su poverovali da će ga iskoreniti uz pomoć boljševika. Ti varvari su ostali isti, nepromenjeni, kao u vreme kad su boljševici došli na vlast i kao u vreme krstaških ratova, jer još od tada se nisu promenili i vode svoj neprekidni rat, ne samo protiv pravoslavlja, već protiv duše i ljubavi kojom su pravoslavni ljudi ispunjeni. Zato Rusi pevaju na liturgiji Simvol vere i Oče naš svi kao jedan, a sveštenik im diriguje, jer se u toj gromkoj sabornosti duše uzdižu k Bogu, hraneći se Njegovom silom – ljubavlju.“  

To su naše razlike. Ali, one su uzrok ljubavi, a ne mržnje. Volimo se jer smo različiti, ali nas sjedinjuje Onaj Koji nas je sazdao i iskupio Svojom Krvlju, Onaj Koji nas želi u večnosti kao Svoje. Pred licem iskeženog zla koje je krenulo u pohod na svet moramo biti zajedno. U Duhu Svetome, Duhu ljubavi i sloge.

NATO nije jači od Hrista, Koga je Sveti Justin Ćelijski zvao Bogom slovenskih očajnika. Gospode, blagoslovi! 

UPUTNICE (Internetu pristupljeno 20. oktobra 2018.godine )           

  1. https://stanjestvari.com/2018/10/19/palmer-sad-zele-da-citav-balkan-bude-u-nato/
  2. https://stanjestvari.com/2014/04/27/vasilij-štrandman-srbi/
  3. http://www.pecat.co.rs/2011/12/milovan-danojlic-rusija-nasa-daleka-majka/
  4. http://www.pravoslavie.ru/srpska/107269.htm

(Analitički forum)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Deda Micko says:

    Autor je hriscanski fanatik koji se predstavlja kao intelektualac. Nece moci, onaj ko zadrto veruje ne moze da dozvoli slobodu misli, a opet ima potrebu da se predstavlja kao slobodan. Djavolski poduhvat.

  2. Deda Micko says:

    Da je autor hriscanin znao bi da nema "dva bratska naroda" jer svi su narodi braca, narocito oni koje tek treba preobraziti u hriscanstvo sto je oduvek bio cilj ove megalomanske sekte. Nema u hriscanstvu brace, Isus je rekao (kao da ga je Marks ucio): ostavite porodice i krenite za mnom jer Ja sam put i istina. Tako su govorili i boljsevici, pa smo videli rezultat. Zanimljivo je da i Isus i lideri boljsevizma dolaze iz istog plemena. Sasvim slucajno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *