Две деценије борбе

Dve decenije borbe

11 maja 2017

Piše: Bojan Bilbija

Rusko-kineski odnosi su na visokom nivou bez presedana i ostaće takvi, ocenio je predsednik Vladimir Putin, najavljujući susret sa kineskim kolegom Si Đinpingom 14. i 15. maja, tokom međunarodne konferencije koju u Pekingu organizuje kineska vlada. To je bio na neki način i Putinov komentar optimističkih izjava iz Vašingtona, kako je navodno administracija Donalda Trampa za samo tri meseca uspela da „izoluje Rusiju“ u Ujedinjenim nacijama, privlačeći Kinu na svoju stranu. A dokaz za ovakve tvrdnje je poseta Si Đinpinga SAD, tokom koje je Tramp izvršio raketiranje Sirije tomahavcima, i to što Peking nije zajedno sa Rusijom uložio veto na antisirijsku rezoluciju već je – kao što poslednjih decenija najčešće radi – ostao uzdržan. Setićemo se, međutim, sličnih neutemeljenih ocena Bele kuće o Rusiji proteklih godina. Na primer, bivši predsednik Barak Obama svečano je saopštio kako je rusku ekonomiju pretvorio u „dronjke“, mada je posle priznao da je to bila pogrešna procena.

OZBILJAN POTENCIJAL

Ni zvaničan odgovor Pekinga Vašingtonu nije trebalo dugo čekati – kineski visokopozicionirani diplomata Guj Cunjun izjavio je da kineski „odnosi sa Rusijom imaju veoma ozbiljan potencijal“. „Bez obzira na promene međunarodne situacije, naš kurs na razvoj i produbljivanje svestranog partnerstva i strateške koordinacije sa Rusijom ostaće nepromenjen“, ponovio je drugim rečima Cunjun sve ono što je rekao i Putin. Zaista, ako je toliko američko oduševljenje izazvala jedna poseta Si Đinpinga i njegov prvi susret sa Trampom, kako onda oceniti činjenicu da će se Putin i Đinping ove godine videti čak četiri puta?

Ali Moskva i Peking nisu do svojih „visokih odnosa bez presedana“ stigli za 100 dana, kako Tramp veruje da je njemu pošlo za rukom. Partnerstvo, uz povremene zastoje, građeno je decenijama, a zacementirano pre tačno 20 godina – 23. aprila 1997, kada su predsednici Boris Jeljcin i Đijang Cemin potpisali u Moskvi „Deklaraciju o multipolarnom svetu i formiranju novog međunarodnog poretka“. Ovaj značajan dokument značajnog naziva logičan je nastavak istorijskog događaja iz Šangaja 1996, kada su predsednici Boris Jeljcin i Đijang Cemin, zajedno sa kolegama iz Kazahstana, Kirgizije i Tadžikistana – Nursultanom Nazarbajevom, Askarom Akajevom i Emomali Rahmon(ov)om, formirali „Šangajsku petorku“. Samiti su potom održavani svake godine, sve do 2001, kada je, opet u Šangaju, ova grupacija preimenovana u Šangajsku organizaciju za saradnju (ŠOS).

U tom trenutku, 2001, na čelu Rusije već se nalazio Vladimir Putin, koji je dosledno nastavio rad na stvaranju multipolarnog sveta i najtešnje kooperacije sa Kinom, što mu je Jeljcin ostavio u amanet. Danas ŠOS ima 20 članica, od kojih 14 punopravnih, i objedinjuje 3,4 milijarde ljudi. Mada nije vojni blok u klasičnom smislu, glavni cilj ŠOS-a je zaštita bezbednosti članica, uz veliku ulogu u ekonomskoj saradnji. Organizacija ima niz organa, uključujući i Sekretarijat, Međubankarsko udruženje, ali i Regionalnu antiterorističku strukturu. Na čelu mu je Savet šefova država, koji zaseda jednom godišnje.

Čvrst temelj rusko-kineske saradnje, pa i samog ŠOS-a, postavili su Jeljcin i Cemin moskovskom Deklaracijom iz 1997. godine. Iako relativno kratka, sa sedam tačaka, deklaracija sadrži ključne reči i termine koji danas predstavljaju samu srž međunarodnih odnosa. Već u tački 1 kaže se: „Strane će u duhu partnerskih odnosa ulagati napore za doprinos razvoju multipolarnog sveta i stvaranju novog međunarodnog poretka.“ Ukazuje se i na neophodnost raskida sa hladnoratovskim mentalitetom i blokovskom politikom i izražava „zabrinutost zbog pokušaja širenja i jačanja vojnih blokova, jer ta tendencija može da izazove pretnju za bezbednost određenih zemalja, jačanje tenzija u regionalnim i globalnim okvirima“.

Ističe se glavna uloga UN u svetu i da nijedna druga međunarodna organizacija ne može da ih zameni, a mirovne operacije mogu da se sprovode samo uz mandat SB UN. Navodi se i da Rusija i Kina „utvrđuju dugoročne međudržavne odnose novog tipa, neusmerene protiv trećih zemalja“. I ponovo zaključuje: „To je važno praktično iskustvo za uspostavljanje novog međunarodnog poretka.“ U poslednjoj, sedmoj tački se sasvim jasno poručuje – „Čovečanstvo stupa u novu eru“.

ODGOVORI VAŠINGTONA

I pored ovako jasnih, ali ipak miroljubivih poruka, reklo bi se da Zapad nije imao sluha za njih. Međunarodne vojne intervencije bez mandata SB UN dobile su na zamahu – a prva na listi za odstrel našla se SR Jugoslavija. Vojni blok NATO odmah posle toga započeo je „širenje i jačanje“ ogromnih razmera, da bi danas izbio na same ruske granice, progutavši skoro čitavu istočnu Evropu i Balkan. Čelnici ove alijanse zahtevaju od članica pritisnutih ekonomskom krizom da sve više i više izdvajaju „za odbranu“, iako ne postoji realna vojna pretnja, već je upravo NATO totalno militarizovao kontinent.

Posmatrano nakon 20 godina reklo bi se da su ove vojne mere odgovor SAD na poruke iz rusko-kineske Deklaracije o multipolarnom svetu i formiranju novog međunarodnog poretka. Nažalost, umesto da krenu putem međunarodne saradnje i stvaranja policentričnog i harmoničnog svetskog poretka, u Vašingtonu su odabrali put konfrontacije, vojnih pretnji, krvavih intervencija, jednostrano nametnutih sankcija brojnim zemljama. To dovodi do stvaranja sistemske ekonomske krize, osiromašenja, humanitarnih katastrofa i za posledicu ima milionske talase izbeglica koje preplavljuju Evropu i izazivaju porast neofašističkih reakcija. Evropi usađuju u glavu da pretnja njenom opstanku nije natovski militarizam nego Rusija čije su evropske granice već opkolili sa svih strana.

U takvoj situaciji jačanje rusko-kineske saradnje jedini je logičan korak, jer u Pekingu dobro znaju da bi, ako Moskva poklekne, Kinezi bili sledeći na spisku. Iako još nisu napravili multipolarni svet kakvim su ga pre dve decenije zamišljali Jeljcin i Ceming, Rusija i Kina u međuvremenu su značajno ojačale pozicije u savremenom svetu. Kina je postala praktično najveća ekonomija i radionica planete, dok je Rusija obnovila vojni potencijal koji može da parira i SAD i NATO-u u celini. Radeći zajedno, Peking i Moskva ostvaruju politički uticaj i interese ne samo na području Evroazije već i mnogo šire.

TAKTIKA IŠČEKIVANJA

Osam godina posle prve Deklaracije o multipolarnom svetu, Rusija i Kina potpisale su i drugu, takođe u Moskvi, 1. jula 2005. godine. Potpisnici dokumenta pod nazivom „Zajednička deklaracija Ruske Federacije i Narodne Republike Kine o međunarodnom poretku u 21. veku“ bili su predsednici Vladimir Putin i Hu Đintao. I u ovoj deklaraciji ističe se „privrženost formiranju multipolarnog sveta i novog međunarodnog poretka“, ali se već u prvoj tački ukazuje da „svet danas doživljava promene istorijskih razmera“ i da „formiranje novog međunarodnog poretka najavljuje da će biti složeno i dugotrajno“.

Prolazeći kroz sve ove etape u poslednjih 20 godina Moskva i Peking izgradili su odnose koji se karakterišu kao „strateško partnerstvo“. S druge strane, odnosi Kine i SAD pre bi mogli da se opišu kao „strateško rivalstvo“, bez obzira na ogromnu međusobnu trgovinsku razmenu. Ne treba zaboraviti da Amerika u ovoj razmeni trpi deficit od čak 200 milijardi dolara godišnje. Tramp je zbog toga čak pretio Kini trgovinskim ratom, ali od toga zasad nema ništa – valjda je razumeo da onog trenutka kada spali sve mostove sa Kinom, počinje i sunovrat SAD. Kina bi pretrpela veliki udar, ali bi istovremeno bile pokidane niti koje povezuju dve države. Od tada lako bi moglo da se pređe i na oružanu konfrontaciju, koja se već podgreva na Korejskom poluostrvu i duž čitave pomorske granice Kine.

Zato je jasno da će Kina, svojom taktikom iščekivanja, crpeti ekonomsku snagu od Amerike onoliko dugo koliko Vašington bude spreman da na to pristaje – nemoćan da se istinski suprotstavi azijskom kolosu. Time se može objasniti i Obamino višegodišnje nasrtanje na Rusiju, koje je nastavljeno i posle dolaska Trampa. Valjda u Vašingtonu misle da im je Moskva lakši zalogaj, mada su mnogi zapadni eksperti svesni da su Rusija i Kina samo dva kraja iste batine. Time se mogu objasniti brojne „analize“ u zapadnim medijima, često kontradiktorne: od toga da Moskva i Peking stvaraju vojni blok, pa do prognoza da Kina sprema invaziju na Sibir. U oba slučaja, međutim, radi se o istom motivu – strahu od rusko-kineske alijanse za multipolarni svet i novi međunarodni poredak.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *