Двадесет година после

Dvadeset godina posle

4 aprila 2019

Piše: Nikola Vrzić

Ako se Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, makar i upola meša u sve što se događa u Srbiji kao što ga često optužuju, a i njegovi saradnici neretko se svojim postupcima potrude da tim procenama daju osnova, onda nema nikakve sumnje da se Vučić i te kako umešao i u sve ono što je bilo izgovoreno u nedelju u Nišu, u kome je država obeležila 20. godišnjicu početka agresije na našu zemlju uz poruku „oprostićemo ako budemo mogli, zaboraviti samo ako nas ne bude bilo“.

TATA, KO JE OVO URADIO?

Bila je to, inače, poprilično subverzivna poruka koju bi bivši nemački ambasador u Beogradu Volfram Mas zasigurno osudio jer, sećate se, on je 2010. kritikovao tadašnje „vlasti u Srbiji što i same još uvek koriste termine poput ’NATO bombardovanja’. Zamislite da šetate Ulicom kneza Miloša i da vas vaše dete upita: ’Tata, ko je ovo uradio?’ Vi ćete mu odgovoriti: ’NATO.’ I šta onda očekujete od tog deteta da misli o NATO? Za razliku od toga, ja sam kao mladić u Nemačkoj gledao ruševine u mom gradu, ali ja nisam mrzeo onog ko je to učinio jer je bilo onih koji su mogli da mi kažu zašto je to učinio.“

I ne samo da smo u međuvremenu, uprkos Masovom savetu, nastavili da ne slušamo objašnjenja da nas je NATO svojim plemenitim nakovnjem bombardovao iz dobrote svog srca i za naše dobro, nego se NATO-u sad tvrdoglavo poručuje i da mu to dobročinstvo još nismo oprostili, a zaboraviti ga nećemo zasigurno. I pride se NATO bombardovanje – vrednosno neutralan opis onoga što nam se dogodilo 1999. godine, a već je i to izazivalo onakvo nezadovoljstvo ambasadora Masa, to jest Nemačke – sve više i sve glasnije definiše daleko preciznijim terminom kakav je agresija. I nije to nimalo beznačajno, jer, da jeste, ne bi to ambasador onomad ni spominjao. No tek ćemo se vratiti tim našim prijateljima Nemcima.

PORUKE IZ NIŠA

Elem, rekosmo, ako se Vučić iole meša u sve ono za šta ga optužuju, rekosmo i: ne bez osnova, morao je da se umeša i u ostale poruke koje su NATO-u i njegovim vlasnicima upućene iz Niša 24. marta 2019. godine. Što bi značilo i da su, praktično, Slađan Vučković, Milorad Dodik i patrijarh srpski Irinej izgovorili ono što sam Vučić ne može da izgovori, makar i zbog položaja predsednika Srbije na kome se nalazi.

A te bi poruke morale da budu poruke ohrabrenja, za sve koji bi se sasvim obeshrabrenim osetili da smo se povinovali onoj kritici Volframa Masa koja ni posle devet godina nije izgubila na aktuelnosti i značaju, budući da u sebi sublimira sav zahtev naših zapadnih prijatelja da im se potčinimo u potpunosti.

„NATO agresoru nikada nisam oprostio, niti zaboravio šta je učinio“, poručio je Slađan Vučković, deminer koga je NATO obogaljio za čitav život.

„Neka su prokleti svi oni koji su doneli odluku i učestvovali u ubistvu male Milice Rakić i sve dece u Republici Srpskoj i u Srbiji!“, izgovorio je Milorad Dodik i ukazao da „danas znamo da je NATO agresija dugo pripremana i znamo, po posledicama, da i danas traje“, te usput poručio da neće dozvoliti da Bosna i Hercegovina postane članica NATO-a: „Ne mogu i neću nikada da dozvolim da se uspostavi granica na Drini koja će biti NATO granica, kojom ćemo ponovo biti razdvojeni.“

Dok je patrijarh Irinej naročito istakao potrebu za jedinstvom u odbrani Kosova i Metohije, da „tu svetu zemlju sačuvamo i ostavimo u nasleđe onako kako su je preci nama ostavili“: „Tu svetu zemlju ne smemo nikome pokloniti, moramo je braniti svim dopuštenim sredstvima, a ne daj Bože da se koristimo i nekim drugim. Mi to ne želimo i molimo se Gospodu da ne dođemo u takvu priliku.“

S tim u vezi, beležimo i reči Aleksandra Vučića: „Bili smo sami, suočeni sa najvećom silom na svetu (…) i sa njihovim jasnim ciljem. Da nas poraze, unize, i da jedan deo naše teritorije predaju nekom drugom.“

NEMAČKO-FRANCUSKA INICIJATIVA

Stvar je, naravno, u tome što, lepo je Dodik primetio, i danas traje ono što je započelo 1999. godine. Te baš stoga na citirane poruke iz Niša treba da se obrati naročita pažnja, jer to nisu, ili ne bi trebalo da budu, poruke koje su usmerene samo prema našoj prošlosti, već i prema budućnosti koja nam preti.

Da NATO agresija na našu zemlju i dalje traje, uostalom, govori već i to što nam njeni protagonisti i dan-danas poručuju da nimalo ne žale zbog onoga što su nam uradili – „Korišćenje sile od strane NATO-a bilo je i potrebno i legitimno“, izjavio je generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, a slično će ovih dana i nemački ministar inostranih poslova Hajko Mas: „Mišljenja sam da je delovanje NATO-a bilo ispravno“ – pa zato i nastavljaju s pokušajima da dovrše ono što nisu završili 1999. i 2008. godine.

U tu nam se svrhu sad najavljuje nekakva nova nemačko-francuska inicijativa. Predviđa je, a nema sumnje da zna zašto je predviđa, Aleksandar Vučić: „Očekujem da Nemačka, Francuska i Evropska unija budu mnogo aktivnije u procesu pregovaranja, i mislim da ćemo u bliskoj budućnosti videti neke inicijative.“

O čemu je reč?

Za početak, da se ne zavaravamo: šta god da nam ponude, neće nam ponuditi ništa što nam već nisu ponudili od 1999. godine naovamo. A to je priznanje (samoproglašene) nezavisnosti Kosova i Metohije i njegov ulazak u Ujedinjene nacije, možda uz pokoji retorički ukras i prividni ustupak kojim bi maskirali priželjkivano potpisivanje naše kapitulacije u ratu u kome je primirje nastupilo pre skoro dve decenije.

Otuda, od pitanja šta će sadržavati ova najavljena nemačko-francuska inicijativa čija je suština unapred poznata, mnogo je interesantnije pitanje razloga, to jest tajminga njenog pokretanja.

Dakle, zašto sada? Ni ova zagonetka nije isuviše komplikovana, zapravo, krajnje je jednostavno. U najkraćem, EU šefica diplomatije Federika Mogerini više ne postoji sve i ako joj mandat još nije do kraja istekao; njena politička težina već sada je gotovo jednaka težini koju ima njena prethodnica Ketrin Ešton a nje se niko više i ne seća. Samim tim je i Brisel, kao faktor u rešavanju problema koje je stvorio između Beograda i Prištine, faktički eliminisan.

I tu postaje prilično zanimljivo. Savršeno svestan ovakvog stanja stvari koje skicirasmo, u proces se odnedavno, sasvim direktno, uključio Vašington; svedoče o tome po dva pisma koja je u kratkom vremenskom roku Vučiću i Hašimu Tačiju uputio predsednik SAD Donald Tramp, pozivajući ih da sklope istorijski sporazum o srpskom priznanju Kosova pa da to zaliju šampanjcem, a dodatno svedoče i učestale, mnogo učestalije nego ranije, posete američkih zvaničnika ovom regionu, svi sa zahtevom da se do tog sporazuma dođe što pre.

I umesto da se ovoj vašingtonskoj inicijativi verno pridruže, kao u tolikim situacijama dosad, Berlin i Pariz sad najavljuju (posredstvom Vučića) nekakvu sopstvenu inicijativu, što je neobično već i zato što ove paralelne inicijative treba da dovedu do istog cilja, onog zajedničkog iz 1999. godine. Čemu, onda, ovaj paralelizam, umesto zajedničkog rada? Čini se da Berlin i Pariz ne žele da ih Vašington (i) ovog puta istisne iz igre. Ne treba se nadati da će ovaj raskorak među saveznicima u komadanju Srbije otići predaleko, a opet, nema njihove nesuglasice koja može da bude na našu štetu; pojedinačni pritisci ne mogu da budu snažni koliko njihov zajednički pritisak, i možemo samo da im poželimo da nastave ovim putem kojim su krenuli.
Ali to je već proces na koji ne možemo da utičemo. Nasuprot tome, i te kako možemo da utičemo na naš odgovor na njihove zahteve. A to nas vraća na poruke koje su (im) upućene iz Niša.

Da uprostimo, svodi se na sledeće. Raspaljivanje patriotskih strasti i negovanje kulture sećanja na njihove zločine nad nama, a upravo se to dogodilo u Nišu ovog 24. marta i odatle proširilo čitavim javnim prostorom u Srbiji, sve i ako nije održana vojna parada koja je najavljena a onda bez objašnjenja odložena, ne može da predstavlja uvod u prihvatanje američke ili one nemačko-francuske inicijative. Tako se ne stvara atmosfera u kojoj je, politički, moguće preživeti prihvatanje kapitulacije. Da još jednom citiramo patrijarhove reči: „Tu svetu zemlju ne smemo nikome pokloniti, moramo je braniti svim dopuštenim sredstvima, a ne daj Bože da se koristimo i nekim drugim.“

A i sam Vučić, koji ispravno reče da im je cilj bio „da nas poraze, unize, i da jedan deo naše teritorije predaju nekom drugom“, svoj govor je završio rečima: „Neka večno živi naša jedina i nepokorena otadžbina Srbija!“ Hteo – ne hteo, ovo su reči koje pre svega obavezuju njega samog…

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *