Експерт – Соња Бисерко

Ekspert – Sonja Biserko

5 avgusta 2015

strbac_547664Piše: Savo Štrbac

Srbi iz bivše RSK sa raznih kontinenata obraćaju se ovih dana „Veritasu” povodom intervjua Sonje Biserko, predsednice Helsinškog odbora za Srbiju, objavljenog u glasilu Matice Hrvatske „Vijenac” od 23. jula pod naslovom „Bez istine nema pomirenja” s predlogom da javno izrazimo negodovanje, barem zbog delova intervjua u kojima iznosi lažne opservacije o velikom krajiškom egzodusu od pre dvadeset godina.

Nekoliko dana sam izbegavao da otvorim taj intervju, računajući da je Sonja Biserko ponovila ono što je navela u svom ekspertskom iskazu u martu prošle godine pred MSP, svedočeći u korist hrvatske tužbe protiv Srbije zbog genocida. Tada je i sama najava njenog svedočenja s razlogom izazvala veliku medijsku pažnju i u Hrvatskoj i u Srbiji jer je zaista neuobičajeno u takvim sporovima, u kojima se dve države i dva naroda međusobno optužuju za najteže krivično delo kao što je genocid, da neko svedoči da je država u kojoj živi i gde uživa mnoge beneficije, počinila genocid. To je još neshvatljivije ako se ima u vidu da je njen ekspertski iskaz zapravo gomila ličnih impresija, sve na štetu njene sopstvene države, što je na kraju i sud prepoznao.

Mislio sam da ne može gore od toga. Kad ono, ipak, može. Naime, na konstataciju novinara: „Mirko Tepavac je nakon ’Oluje’ optužio Beograd za iseljavanje Srba iz Hrvatske”, usledio je Sonjin odgovor: „Pa Beograd je organizovao iseljavanje, koje su u početku zvali egzodusom Srba. I prve izjave Srba iz Hrvatske, koje su bile istinite i autentične, to su potvrđivale…”

Gospođa Biserko ovom izjavom ponovo oživljava tvrdnje iz prve hrvatske tužbe protiv SRJ iz 1991, čiji autor je američki advokat Dejvid Rivkin, o „duplom genocidu”, to jest da je SRJ počinila genocid i nad Srbima u Hrvatskoj time što je ih je prisilila da izbegnu iz Krajine. Pri tom zaboravlja da je sama Hrvatska, u Memorijalu iz 2001, zapravo izmenjenoj i dopunjenoj verziji prve tužbe, čiji su autori hrvatski profesori Ivo Josipović, bivši predsednik RH, i Ivan Šimonović, bivši ministar pravosuđa u Vladi RH, a sada pomoćnik generalnog sekretara SB UN, odustala od toga dela, jer je takva konstrukcija bila previše „maštovita” da bi je međunarodne sudije ozbiljno uzele u obzir.

Gospođa Biserko, namerno ili nenamerno, zaobilazi zaključak iz presude MSP po uzajamnim tužbama Hrvatske i Srbije o genocidu iz februara ove godine, u kojoj se, u paragrafu 479, navodi: „U ovom slučaju sud smatra nespornim da je znatan deo srpske populacije iz Krajine napustio taj region kao direktnu posledicu vojnih akcija koje su sprovodile hrvatske snage u okviru operacije ’Oluja’, naročito zbog granatiranja četiri grada na koja se pozivamo gore. To dalje znači da transkripti Brionskog sastanka, na koje ćemo se pozivati kasnije (v. para. 50-507), jasno stavljaju na znanje da je hrvatski politički i vojni vrh i te kako bio svestan da će operacija ’Oluja’ izazvati masovni egzodus Srba; oni su do izvesne granice svoje vojne planove zasnivali na takvom egzodusu, koji nisu smatrali samo mogućim već i poželjnim (v. para. 504).”

Jasno da jasnije ne može biti. Ali ne i za „hrvatskog eksperta” u tom istom predmetu. Koliko me pamćenje služi, gospođa Biserko se u drugim slučajevima iz sve snage zalaže da se poštuju presude međunarodnih sudova. Šta to bi sa njenom principjelnošću u slučaju kada sudovi nešto presude ili konstatuju u korist Srba?

Pošto sam i ja iz kolone, a i malo duže radim sa izbeglicama i na posledicama rata nego gospođa Biserko, ponoviću još jednom šta je izazvalo egzodus Srba iz Krajine u avgustu 1995: strah od bliskih susreta sa hrvatskom vojskom i paravojskom, koja se potrudila da im kroz zatvore i logore (Pakračka poljana, Sisak, Lora, Kerestinac, Kuline…) i prethodne akcije („Miljevački plato”, „Maslenica”, „Medački džep”, „Bljesak”) pokaže šta bi im se dogodilo u tim susretima. A tu percepciju su upotpunjavala i dalje sveža sećanja na pogrom Srba za vreme endehazije, koju je u mnogo čemu oponašala hrvatska vojska devedesetih. Jedan krajiški general, u vreme„Oluje” na funkciji pomoćnika komandanta SVK za pozadinu, pod čiju nadležnost je potpadala i evakuacija stanovništva, više puta je komentarisao da bi mu za evakuaciju toliko stanovnika koliko ih je u vreme „Oluje” živelo u SAO Krajini bilo potrebno najmanje mesec dana.

Narod se u strahu evakuisao za nekoliko dana. Oni koji na vreme nisu pobegli, pobijeni su u ritualnim ubistvima ili su smešteni u logore u kojima su im nanošene teške fizičke i mentalne povrede, kako je to konstatovao MSP u februarskoj presudi.

Jedino sa čim se slažem sa gospođom Biserko od izgovorenog u njenom povelikom intervjuu jeste naslovna tvrdnja da „bez istine nema pomirenja”.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Vuk Samotnjak says:

    Ko tu ustasku ili ko zna ciju protuvu moze nazvatj gospodjom. Ona je prosecna pripadnica dvonozaca kojima jos nije otpao rep!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *