Егон Савин: Живимо у доба тираниjе среће

Egon Savin: Živimo u doba tiranije sreće

9 februara 2015

kul-egon-savin2 6787Jedno od kultnih dela dramske književnosti, „Čudo u Šarganu“ Ljubomira Simovića, prvi put će biti izvedeno 20. februara u Narodnom pozorištu, u postavci Egona Savina. Tako će publika imati (sve ređu) priliku za istinsko uživanje, prisustvujući scenskom susretu dva pozorišna gorostasa. Reditelj je isti naslov već radio u novosadskom SNP (1992), u kući u kojoj je postavio i Simovićevo „Putujuće pozorište Šopalović“. Ali, ovo će biti njihov premijerni susret u Beogradu:

– Ponudu Narodnog pozorišta sam sa zadovoljstvom prihvatio, jer ono na Velikoj sceni mora da ima najveća dela svetske i domaće dramske književnosti. „Čudo u Šarganu“,uveren sam, spada među deset najboljih komada na srpskom jeziku. Potrebno je da u Beogradu, gotovo stalno, ono bude u novoj režiji na pozorišnom repertoaru. Kao što Englezi imaju Šekspira ili Rusi Čehova.

Obraćajući se glumcima na prvoj probi rekli ste da je Simović napisao svevremeni komad s šekspirovskim pristupom temi. U kom smislu?

– Zbog toga što je reč o stihu, ali stihu koji je u potpunosti ispunjen dramskom radnjom i napetošću, u saglasju s realizmom svakodnevnog života, zajedno sa filozofijom i poezijom univerzalnih tema i konačnih pitanja.

Pominjete deset najboljih, šta je još u vrhu vaše liste?

– Svakako da su tu dela Sterije, Nušića, Ace Popovića, Duška Kovačevića i, naravno, Ljubomira Simovića. Sve što sam radio na sceni i trudio se da kao profesor prenesem generacijama studenata, jeste respekt prema najvećim delima dramske književnosti.

Da li je među njima i Sterijin „Kir Janja“, vaša najdugovečnija predstava: već 22 godine je na repertoaru Narodnog pozorišta?

– Možda je i na prvom mestu, kao najsavršenije delo naše dramske književnosti. Sterijin tvrdica je, u svakom slučaju, bolji od Molijerovog. U ovoj predstavi je do sada promenjeno nekoliko dekora, kostimi su se sužavali i proširivali, glumice koje su igrale ćerke postale su majke, a biće i bake. Ali, Kir Janja nema godine, svevremena je pojava. Mislim da smo našli pravi ključ u trenutku jedne društvene krize, pa je to odjeknulo kao ozbiljna problemska predstava. Početkom 90-ih smo, zapravo, govorili o ksenofobiji – polažaju stranaca u sredini koja proživljava svoju nacionalističku euforiju.

I „Čudo u Šarganu“ ste smestili u devedesete, baš kao i pre dve decenije na sceni SNP. S tim, što ste ga onda radili kao antiratni komad, a sada kao priču o socijalnom beznađu?

– Kad govorimo o socijalnom beznađu, mislim na Simovićevu misao da to nije siromaštvo. Najstrašnija stvar koja može da nam se dogodi je strašnija od siromaštva: pohlepa i potreba da imamo više nego što nam treba. Ta potreba nas čini nesrećnim: nezajažljiva glad da živimo u izobilju stvari, novca. San o izobilju uvek prethodi nesreći, a život i nije smišljen da bude srećan. Nesreća je normalna pojava. Mi danas živimo u svetu u kojem postoji neka vrsta tiranije sreće. Moramo biti bogati, moramo biti srećni. To je imperativ bez koga kao da ne umemo da živimo, zaboravljajući da sreću čine samo trenuci… Svakodnevni život običnih ljudi ispunjen je brigom i bolom, ožiljcima, ranama. Ali, da parafraziram Simovića, ta rana i nesreća su čovekov identitet.

Kad kažemo „san o izobilju“ mislimo na velike apetite, kakve snove imaju piščevi likovi s margine života?

– Ovde je reč o najnižoj stepenici nekakvog ljudskog postojanja. Oni su poniženi, s pravom uvređeni, odbačeni, bez ikakve perspektive u smislu bogaćenja. Ljudi s periferije, kojima je i malo mnogo. Tek kad je čovek na istinskom egzistencijalnom minimumu, sagledava svu dramu ljudskog postojanja. Kelnerica u kafani „Šargan“ sanja da ima kuću, slobodu, WC i tekuću vodu. Taj konfor je njen san o izobilju. I ostaće nedostižan.

Isti taj konfor danas je nekima nedostižniji nego sedamdesetih kada je drama nastala?

– Sedamdesetih godina ti likovi su bili marginalci u odnosu na jednopartijski sistem u kojem si jedino preko partijsko – političkog avanzovanja sebi mogao da obezbediš materijalno bogatstvo, status, luksuzni život.

Zar i danas nije tako?

– Sada živimo u vremenu u kojem se čovek prateći situaciju pita ima li nekog da nije lopov… U haosu smo u kome se ne može znati šta je čiji uticaj. Jer, reč je o konglomeratu politike, kriminala, trgovine, estrade. I primitivizma u svim kategorijama.

Simović kaže da nije važno što su njegovi likovi s periferije, jer (ne)sreća je moguća na svim nivoima?

– Nesreću proizvodi okolnost u kojoj se čovek nađe, ali više od toga stvaramo je sami sopstvenom pohlepom. Simović to simbolično naziva „osmi džep“. Sedam ti je taman, kad prišiješ osmi onda su to velika usta i velika glad koja guta kuće, ljude, stvari. A taj osmi džep smo svi skloni da prišijemo. Kada bismo bili skromniji, bili bismo mudriji. I obrnuto.

Kakvo je danas stanje u teatru?

– Danas radimo ono što možemo, u skladu s mogućnostima i umetničkim potencijalima. Nije lako pronaći dovoljno ozbiljnih pozorišnih umetnika i kuća koje su spremne na pomeranje umetničkih limita. Čini mi se da je pre tridesetak godina bilo mnogo više vrednosti u teatru nego danas. Jednostavno, više nemamo dovoljno snage da iznesemo najznačajnije svetske pisce u naše pozorište. n

NACIONALNE PENZIJE

Jednom ste izjavili (kao član Nacionalnog saveta za kulturu) da je nacionalne penzije lakše ukinuti nego napraviti razliku između zaslužnih umetnika i estrade. Tada niste znali da će zaista biti ukinute?

– Naravno da je njihovo ukidanje neshvatljiv potez baziran na nekoj vrsti restrikcije. Potrebna je bila selekcija, a ne restrikcija! Kod nas je postalo uvreženo da se restrikcije uvek primenjuju na druge, nikad na sebe. A reč je o smešno maloj cifri koja bi obezbedila pristojnu starost velikim umetnicima i sramota je za jedno društvo da nema razumevanja ni poštovanja prema svojim velikanima. Nacionalni savet za kulturu je dao svoj predlog nacrta Zakona o kulturi, ali Ministarstvo kulture nije prihvatilo ni deset posto naših predloga. Ne samo ovo o nacionalnim penzijama nego vidim da novi zakon ne predviđa ni pozorišno stvaralaštvo!

MANJE KULTURE NEGO ŠTO ZASLUŽUjEMO

– Duh vremena je uveo nekakvu površnost, gotovo nelagodu pred istinskim vrednostima. Sve što je malo, lako, zabavno – ima svoje mesto na tržištu i konzumira se kao svaka industrija. Zato je u pozorištu gotovo nemoguće skupiti snage za velika dela. To polazi za rukom onima koji se bave pisanjem ili slikanjem, napraviti veliko delo u teatru traži napore stotina ljudi. Naša celokupna sredina, ljudi na vlasti, svi moraju da stanu iza ideje da napravimo istinsko, umetničko pozorište. Nažalost, kao da za to nema interesovanja, kao da nam to ne treba. Imamo manje kulture nego što zaslužujemo. Ljudi osećaju potrebu za njom, a pozorište je zaista važno i mora biti dotirano da bi cena ulaznica bila pristupačna.

(Večernje novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *