Двоје у мраку

Двоје у мраку

13 марта 2015

VEDRAN KARUZAПише: Виктор Иванчић

У једном ме тренутку Туђман ухватио за руку и видио сам да плаче. Помислио сам да не може бити лош човјек нетко тко плаче над судбином тих људи.

Ти људи су Жидови, а та особа што ју је Туђман ухватио за руку и пошкропио сузама јесте Бранко Лустиг, наш човјек у Холлywооду, умировљени филмски продуцент и добитник Осцара за Спиелбергову ‘Сцхиндлерову листу’. Размјена суосјећања и њежности збила се баш приликом премијере тог филма у Загребу 1994. године, када су Туђман и Лустиг сједили један до другога у првоме реду кина, обавијени мраком и опчињени потресним кадровима на платну. Зашто је Фрањо Туђман имао потребу у биоскопској тами мушкарца до себе хватати за руку, јесу ли му можда намјере биле другачије, па је случајно налетио на руку, није разјашњено у интервјуу што га је Бранко Лустиг недавно дао Словенској телевизији, а чије најдојмљивије дијелове преноси Хина.

Углавном, након тог сусрета набијеног емоцијама Туђман и Лустиг виђали су се редовито, филмски је продуцент током деведесетих постао редовити гост на Пантовчаку, готово па дио дворског инвентара, некад су чистачице знале обрисати прашину с тјемена и њему и Титовој бисти, а у међувремену је западном хемисфером проносио глас о ‘доброме човјеку’ на челу самосталне и суверене Хрватске, узорноме политичком вођи о којем подла опозиција шири невјеројатне обмане, попут оне да његује диктаторске обичаје, или оне да реафирмира усташтво, а он, молит ћемо, искрено рони сузе над судбином жидовских логораша и притом очајнички хвата за руке оближње мушкарце.

Изгледа да је Бранка Лустига – који пензионерске дане проводи активно, путујући од фестивала до фестивала, суочавајући свијет са страхотама холокауста и несретном судбином Жидова у задњем великом рату – први хрватски предсједник посебно задужио, јер ни након његове смрти не одустаје од двоструке агенде: намјера му је очито уклонити све зидове између Жидова и Туђмана. Неће то бити једноставна задаћа, јер је ријеч о плачноме мушкарцу који је у најмању руку остао упамћен по изјави како је сретан што му жена ‘није ни Српкиња ни Жидовка’. А такођер и по оној да је ‘НДХ била израз повијесних тежњи хрватскога народа’.

Лустиг је на Словенској телевизији, додуше, изразио и нешто резерви према приликама у матичној домовини, те је, како преноси Хина, ‘критично говорио о неспремности власти у Хрватској да се говори о судбини Жидова у доба НДХ, о немогућности да се сними филм о догађајима из Другог свјетског рата и о данашњем стању споменика у Јасеновцу’. Ипак, све то нема везе с првим хрватским предсједником и његовим наслијеђем, дотични ‘не може бити лош човјек’ јер се влажио у предјелу очију док је гледао филм о страдању Жидова што га је Лустиг продуцирао. ‘Данашње стање споменика у Јасеновцу’, напосљетку, ипак није реализација ингениозне Туђманове идеје, коју је посудио од Францисца Франца, о подизању гигантскога домовинског олтара под којим би се – у знак помирења – измијешале кости јасеновачких жртава и њихових крвника.

Да је проноситељ истине о холокаусту, умјесто што је с драгим покојником гледао лоше филмове, којим случајем прочитао Туђманова ‘Беспућа повијесне збиљности’, књигу непреводива наслова, писану у најбољој традицији ендехазијске језикословне политике, пронашао би тамо тврдњу уваженог повјесничара како је број убијених у Јасеновцу барем троструко мањи од стварнога броја жртава тог логора. Штовише, Туђман у свом дјелу јамчи да су усташе током читавога рата убиле ‘око шездесет тисућа људи’, и то ‘у свим логорима и затворима НДХ’ (стр. 21). Како би филмски продуцент тај красан примјер хисторијског ревизионизма његова кино-партнера усугласио са својом оцјеном о ‘неспремности власти у Хрватској да се говори о судбини Жидова у доба НДХ’? Јер у Јасеновцу су, осим Срба, Рома и политички неподобних Хрвата, масовно убијани и Жидови.

Да је узео у руке ‘Беспућа’, Лустиг је могао пронаћи и занимљиве Туђманове опсервације о томе како ‘жидовски народ’ – поновимо: ‘жидовски народ’ – према Палестинцима води ‘тако окрутну, геноцидну политику да је с правом окрштена као јудео-нацизам’ (стр. 160). И док дивљање тога ‘јудео-нацизма’ траје и траје, пише Туђман, ‘нитко од Жидова не диже гласа просвједа’. Но сасвим је другачија ситуација с народом, према повјесничареву суду, била у нацистичкој Њемачкој, гдје су жртве геноцидне политике били Жидови: ‘Не би требало занемарити повијесну чињеницу да голема већина њемачког народа нити је судјеловала у извршењу нити је знала за проведбу геноцида.’ И не само с народом: ‘Чак и за већину државних и нацистичких дужносника коначно рјешење жидовског питања значило је тек да Жидови морају напустити Њемачку’ (стр. 292).

С друге стране, Бранко Лустиг можда и јест налетио на ‘Беспућа повијесне збиљности’, али у енглескоме пријеводу, тисканом о трошку хрватске државе, одакле су избачени радикално антисемитски интонирани дијелови књиге, и то након интервенција из међународних кругова, тако да су спорни фрагменти остављени само у издању за домаћу употребу, на материњем усташком. Ради се прије свега о свједочењима Анте Цилиге и Војислава Прњатовића о Јасеновцу које Туђман преноси без икаква критичког одмака (уз напомену да су то и једина свједочења преживјелих јасеновачких логораша које он цитира у књизи), гдје ови тврде како су Жидови ‘чинили унутрашњу власт у логору’ (Прњатовић), те су се ‘често понашали горе од самих усташа’ (Цилига).

Између осталога, Војислав Прњатовић је кроз Туђманово капитално дјело поручио сљедеће: ‘Жидов остаје Жидов, па и у логору Јасеновац. Они су у логору задржали све своје мане но с тим да су оне сада видније. Себичност, лукавство, несолидност, тврдичлук, подмуклост и конфидентство су њихове главне одлике’ (стр. 318). Аутор ‘Беспућа’ на то је имао потребу додати како је извјештај дотичнога ‘садржавао прилично вјерну слику’ о ‘збиљности’ у јасеновачком логору смрти. Чак ни то што је знао да је Прњатовић своје свједочење, одмах по пуштању из Јасеновца у ожујку 1942., дао комесаријату за избјеглице Недићеве владе у Београду, која је у то доба у Србији несмиљено прогонила Жидове, Туђману дакле није сметало да оцјену како ‘Жидов остаје Жидов, па и у логору Јасеновац’ представи као ‘прилично вјерну слику’.

Али сав тај антисемитски смрад губи се у мраку кинодворане када државник обилно засузи над судбином Жидова у Лустигову филму, па још и посегне за продуцентовом руком да је тактички масира до одјавне шпице. Ето што ти је снага филмске умјетности: настају мултинационална пријатељства отпорна на све врсте изазова, укључујући голе чињенице. Толико је то дирнуло нашег човјека у Холлywооду да ће до краја живота нашег човјека у гробници представљати освједоченим жидовољупцем, макар је овај исписивао шугаве антисемитске памфлете, макар је миноризирао жртве концентрационих логора и макар му жена није ни Српкиња ни Жидовка, ‘срећом’. Нема, уосталом, таквога повијесног ревизионизма који се не може превладати ревизијом ревизиониста.

Ради се, по свој прилици, о томе да су ускогрудно жидовство и ускогрудно хрватство до те мјере истоврсни да претварају у слијепе мрље чак и оне зоне гдје би по логици ствари требали бити конфронтирани. Не мора то нужно бити оптерећење ако се феномену холокауста приступа на здрави трговачки начин.

Неки су сличан вид етнонационалне и свјетоназорске шизофреније успјели претворити у начин живота, попут Јакова Седлара – такођер професионалног Жидова – који је прије неколико година снимио чувени документарни филм ‘Туђман’, запамћен по техничкој иновацији такве врсте да стваралац успијева насловноме лику камером љубити дупе, и то док је овај шест стопа дубоко у земљи, а још прије тога је својим ‘Четвероредом’ подигао највећи филмски споменик усташтву откад је самосталне хрватске државе.

Недавно је Јаков Седлар, поводом 70-годишњице ослобођења логора Аусцхwитз, у загребачком казалишту Трешња режирао представу ‘Ана Франк’. На свечаној премијери је у првоме реду сједио – Бранко Лустиг.

(Новоссти, Загреб)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u