Dve glave i Hag

Dve glave i Hag

18 oktobra 2013

Bosko JaksicPiše: Boško Jakšić

Milozvuci u kojima je hrvatski predsednik Ivo Josipović u utorak uveče uživao slušajući na Bemusu premijeru opere Isidore Žebeljan „Dve glave i devojka” nisu se ponovili narednog dana kada se prvi put sastao sa srpskim predsednikom Tomislavom Nikolićem.

Razgovori pod radnim naslovom „Dve glave i Hag” očekivano su pokazali da je najveće breme međusobnih odnosa hrvatska tužba za genocid podneta protiv Srbije u Haškom tribunalu. Nikolić je, moguće, suviše jasno pokazao koliko mu je važno da tužba bude povučena. Pri tome je, u domaćinski dobroj nameri ali diplomatski trapavo, sve sveo na „svađu oko međe” koju „dobri prijatelji ne rešavaju na sudu”.

Ispade da je „spor oko međe” definicija ratnih zbivanja početkom devedesetih koju Zagreb i danas kvalifikuje kao „agresiju na Hrvatsku” a Beograd kao „građanski rat” bivše SFRJ.

Josipović je bio obazriviji. Rekao je da odluka o eventualnom povlačenju tužbe zavisi od vlade, a da Banski dvori očito čekaju da se reše neki drugi problemi sa podužeg spiska koji su citirali i jedan i drugi predsednik.

Sve u svemu, bez naznaka ikakvog proboja u pogledu tužbe i srpske protivtužbe, što je prvi susret Nikolića i Josipovića uklopilo u ambijent koji je u Zagrebu stvoren čim je srpski predsednik bio izabran: hladno, nepoverljivo.

Ali, tako to može da izgleda posmatrano isključivo kroz prizmu onih koji su pomislili da opuštena opatijska šetnja Josipovića i bivšeg predsednika Borisa Tadića može da reši sve međusobne probleme. Ali odnosi između Hrvatske i Srbije nisu i ne treba da zavise o ličnom prijateljstvu.

Nije Josipovićeva poseta propraćena nekim konkretnim rezultatima, potpisanim sporazumima ili dogovorima, ali jeste dozidala još jedan red nečega što bi jednog dana mogao da bude mauzolej pomirenja.

Breme starije i novije istorije, teret stereotipova i incidenti sadašnjosti, latinični i ćirilični, teško se uklanjaju. Potreban je filigranski rad. Stalni dijalog.

Zato rezultate srpsko-hrvatskog samita treba tražiti u obostranoj spremnosti da se nasleđena pitanja rešavaju, u ponovljenom stavu najnovije članice EU da je u njenom interesu da preostalim zemljama jugoistočne Evrope pomogne da uđu u EU, u ekonomskoj saradnji.

Ovaj prostor je važan za Evropu. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog destabilizirajućeg potencijala koji je kroz istoriju imao. Srbija i Hrvatska pokazuju spremnost da preuzmu odgovornost za stabilnost regije. Tako će značaj obe države biti veći od njihovih veličina, što je takođe obećavajuća vest.

Josipović je, kao prvi hrvatski predsednik koji je govorio u Skupštini Srbije, imao jasnu poruku: stalnim vraćanjem na otvorena pitanja, a bez njihovog zatvaranja, gubi se osećaj za realnost.

Dovoljno mudro da opravda neophodnost kontakata Beograda i Zagreba.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *