Егон Савин: Живимо у доба тираниjе среће

Егон Савин: Живимо у доба тираниjе среће

9 фебруара 2015

kul-egon-savin2 6787Једно од култних дела драмске књижевности, „Чудо у Шаргану“ Љубомира Симовића, први пут ће бити изведено 20. фебруара у Народном позоришту, у поставци Егона Савина. Тако ће публика имати (све ређу) прилику за истинско уживање, присуствујући сценском сусрету два позоришна горостаса. Редитељ је исти наслов већ радио у новосадском СНП (1992), у кући у којој је поставио и Симовићево „Путујуће позориште Шопаловић“. Али, ово ће бити њихов премијерни сусрет у Београду:

– Понуду Народног позоришта сам са задовољством прихватио, јер оно на Великој сцени мора да има највећа дела светске и домаће драмске књижевности. „Чудо у Шаргану“,уверен сам, спада међу десет најбољих комада на српском језику. Потребно је да у Београду, готово стално, оно буде у новој режији на позоришном репертоару. Као што Енглези имају Шекспира или Руси Чехова.

Обраћајући се глумцима на првој проби рекли сте да је Симовић написао свевремени комад с шекспировским приступом теми. У ком смислу?

– Због тога што је реч о стиху, али стиху који је у потпуности испуњен драмском радњом и напетошћу, у сагласју с реализмом свакодневног живота, заједно са филозофијом и поезијом универзалних тема и коначних питања.

Помињете десет најбољих, шта је још у врху ваше листе?

– Свакако да су ту дела Стерије, Нушића, Аце Поповића, Душка Ковачевића и, наравно, Љубомира Симовића. Све што сам радио на сцени и трудио се да као професор пренесем генерацијама студената, јесте респект према највећим делима драмске књижевности.

Да ли је међу њима и Стеријин „Кир Јања“, ваша најдуговечнија представа: већ 22 године је на репертоару Народног позоришта?

– Можда је и на првом месту, као најсавршеније дело наше драмске књижевности. Стеријин тврдица је, у сваком случају, бољи од Молијеровог. У овој представи је до сада промењено неколико декора, костими су се сужавали и проширивали, глумице које су играле ћерке постале су мајке, а биће и баке. Али, Кир Јања нема године, свевремена је појава. Мислим да смо нашли прави кључ у тренутку једне друштвене кризе, па је то одјекнуло као озбиљна проблемска представа. Почетком 90-их смо, заправо, говорили о ксенофобији – полажају странаца у средини која проживљава своју националистичку еуфорију.

И „Чудо у Шаргану“ сте сместили у деведесете, баш као и пре две деценије на сцени СНП. С тим, што сте га онда радили као антиратни комад, а сада као причу о социјалном безнађу?

– Кад говоримо о социјалном безнађу, мислим на Симовићеву мисао да то није сиромаштво. Најстрашнија ствар која може да нам се догоди је страшнија од сиромаштва: похлепа и потреба да имамо више него што нам треба. Та потреба нас чини несрећним: незајажљива глад да живимо у изобиљу ствари, новца. Сан о изобиљу увек претходи несрећи, а живот и није смишљен да буде срећан. Несрећа је нормална појава. Ми данас живимо у свету у којем постоји нека врста тираније среће. Морамо бити богати, морамо бити срећни. То је императив без кога као да не умемо да живимо, заборављајући да срећу чине само тренуци… Свакодневни живот обичних људи испуњен је бригом и болом, ожиљцима, ранама. Али, да парафразирам Симовића, та рана и несрећа су човеков идентитет.

Кад кажемо „сан о изобиљу“ мислимо на велике апетите, какве снове имају пишчеви ликови с маргине живота?

– Овде је реч о најнижој степеници некаквог људског постојања. Они су понижени, с правом увређени, одбачени, без икакве перспективе у смислу богаћења. Људи с периферије, којима је и мало много. Тек кад је човек на истинском егзистенцијалном минимуму, сагледава сву драму људског постојања. Келнерица у кафани „Шарган“ сања да има кућу, слободу, WC и текућу воду. Тај конфор је њен сан о изобиљу. И остаће недостижан.

Исти тај конфор данас је некима недостижнији него седамдесетих када је драма настала?

– Седамдесетих година ти ликови су били маргиналци у односу на једнопартијски систем у којем си једино преко партијско – политичког аванзовања себи могао да обезбедиш материјално богатство, статус, луксузни живот.

Зар и данас није тако?

– Сада живимо у времену у којем се човек пратећи ситуацију пита има ли неког да није лопов… У хаосу смо у коме се не може знати шта је чији утицај. Јер, реч је о конгломерату политике, криминала, трговине, естраде. И примитивизма у свим категоријама.

Симовић каже да није важно што су његови ликови с периферије, јер (не)срећа је могућа на свим нивоима?

– Несрећу производи околност у којој се човек нађе, али више од тога стварамо је сами сопственом похлепом. Симовић то симболично назива „осми џеп“. Седам ти је таман, кад пришијеш осми онда су то велика уста и велика глад која гута куће, људе, ствари. А тај осми џеп смо сви склони да пришијемо. Када бисмо били скромнији, били бисмо мудрији. И обрнуто.

Какво је данас стање у театру?

– Данас радимо оно што можемо, у складу с могућностима и уметничким потенцијалима. Није лако пронаћи довољно озбиљних позоришних уметника и кућа које су спремне на померање уметничких лимита. Чини ми се да је пре тридесетак година било много више вредности у театру него данас. Једноставно, више немамо довољно снаге да изнесемо најзначајније светске писце у наше позориште. n

НАЦИОНАЛНЕ ПЕНЗИЈЕ

Једном сте изјавили (као члан Националног савета за културу) да је националне пензије лакше укинути него направити разлику између заслужних уметника и естраде. Тада нисте знали да ће заиста бити укинуте?

– Наравно да је њихово укидање несхватљив потез базиран на некој врсти рестрикције. Потребна је била селекција, а не рестрикција! Код нас је постало уврежено да се рестрикције увек примењују на друге, никад на себе. А реч је о смешно малој цифри која би обезбедила пристојну старост великим уметницима и срамота је за једно друштво да нема разумевања ни поштовања према својим великанима. Национални савет за културу је дао свој предлог нацрта Закона о култури, али Министарство културе није прихватило ни десет посто наших предлога. Не само ово о националним пензијама него видим да нови закон не предвиђа ни позоришно стваралаштво!

МАЊЕ КУЛТУРЕ НЕГО ШТО ЗАСЛУЖУjЕМО

– Дух времена је увео некакву површност, готово нелагоду пред истинским вредностима. Све што је мало, лако, забавно – има своје место на тржишту и конзумира се као свака индустрија. Зато је у позоришту готово немогуће скупити снаге за велика дела. То полази за руком онима који се баве писањем или сликањем, направити велико дело у театру тражи напоре стотина људи. Наша целокупна средина, људи на власти, сви морају да стану иза идеје да направимо истинско, уметничко позориште. Нажалост, као да за то нема интересовања, као да нам то не треба. Имамо мање културе него што заслужујемо. Људи осећају потребу за њом, а позориште је заиста важно и мора бити дотирано да би цена улазница била приступачна.

(Вечерње новости)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u