ЏОН РИД: Амерички репортер био непожељан после текстова објављених о Србији

DŽON RID: Američki reporter bio nepoželjan posle tekstova objavljenih o Srbiji

24 septembra 2015

dzon ridKako je čuveni američki reporter putovao našim ratištem u leto 1915. godine, šta je video i zabeležio i zbog čega su ti tekstovi našeg čitaoca čekali šezdeset godina…

U avgustovskom broju njujorškog mesečnika „Metropoliten” leta 1915. godine na udarnim stranama, 3–9, ali i 53–57, pojavio se prvi tekst mladog ali već slavnog reportera Džona Rida ilustrovan crtežima Kanađanina Bordmana Robinsona. Posle naslova „Srbija između bitaka” potekle su reči:

„Istrljali smo se od glave do pete kamforovim uljem, namazali kosu petroleumom, napunili džepove kuglicama protiv moljaca i poprskali prtljag naftalinom, ukrcali smo se u voz tako natopljen formalinom da su nas oči i pluća pekli kao od negašenog kreča. Amerikanci iz filijale ’Standard ojla’ u Solunu došetali su da se s nama poslednji put oproste.

– Užas jedan – rekao je Vili. – I to tako mladi. Želite li da vaše ostatke pošaljemo brodom kući ili treba da vas sahranimo tamo gore?

Ovo su bile uobičajene mere predostrožnosti putnika koji su kretali za Srbiju, zemlju tifusa – trbušnog tifusa, povratne groznice i tajanstvenog i žestokog pegavog tifusa, koji ubija polovinu obolelih i čiji bacil do tog vremena još niko nije bio pronašao… Istina o tifusu je ovo: o njemu niko ne zna baš ništa osim da je od njega pomrla jedna šestina srpskog naroda…

Toplo vreme i prestanak prolećnih kiša već su bili počeli da zaustavljaju epidemiju – i virus je postao slabiji. Sada je u celoj Srbiji bilo svega sto hiljada bolesnih od tifusa i samo hiljadu mrtvih dnevno – osim slučajeva strahovite tifusne gangrene…

Inostrane medicinske misije teško su stradale. Pedesetak sveštenika podleglo je pošto su dali poslednji oproštaj samrtnicima. Od preko četiri stotine lekara, s koliko je srpska vojska počela rat, preostalo je manje od dve stotine. A tifus nije bio jedini. Velike boginje, skerletna groznica, šarlah i difterija harali su duž glavnih drumova i u zabačenim selima, a bilo je već i slučajeva kolere, koja će se sigurno širiti s dolaskom leta, u ovoj opustošenoj zemlji u kojoj su bojna polja, sela i drumovi zaudarali na plitko zakopane mrtvace i u kojoj su i potoci bili zagađeni leševima ljudi i konja…”

Ovako je dvadesetosmogodišnji diplomac s Harvarda, svedok velikih radničkih pobuna u SAD, kao i meksičke bune Panča Vilje i Emilijana Zapate, počeo seriju reportaža o Prvom svetskom ratu u istočnoj Evropi kada je, pored izmučene Srbije, kao dopisnik „Metropolitena” obilazio i Grčku, Tursku, Bugarsku, Rumuniju i Rusiju.

Razlozi za ćutanje

Više od pola veka – sve do izlaska knjige među čijim su koricama smeštena tri dela („Rat u Srbiji 1915” Džona Rida, kao i „Džon Rid u Srbiji” i „Meteorski životni put Džona Rida” Vuka Dragovića), a koju je 1975. godine izdao cetinjski „Obod” – Ridovi tekstovi o Srbiji i Srbima u Prvom svetskom ratu nisu bili poznati našem čitaocu, bez obzira na to što su reportaže iz „Metropolitena” aprila 1916. godine objavljene i u knjizi Džona Rida „The War in Eastern Europe”, a u izdanju kuće „Charles Scribner’s Sons” iz Njujorka.

Kako je tvrdio Vuk Dragović – nekadašnji novinar „Politike”, publicista i diplomata koji se prvi put kod nas ozbiljnije pozabavio boravkom Rida u Srbiji i njegovim tekstovima na tu temu i koji nije dočekao da vidi svoju knjigu u izlogu – ima nekoliko razloga zbog čega je Džon Rid tako dugo ostao nepoznat čitaocima našeg podneblja, bar onima koji nisu znali engleski jezik.

Prvi, ali ne i najvažniji razlog bio je što je Ridova knjiga „Rat u istočnoj Evropi” prava retkost i u njegovoj domovini, gde do nje može da se dođe, ako se uopšte dođe, naročitom ljubaznošću američkih knjižara antikvara – i to uz izuzetno visoku cenu.

Drugi razlog je tehničke prirode. Naime, kad se knjiga pojavila (aprila 1916), srpska vojska tek je stigla do Krfa i valjalo je, pre svega, brinuti o prečim stvarima.

Ipak, čini se da je najpresudnije bilo Ridovo političko opredeljenje. Socijalista do srži i veliki protivnik rata, koji je nazivao i „rat trgovaca”, neprestano ponavljajući da „ovo nije naš rat” i poručujući roditeljima boraca da „nabave ludačku košulju svome sinu vojniku”, Rid je u svojim reportažama iz Srbije ispisao i pasuse koji se nisu baš dopali kraljevskoj vladi. Recimo i ovakav:

U Srbiji me je spočetka zaprepastila šteta pričinjena ratom i epidemijama tome narodu koji civilizacija još nije iskvarila. Otkrovenje su bile, takođe, beskrajne zamršene intrige u koje su velike države, pripremajući se za rat, uvukle upravljače Srbije. Jedan mladi Srbin pričao mi je kako se stvarala zavera u cilju ubistva austrijskog erchercoga i kako je srpska vlada dopuštala tu zaveru. On mi je saopštio sve što je znao o novcima koje je platio ruski ministar.”

A možda se (nekome) nije dopalo što je u jednoj Ridovoj reportaži kočijaš svojim upregnutim konjima, verovatno u besu, dao imena tada vrlo važnih ličnosti.

Ipak, svedočanstva koja je svetu ostavio Džon Rid o stradanju Srbije i Srba 1915. godine više su nego dragocena. Prvo, ispisao ih je izuzetno pronicljiv posmatrač i, drugo, on je bio prilično neutralan svedok događaja.

Uz Apisovo odobrenje

U arhivskom fondu Srbije, žestoko postradalom i tokom Prvog i tokom Drugog svetskog rata, malo je tragova koje je za sobom ostavio Džon (za prijatelje Džek) Rid. Vuk Dragović, ovde naš vodič kroz boravak Džona Rida u Srbiji, ipak je uspeo da nađe nekoliko dokumenata. Prvi je jedan šifrovan telegram s potpisom Nikole Pašića, tada predsednika Vlade. Upućen je 6. aprila 1915. godine (po novom kalendaru 19. aprila) iz Niša, tadašnjeg sedišta Vlade, u Kragujevac, gde se nalazila Vrhovna komanda.

Vrhovnoj komandi za Popovića

Tamo dolaze sutra veče 7 časova amerikanski novinari i pisci Džon Rid i Bordman Robinson. Oni žele ići u Beograd, a za tim Šabac i proputovati opustošene krajeve. Mišljenja sam da im valja odobriti i da bi mogli ići s Vorfildom koji je već tamo. Molim zadržite im jednu ili dve sobe u hotelu i izradite im potrebne dozvole. Jovanović.
Pašić

Putovanje kroz Srbiju pisca koji je docnije objavio dugo vremena kultnu knjigu „Deset dana koji su potresli svet”, o Oktobarskoj revoluciji, trajalo je 28 dana, od 20. aprila do 18. maja (datumi po novom kalendaru). Maršruta Džona Rida bila je sledeća: Solun – Đevđelija – Niš – Kragujevac – Beograd – Rakovica – Ada Ciganlija – Obrenovac – Šabac – Prnjavor – Loznica – Gučevo – Krupanj – Zavlaka – Valjevo – Niš – Sofija.

Na osnovu Ridovih napisa, ali i jednog drugog dokumenta iz tog vremena, vidi se da su od početka u grupi bila trojica stranaca (Džon Rid, Bordman Robinson i dr Vilijem Vorfild, koga je u svojstvu izaslanika „američkog odbora za pomoć srpskim privrednicima” ličnim pismom Nikoli Pašiću preporučio Mihajlo Pupin, srpski generalni konzul u Njujorku), koje je, po vojnom zadatku, kroz opustošene krajeve i linijom fronta proveo dr Vojislav M. Jovanović – u Ridovim tekstovima „Džonson” – tada na dužnosti u Ratnom presbirou, inače književnik, istoričar književnosti i dugogodišnji srpski a potom i jugoslovenski diplomata.

Trojica stranaca i njihov vođa puta krenuli su prema Beogradu i ostalim delovima fronta po konačnom odobrenju šefa obaveštajnog odseka Vrhovne komande Dragutina Dimitrijevića Apisa. U tadašnjim novinama nema ništa o boravku već poznatih reportera, dok je za dr Vilijema Vorfilda, njihovog saputnika, „Politika” od 6/19. maja donela vest da je „obišao sve krajeve Srbije gde su bili Austrijanci, pa je sada otputovao za Niš, odakle će kroz nekoliko dana krenuti natrag za Ameriku”. Očigledno je i vojni i civilni aparat Srbije više pažnje poklanjao Džonu Ridu i Bordmanu Robinsonu nego njihove kolege novinari.

Zanimljivo je još dodati da je za sve vreme boravka ova grupa potrošila 1.567,75 dinara, sumu koju je Stanu Vrhovne komande nadoknadio Savez zemljoradničkih zadruga tek 5/18. septembra.

Hodali smo preko mrtvih

Sabrani u već pomenutu knjigu „Rat u istočnoj Evropi”, tekstovi o Ridovom boravku u Srbiji nesumnjivo su dragocen prilog za celovitiju priču o tom vremenu. U ovom kratkom novinskom napisu, mada je posve neprilično skraćivati novinske priče, ipak dajemo kraće izvode, tek da se oseti ruka Džona Rida.

„… U Srbiji je najveća čast za čoveka da mu stranac dođe u kuću. Ovo lepo srpsko gostoljublje prema strancima iskusili smo mnogo puta. Jednom smo, sećam se, bili u nepoznatom gradu u koji nedeljama nije stiglo snabdevanje i u kome nije bilo duvana Otišli smo u jednu radnju da pokušamo da nađemo nešto cigareta.

– Cigarete? – pitao je prodavac šireći ruke. – Cigarete su dvaput skuplje od zlata. – Pogledao nas je za trenutak. – Jeste li vi stranci? – Rekli smo da jesmo. Na to je on otključao gvozdenu kasu i obojici dao po kutiju cigareta. – Ne košta ništa – kazao je. – Vi ste stranci…

U vreme prve invazije mnogi su ostali u Šapcu, nadajući se da će biti bezbedni. Ali vojnici su nasrnuli kao divlje zveri po gradu, paleći, pljačkajući, silujući. Videli smo opustošeni hotel ’Evropu’ i pocrnelu i unakaženu crkvu u koju je tri hiljade ljudi, žena i dece bilo sabijeno bez hrane i vode i držano unutra tri dana, a zatim podeljeno u grupe: jedni su bili poslati u Austriju kao ratni zarobljenici, a drugi terani pred vojskom dok je ona nastupala na jug protiv Srba. Ovo nije neosnovana priča ili histerična optužba, kao što je često bio slučaj u Francuskoj i Belgiji, to je činjenica dokazana mnoštvom svedočanstava koja su pod zakletvom dale stotine učesnika tog užasnog marša…

U sreskom načelstvu pregledali smo stotine izveštaja, izjava i fotografija, sa imenima, godinama starosti, adresama žrtava i detaljima o strahotama koje su Austrijanci počinili. Na jednoj slici, snimljenoj u selu Lešnici, videlo se više od sto žena i dece, lancima zajedno povezanih, s glavama odsečenim i nabacanim na posebnu gomilu. U Kravici su starci, žene i deca bili mučeni i izloženi zverskom nasilju, a onda iskasapljeni. U Jarmenovcu je pedeset osoba bilo saterano u jedan podrum i živo spaljeno. Pet nebranjenih varoši sravnjeno je sa zemljom, četrdeset dva sela su razorena, a veći deo njihovog stanovništva masakriran. Tifus, koji su u zemlju donele austrijske trupe, još je divljao po Šapcu i celom kraju. A ovde nije bilo ni lekara ni bolnica…

U dvorištu jedne kuće, u kome je trava bila iskopana da se načini grob za mnogo njih, zborana hroma žena stajala je okružena s devetoro dece, sve ispod petnaest godina. Dvoje od njih jedva je bilo u stanju da stoji, mrtvački belo i drhteći od neke groznice, drugo troje dece, od toga jedno još beba, bilo je pokriveno nezalečenim ranama i krastama. Žena je pokazala na grob.

’Izgubila sam sve svoje, osim ovih ovde. Tamo su mi muž, sestra, otac, dever i njegova žena. I nemam ništa čime bih mogla da nahranim ovu bolesnu decu. Kondenzovano mleko koje Vlada šalje za decu predsednik opštine daje samo svojim političkim prijateljima, lopužama…’

Hodali smo po mrtvima, tako mnogo ih je bilo, ponekad bi nam noge upale u jame trulog mesa, drobeći kosti. Iznenada su se otvarale rupe koje su vodile duboko unutra i po kojima je vrvelo od sivih crva… Na jednom mestu polupojedeni skeleti jednog Austrijanca i jednog Srbina bili su spleteni, ruku i nogu obavijenih jedan oko drugog u samrtničkom grču koji ni sada nije mogao da bude razdvojen. Iza austrijskih linija bila je barikada od bodljikave žice, značajna za duh ljudi prikovanih u ovoj samrtnoj zamci – jer to su bili većinom Srbi iz austrijskih slovenskih provincija, uperenim revolverima naterani da se bore protiv svoje braće.

Punih devet kilometara dužinom vrha Gučeva mrtvi su bili tako naslagani. Deset hiljada njih, rekao je kapetan…

Jahali smo kroz voćnjake otežale od behara, kroz velike šume hrastova, breza i rascvetalih kestenova, pod visokim šumovitim vrhovima čije su se padine lomile u stotine talasastih planinskih livada što su se presijavale na suncu kao svila. Odasvud su iz grotla tekli izvori, a bistri potočići se rušili niz klisure zagušene zelenilom, s Gučeva, koje su Turci zvali Planinom voda, s Gučeva, natopljenog sagnjilim mrtvima. Sav ovaj deo Srbije napajao se izvorima s Gučeva, a na drugoj strani oni su tekli u Drinu, otuda u Savu i Dunav kroz krajeve u kojima su milioni pili ovu vodu, njome se prali i u njoj ribarili. Za Crno more tekao je otrov Gučeva…

Kasno po podne sišli smo na glavni drum za Valjevo, kojim je austrijska vojska ušla u srce zemlje, a uveče smo se kotrljali niz glavnu ulicu belog seoceta Krupnja, gde su nas pomoćnik sreskog načelnika, šef policije, predsednik opštine i oficiri štaba divizije sačekali obučeni u svoje najbolje uniforme. Večera se sastojala od pečenog mladog praseta iskidanog na komade, piva, vina, rakije, konjaka i pite s mesom, od mlevenog mesa isprženog u masnom testu…

Kao poslednji utisak iz tog prvog poznanstva sa Srbijom i Srbima, Rid je u pamćenju odneo sliku: „Visok. žilav, bradat čovek, stražar sa austrijskom zaplenjenom puškom, zamišljeno gleda put dalekih planina i peva neku staru pesmu o svojoj dragoj majci – Srbiji…

Otkazano gostoprimstvo

Nakon tih 28 dana koje je proveo u Srbiji Rid putuje i piše iz Rumunije, Rusije i Bugarske. I ponovo bi u Srbiju, koja je pred još težim iskušenjima. Austrijanci opet dižu glavu, Bugari se spremaju za udar s leđa. Prava prilika za dobre ratne reportere. I 19. septembra 1915. godine srpski poslanik iz Sofije Čolak Antić šalje telegram Nikoli Pašiću:

Džon Rid i Bordman Robinson, američki korespondenti koji su bili na našem bojištu, žele proputovati Makedoniju prešavši granicu kod Strumice. Molim javite mi telegramom mogu li preći. No 498.

Odgovor je istog dana stigao u Sofiju.

U odgovor na vaš telegram No 498 amerikanski korespondenti ne mogu preći kako traže.

Uzalud je Pašić, iskusan političar, ako je suditi bar po pisanim tragovima doteklim iz tog vremena, nekoliko puta tražio od Vrhovne komande da se stranim novinarima dopusti ulazak u Srbiju.

U odgovor na vaš telegram Vrhovna komanda ne može odobriti dolazak stranaca. Popović.

U predgovoru knjige „Rat u istočnoj Evropi” Džon Rid pak ispisuje ovo:

Bili smo uvereni u topao doček u Srbiji. Ali otkrili smo da su Srbi pročitali naša prva dva članka o njima i da im se ti članci nisu svideli. Rečeno nam je, u stvari, da ćemo verovatno biti izbačeni iz zemlje kad borbe ponovo počnu. U to vreme nam je bilo dosta Balkana, pa smo ionako otišli.

Džon Rid je otišao u legendu i s nepune trideset tri godine sahranjen je u zidine Kremlja, 19. oktobra 1920. godine. Njegovi tekstovi o Srbiji i Srbima s proleća 1915. godine stigli su u Srbiju 1975. godine.

(Politikin zabavnik – Petar Milatović ; srbin.info)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. zlatiborski ovan says:

    U Srbiji me je spočetka zaprepastila šteta pričinjena ratom i epidemijama tome narodu koji civilizacija još nije iskvarila. Otkrovenje su bile, takođe, beskrajne zamršene intrige u koje su velike države, pripremajući se za rat, uvukle upravljače Srbije. Jedan mladi Srbin pričao mi je kako se stvarala zavera u cilju ubistva austrijskog erchercoga i kako je srpska vlada dopuštala tu zaveru /////////// izdvojio sam deo, koji mi se ucinio narocito zanimljivim. Hvala redakciji sto jos vodi racuna o toj klaonici, i uzrocima. Ovo je doprinos, koji je rezultat okolnosti (100 godišnjica), i marljivog, konsistentnog truda, koji nije svojstven Balkancima (Dvornikovic): https://tinyurl.com/ovrf44w

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *