EMIR KUSTURICA: Pomno gajimo ljubav prema mržnji

Tweet

RAZOČARAN u zapadni svet Emir Kusturica se okrenuo Dalekom istoku u kojem nalazi inspiraciju za sagledavanje pitanja moralnosti u modernom svetu. Radnja romana koji trenutno piše odvija se u Kini i centralna ličnost je čovek koji na početku deluje kao knez Miškin, a završava kao Raskoljnikov. „Dakle, ono što je za Dostojevskog bila podeljena tema dobrote i bezazlenosti, u savremenom svetu postaje zapravo fuzija ta dva junaka koja možda nekome neće biti sasvim jasna, ali se razvoj te priče zapravo odvija u jednoj neodrživoj moralnoj recepturi savremenog sveta. Mislim da je Azija plodno tle za takvu postavku i uvođenje moralne dileme, mnogo više nego Evropa danas“, rekao je Kusturica.

Multietničnost i multikulturalnost su dve stvari koje se u modernom svetu stavljaju na pijedestal. Kako gledate na to, posebno u odnosu na naš region za koji se u najmanju ruku može reći da je turbulentan?

Rođen sam ne u zelenilu livada nego sivilu gradskih ulica i pod lampama koje su najčešće bile razbijene kamenicama. Živeo sam na periferiji Sarajeva gde je jedna od osnovnih regula bio multikulturni život. Tako da ja kao neko ko je rođen i odrastao u takvoj okolini mogu biti poslednji koji bi se zapravo zalagao da tako ne bude. Međutim, onda se pokazalo da je multikulturni život poželjna forma koja je kod siromašnih malih, u staroj Jugoslaviji objedinjenih, a posle razjedinjenih, naroda postala nemoguća misija, nemoguća forma. Posle velikog životnog iskustva i posete na primer ostrvu Reunion, shvatio sam o čemu se radi.

Sve su multikulturne sredine zapravo generisane iz srca imperija i sve su imperije ostale multikulturne u meri u kojoj je to moguće. S tim vezivnim narodima, narodima koji su svuda kod kuće. Za razliku od Madagaskara na kojem je imperijalista stigao na ostrvo, pobio sve domaće stanovništvo i onda ga naselio da li crncima, robovima, robovlasnicima, pa su se te teritorije uglavnom pretvorile u žarišta koja nikada nisu postala željena forma, Reunion je bio pust i naseljen je spontano, i zbog toga je to valjda jedino ostrvo na kojem sam video da žive hrišćani sa budistima, a budisti sa hinduistima i oni s muslimanima. Svuda u Evropi, a najčešće po obroncima Evrope, multikulturni život je, rekao bih, mislena imenica.

Pošto sam u Višegradu zasnovao jedno od tih staništa multikulturnog života i pokušavam upravo da pacifikujem prostor, shvatio sam da u našem slučaju, gde se tako pomno gaji ljubav prema mržnji, nije neophodno da imamo suprotstavljenost dve etničke ili verske grupe. Današnji Višegrad ima dve partijske organizacije od kojih se jedna skoro do bune diže protiv seminara ili dizanja spomenika Mehmed-paši Sokoloviću. O čemu se tu radi? Radi se o paraprimitivizmu i o nečemu što jeste jezgro iz kojeg se generiše ta ljubav prema mržnji koju je Andrić vrlo dobro opisao u pismu iz 1920. Elite koje stoje na vrhu, posebno ove koje su preuzele vlast posle pada bivše Jugoslavije, one su manje-više bile generatori te ljubavi prema mržnji. Ili ako već nisu gajile tu ljubav, nisu imale snage da naprave rez u primitivizmu i ubrizgaju mu neko znanje koje bi omogućilo razumevanje druge strane. Mora se, ovde, međutim, priznati da postoji i kontradikcija. Da ima ljudi koji nisu zatrovani tom idejom do kraja i koji će se aktivno žrtvovati, koji će priteći u pomoć po svaku cenu, ali u lošim vremenima oni ne mogu da ostvare svoju ulogu.

Dakle, ako unutar srpskog etničkog korpusa u Višegradu postoje ljudi koji najozbiljnije misle da je Mehmed-paša Sokolović Turčin koji je klao Srbe, ljudi koji ne znaju da je obnova Pećke patrijaršije unutar Osmanske imperije zapravo nešto što je zavetnički udahnulo život srpskom narodu i obezbedilo njegov opstanak (otac Makarije je zahvaljujući Mehmed-paši Sokoloviću obezbedio opstanak srpskog naroda i njegove kulture), ako u Višegradu nema više Muslimana koji bi slepo verovali u to da je bio Turčin, jer to se podrazumeva, ako deo srpskog korpusa, koji našu stvarnost čini dramatičnijom, tu ljubav prema mržnji obnavlja kroz neznanje, zadrtost i sve što ide uz to – onda mi znamo da je ta teritorija problematična čak i kad je prisutna samo jedna etnička grupa, a kamoli kada ih je više. Danas prisustvujemo rekonstrukciji devedesetih gde se zapravo pokazuje još jedna strana nesreće tog multikulturnog života. Kako reče Milorad Ekmečić, nisu masoni i zaverenici stvarali tu Jugoslaviju, odnosno uticali na tok istorije balkanskih naroda, posebno srpskog, nego najviše obaveštajne službe.

Treba li odustati od ideje multikulturalnosti?

Borba za multikulturni život je zapravo jedna, rekao bih, idealistička borba od koje ne treba, naravno, odustati, ali je ne treba slepo primenjivati tamo gde nije moguća. Ona je u Bosni još komplikovanija jer predstavnici familije Izetbegović nisu skloni sekularnim tradicijama. Kada se zaviri u Islamsku deklaraciju, ne zbog toga što je ona islamska, može se videti kako su ideje oca Bakira Izetbegovića bile dalekosežne i kako dosežu i do te anglosaksonsko-islamske unije koja je još sedamdesetih godina započeta u Saudijskoj Arabiji, kada je Amerika povukla svoje zlatne poluge i kada je nafta zapravo postala osnovica dolaru. Rekao bih čak da problem nije u tome što je Izetbegović Musliman nego je problem u tome što je on Klintonov, a ne Erdoganov Musliman. Postavljen je ovde da uznemirava Evropu i sve što tu civilizaciju čini posebnom. Njegov islam nije autohton ovim prostorima. Oni ubacuju salafizam u BiH. Glavni maneken ovog ekstremizma je upravo Izetbegović, čovek koji najviše govori o multikulturnom životu, a za njega zapravo ne važe ni pojmovi asimilacije i integracije. On jednostavno ne prepoznaje drugu veru kao nešto što njegovoj može da bude kompatibilno. Dakle, imamo užasan problem što najglasniji zagovornik multikulturnog života to govori zbog svoje dominacije, a ne zbog potrebe da živi u BiH koja je multikulturna. Ona je multikulturna što u njoj žive tri naroda, a ne po tome što bi oni trebalo da se pomešaju i da opet imamo drugove Ivicu, Miloša i Enesa, kao što je bilo za vreme Tita. Danas to nije moguće jer je sada ideja kapitala dominantna stvar, koja određuje koliko bogatstva ima stanovništvo i koliko se obrazuje da ne gaji tu ljubav prema mržnji. To bi u izvesnoj meri moglo biti moguće, ali u potpunosti – nikako.

Ako je multikulturalnost teško ostvariva kod nas, gde sva tri naroda praktično imaju isti koren, istu tradiciju, isti jezik, kako ju je onda moguće ostvariti na globalnom nivou? Kako u Evropi s migrantima koji dolaze iz potpuno drugačijeg sveta sa drugačijim vrednostima, pogledima, običajima?

To je rđava narav kapitala. Kapital vrti začarani trougao rat–kapital–profit i dovodi te ljude zato što započinje ratove. Pre Klintonovih, a posebno pre no što je gospođa Klinton uzviknula „došli smo, videli, on je ubijen“, misleći na Gadafija, nije bilo izbeglica. Da li je cilj nasilnog uspostavljanja demokratije i skidanja diktatura puka pljačka uz izgovor demokratije i multikulturnog života koji vidimo sada? Dovode se milioni i milioni izbeglica, a u tome asistiraju mnogi, uključujući i Džordža Soroša, poznatog filantropa koji između bliskoistočnih muslimana i Nemaca izgleda mnogo više voli ove prve, a pitanje je koliko i njih voli. Oni žele da staru Evropu, Evropu nacija regionalizuju i da njom upravljaju iz daljine. Ako odemo u Njujork, tamo jeste multikulturni život, samo je pitanje ko drži novac. Ako su na Volstritu slobodne akcije, zašto se onda strateška akcionarska društva ne nalaze u „džepu“, recimo, ruskog milijardera? Zbog toga što je demokratija vrlo uslovna stvar. Uslovna je i po tome ko se nalazi na drugoj strani te demokratije.

Zašto mislite da se multikulturni život, u onoj meri u kojoj je moguć, reklo bi se, sprečava?

Opet ću govoriti o prostoru sa kojeg sam, jer me se on tiče, bojim se da se nigde kao ovde nije tako dobro primila ona taktika „zavadi pa vladaj“, jer je u suštini upravo na rubovima Evrope funkcionisalo ono što je nekada radio Benjamin Kalaj koji je učinio sve da zavadi pravoslavne i muslimane. Pisao je nadzorniku Mostara: „Primećeno je da pravoslavne i muslimanske porodice često dolaze u dodir, čak postaju prijatelji. Treba raditi na tome da se oni razjedinjuju.“ Dakle, ako imamo Incka koji danas u Republici Srpskoj, odnosno BiH, čini sve kako bi svetu u lepom svetlu prikazao jednog nesekularnog predstavnika kao što je Bakir Izetbegović, a bori se protiv druge dvojice, to je isto bezumno zavađanje naroda kao što je bilo i sto godina ranije.

Eme Sezer, jedan od najvećih boraca protiv kolonizacije i za ravnopravnost, a ne jednakost, naroda još je sedamdesetih godina ocenio da je zamena stanovništva najgora vrsta genocida. Tu temu smo već pomenuli, ali sada bih vas pitao da li se u ovom kontekstu može govoriti i o onome što se sada dešava u Evropi?

Pritisak koji zapadnjaci vrše na Bliski istok je, mislim, sračunat da uništi staru Evropu. Zašto? Zato što su stara Evropa i Francuska buržoaska revolucija generisale nastanak „Hrabrog novog sveta“ i SAD. Naravno, uz ogromnu populaciju Irske i Nemačke. Nadmoć multinacionalnih kompanija nad svetom moguća je samo razbijanjem Evrope i njenih istinskih vrednosti, stvaranjem bezličnih regiona.

S druge strane, Evroazija je gigant koji neće mirno gledati rušenje svojih načela, jer stara Evropa leži na dve tačke – hrišćanstvu i helenizmu. Već je pokušano da se ukinu ta dva, od Iraka pa do Sirije. Da se nije pojavio Putin, tragovi hrišćanske kulture bi bili zbrisani. Kada su tokom drugog američkog naleta na Irak američkog generala pitali kako su mogli da samo gledaju pljačku tragova mesopotamske civilizacije koja je izvorište i helenske i starozavetne, on je rekao da to nije bio njihov prioritet. Ako mu nije bio prioritet spasavanje tragova stare civilizacije, onda se može zaključiti da je brisanje identiteta jedino pohvalno, i onda hrišćanstvo postaje najveći problem, jer je ono najsnažnija ideja. Zašto je to tako? Jer Hristos nije samo Bog koji će vaskrsnuti, on je i revolucionar. Ako ne u vođenju revolucije, onda u davanju do znanja koliko je važna sirotinja. Njegovu popularnost ne bi mogao da izgradi nijedan „crkveni konglomerat“ da on nije propovedao bliskost sa sirotinjom. Posle toga su stvorene kategorije koje su od Evrope učinile to što ona jeste.

Te vrednosti se danas najčešće nazivaju retrogradnim i vezuju za „mračni srednji vek“. Slažete li se s tim?

Srbija je opet u paradoksalnoj situaciji. Nama srednji vek nije bio mrak. Mi smo tada imali svetlost, što istorija umetnosti potvrđuje i za Zapad. Gotika nije bila toliko mračna, ljudi su živeli mnogo bolje i mnogo lepše nego što pretpostavljamo. Ali iz raznih istorijskih razloga to se tako ne predstavlja. Za Srbiju je mrak nastao kada je ukinut srednji vek, dolaskom Turaka. Kada su renesansa, humanizam i prosvetiteljstvo od 15. veka menjali lice Evrope i kada je počeo da šuška taj novac koji je danas doživeo svoj vrhunac, mi smo živeli „nigde“.

Ljudi koji ne prihvataju ulogu Mehmed-paše Sokolovića, ili Baje koji je kao osamnaestogodišnjak odveden iz Mileševe, a voleo je da bude okružen svojim zemljacima, a bio je jedan od najmoćnijih ljudi na svetu i uspeo da nam vrati ono što je bio generator našeg postojanja, a to je Pećka patrijaršija, ako to ne registrujemo i ne uvedemo u svoj DNK, onda ćemo teško shvatiti šta se dešava sa nekim drugim, šta se dešava sa današnjom Evropom.

Da li je onda pretvaranje srednjeg veka u nešto mračno bio pokušaj da se izbrišu tadašnje vrednosti i da li smo danas svedoci da evropske vrednosti brišu one koje su veće od života i život pretvaraju u najveću vrednost? Da li je to jedan isti tok?

Radi se o poništavanju vrednosti jer je renesansa uvodila nove teme i stvarala ono po čemu se mi danas razlikujemo od islama koji nije imao svoju renesansu i otud ta razlika od trista godina. Renesansa je donela i najbolje i najgore stvari, kao i Amerika, uostalom. Amerika je uvela i najlepše i najuzvišenije, ali istovremeno i najgore stvari. Mi danas živimo u prelomnom vremenu koje je toliko prelomno, da mi toga nismo ni svesni. Šta nas sve čeka sa veštačkom inteligencijom i koje je sve otuđenje čovek u stanju da učini i šta će sve da se desi stupanjem na scenu robota i sličnog. U takvom svetu će nestanak stare Evrope biti jedva primetan. Kao što se malo kad spominje da su u Sijeni pevali vizantijske i srpske pesme. Da je zapravo dobar deo onoga što vidimo kao spomenike renesansne Italije bilo u stvari iscrpljeno iz Vizantije koja je bila mnogo složenija konstrukcija nego što zamišljamo. Može politički i ideološki da se zanemari činjenica šta je prethodilo svemu što vredi danas i to se masovno radi da bi što manje ljudi znalo da bi profitni deo državnog sistema mogao dobro da funkcioniše.

Šta je, pored promene sistema vrednosti, najveća mana moderne civilizacije?

Slabljenje najvećeg dostignuća moderne zapadne civilizacije, slabljenje srednje klase je njegova najveća mana. Imam utisak da se stvara svet koji će se deliti na bogate i siromašne. Podseća me to na robovlasništvo faraonskog Egipta i danas imamo stvaranje novih faraona koji zahvaljujući vojnim sistemima i vojnoindustrijskom kompleksu drže svet u šaci. Sada se malo iskomplikovalo to što nikada do sada svet nije imao samo jednu silu. Amerika je jedina supersila u pravom smislu te reči, a s druge strane se javljaju sile koje pokazuju da mogu jeftinije, više i bolje. Već je devedesetih godina postojala teorija da će Amerika i Zapadna Evropa samu sebe oslabiti zato što njihovi najbogatiji ljudi idu tamo gde je jeftinija radna snaga, pa je tako i narasla Kina, a oslabio Masačusets. Prevaga u korist Azije i Kine se dešava upravo zbog toga, nikako zbog neke istorijske ideje koja prati samo tehnologiju. Zato što je bogatstvo koje se koncentriše u tih dva-tri posto zapravo žrtvovalo čitave narode u ime globalne rekonstrukcije sveta, koja se nudi opet zbog profita.

Očekujete li da će i institucije finansijske sile, poput Međunarodnog monetarnog fonda, kojem u statutu piše da mu je sedište u najjačoj svetskoj ekonomiji, slediti tu migraciju i otići na Istok?

MMF je okupatorska poluga vladajućeg svetskog sistema. Svetska banka i MMF u istoriji nisu doneli dobro nikome, samo su držali narode i države u zavisnosti. Uteruju svoje ovce u tor i drže ih u stanju konstantne zavisnosti. Čaušeskua su, verujem, ubili jer je isplatio sve dugove, slično je i sa Gadafijem. Njega su i opljačkali.

Mislite li da se običan narod na svetu ne suprotstavlja dovoljno ovim negativnim trendovima?

Najveći je problem što narodi kojih se to najviše tiče nemaju zajedničku svest o tome šta ih čeka kad neku pobunu izvedu. Postoji jedna teorija po kojoj nacija, kao i jezik, nije nasledna, a postoji i druga, kojoj sam skloniji, da je nacija svest o ljudskoj zajednici u kojoj živiš i kojoj pripadaš. Tako da je to najveći problem i Srba, i Ukrajinaca, i svih drugih koji su izvodili te prevrate, te Soroševe revolucije koje na kraju krajeva nisu donele nikakav dramatičan obrt, nego su nas uvele novu fazu onoga što nazivam robovlasničkim društvom. Srećna je okolnost što posle Sirije to više neće ići lako, jer sada ima ko da ih zaštiti. Ta svest o promeni, ili obrtu je kao neka strast, kao i ta ljubav prema mržnji, strast da se nešto promeni bez obzira što ta promena već desetinama godina pokazuje da ne služi ničemu. Hoću da kažem da ideja promene po svaku cenu i revolucionisanje društva koje su u ovoj državi pravili Otpor i drugi je umnogome unazadila društvene sisteme i ljudske zajednice.

Poznati ste kao pristalica brojnih velikih svetskih revolucionara, a sada govorite protiv revolucije. Da li se ovde, u stvari, misli pre na državne prevrate, nego prave revolucije?

Ja sam za autentične revolucije. Uvek sam bio za nešto poput revolucije Panča Vilje, revolucije u zemlji u kojoj stotine i stotine hiljada ljudi živi obespravljeno. Onda oligarhija iz Nemačke pošalje specijaliste da te poraze jer, na kraju, ta revolucija nije bila dobrodošla.

Kod nas, 5. oktobar je u stvari bio obaveštajni prevrat. Junaci tog prevrata su isporučili svog predsednika stranom sudu i praktično i simbolički doveli do urušavanja države, jer onog trenutka kada se isporuči predsednik države tuđem sudu, vaša nemoć je izražena do krajnjih granica. Prevrat u Srbiji koji se zove Petooktobarska revolucija je obaveštajna revolucija koja nije uspela da uradi ni deo onoga što je Slobodan Milošević uspeo tokom svoje vladavine. Ne možemo da ulazimo u negaciju onoga što je Milošević učinio onako spontano kao što to čine pripadnici druge Srbije. Njima šta god se naredi, oni to slušaju, to ne proizlazi iz suštine naroda.

Na šta mislite?

Uzmimo za primer privredu. Ovde je suštinski problem ostao, a bio je izražen i u vreme Tita, onim što se kaže da je Smederevo za proizvodnju gvožđa, a ne grožđa. Nikako ne mogu da razumem zašto Srbija nema u svom glavnom privrednom programu, pored stranih investicija od kojih ima možda unekoliko povećane plate, ali nema viškova, ozbiljan plan za razvoj poljoprivrede. Tu se možda radi o pitanju ograničenog suvereniteta. Za mene je glavno ekonomsko pitanje kako se u trouglu privreda–investicije–budžet vrti novac i ono, za šta ne treba biti pametan, predsednik ili premijer, gde su viškovi. Od čega mi stvaramo viškove? Da li je to kao za vreme Tita municija, ili jabuke? Mi smo se odlučili za izvoz određene količine poljoprivrednih proizvoda i uvoz onih koji bi ovde da proizvode svinjsko meso. Glavni je privredni problem Srbije što se nije postavila kao Urugvaj koji ima tri miliona stanovnika i dvanaest miliona krava. Zašto Srbija nema pet miliona ovaca i 35 miliona krava? To je odgovor na pitanje zašto Srbiji nije dobro, a ne da li ćemo mi ući u EU ili ne. Odgovor je gde su strateški ciljevi i na koji način Srbija može da ostvari višak, a ne da se živi u sistemu u kojem se neki ljudi bogate preko svake mere, a da se bogatstvo ne raspoređuje. Nema viška, ali ima politike. A višak bi, po onome što sam video, mogao da bude stvoren na svakom pedlju srpske zemlje. Pola Zlatibora bi moglo da primi pola miliona krava. Zašto tih krava nema? Mislim da tu nastaje taj limitirani suverenitet. Srbija danas postaje država čija se duhovnost kreće između crkve, što je prirodno, Akademije i njene politike. Mi u sportu, na primer, ostvarujemo bolje rezultate zahvaljujući genetici koju smo nasledili, a ne onome što se u školama uči. Taj slovensko-keltski gen nas je učinio takvima da imamo najskuplje igrače u fudbalu, košarci, da imamo čuda. Ali u društveno-političkom smislu ili ekonomskom sistemu, mi smo ostali gore nego vazali jer mi zaluđujemo svoj narod idejom da će u EU imati bolje plate i bolje živeti, a suštinski ne stvaramo privredu koja će ostvariti viškove. Važno je napomenuti i da je Srbija jedna od 13 zemalja koje nisu dozvolile uvoz genetički modifikovane hrane. Jedan od načina da se ograniči suverenost države jeste da joj se nametne šta da jede, da joj se nametne obavezna kupovina semena. Politički je potpuno jasno da put u Evropu podrazumeva limitiranje suverenosti do krajnje tačke. A mi treba da proizvodimo kvalitetnu i skupocenu hranu.

Pomenuli ste Akademiju i intelektualce, kako danas vidite njihovu ulogu u Srbiji? Došli smo do toga da je Akademija nekada radila na Memorandumu, a danas nam njen predsednik poručuje da se sa Kosova treba povući s elementima digniteta.

Na Memorandum se upire zbog te kombinacije suglasnika. Mogu da zamislim tamo nekog Muslimana, Hrvata ili Srbina iz Odžaka koji kada čuje reč Memorandum, odmah ima utisak da se radi o nekoj skrivenoj zaveri. Kada se pročita, vidi se da je to jedno benigno štivo okrenuto pitanju kako da se izađe iz vremena titoizma i kako da se nađe novi put. Dakle, mnogo benignije stvari od onoga što se misli su stavljene na stub srama. A razvlašćenje jednog naroda, to se vidi kroz diskurs dobro čuvanih drugosrbijanaca i zagovornika NATO-a kroz razvlašćenje ključnih centara i ličnosti koje bi trebalo da upućuju na to šta bi eventualno moglo da se radi. Oni prosto lažu za platu i to je njihova funkcija. Ja kao reditelj kada ih vidim, ja vidim da oni potpuno neuverljivo, ali elokventno, izgovaraju laži koje nemaju nikakve veze sa esencijom našeg čoveka, posebno sa onim ko generiše umetnost, nauku i ko završava u toj Akademiji.

Vidite li svoje mesto u SANU?

Ta Akademija ima jedan mali problem. Uvek sam navijao za nju i podržavao to da se ne primaju filmadžije, jer kada bismo krenuli s tim, onda bi se lako dovelo u pitanje sve ono što nas vezuje za prošlost u kojoj su arhetipovi ljudi poput Pupina i Tesle, Milankovića. Onda sam shvatio da tamo ima i ljudi koji dobro operišu kuk i koji zahvaljujući tome postaju akademici. A u međuvremenu je i svet doživeo ogromnu promenu, pa je verovatno nastojanje sadašnjeg predsednika da dovede nove ljude ta ideja da se nekako uhvati korak sa vremenom u kojem film i prestaje da biva umetnost. Mislim da će se za nekih dvadesetak godina to tretirati više kao neki medijski impuls, nego kao umetnost. Jednostavno, svet se promenio. Kao neko ko ceni Akademiju bio bih srećan kada bih postao njen član, ali ne bih bio ni tužan kada me ne bi izabrali. Ja sam tamo već postao slučaj. Toliko su me često pominjali, da to može da se nazove i „slučaj Kusturica“.

Vi ste slučaj i u nekim drugim krugovima naše elite. Stavljaju vas na stub srama i s drugim ljudima koji vole i pomažu Srbiju, bilo da su odavde ili iz inostranstva, kao što je to nekada bio Handke, a danas je Arno Gujon. S druge strane, veličaju se neki koji nas ne vole. Odakle to potiče?

Ima neki kvar u srpskoj eliti. To nemanje konsenzusa oko elementarnih stvari nije lako uočljivo kod, na primer, Hrvata. Kod Muslimana već jeste. Tamo ima besa koji mi liči na, recimo, Vesnu Pešić koja me isteruje iz Srbije. Nikada mi to neće biti jasno. Jedan čovek je pravio filmove, njegovu zemlju je zadesio rat i on je odlučio da se skrasi u Srbiji. I došao na Mokru Goru da se obogati, a onda je napravio selo i doveo Džonija Depa da mu prodaje sendviče. To bi moglo tako da se opiše. Kao da čoveka ne nose neke ideje. U tim napadima učestvuju i krugovi koje čine generalska deca, najveći kočničari srpske intelektualne javnosti. E, sad kada neko donese u miraz jednoj republici sve ono što sam ja doneo, a mogao sam da biram gde ću živeti, to je više pitanje moje sklonosti ka stradanju, a ne onome za šta su me optuživali. Te sve optužbe dolaze iz one dezorijentisanosti koja se što smišljeno, što spontano u Srbiji odigrava. Ono što mene oduševljava i što čini da se osećam dobro je to što mi svi živimo svoje obične živote. Zemlja ima nas, a ne mi nju, jer ćemo na kraju svi mi leći u nju. Jednog dana će biti napravljen saldo. Obični ljudi me i danas pozdravljaju i podržavaju. Optužbe će na ispitu istorije pasti jer one nemaju svoju težinu.

Ne mislimo samo na probleme s kojim se vi suočavate, nego uopšte prosrpska intelektualna elita, bilo da je domaća, bilo da je iz inostranstva. Kao da se ovde ljube samo neprijatelji koji bi da nas bombarduju, a prijatelji odbacuju.

Tu postoje dve dimenzije. Beograd stalno pokazuje svoju velikodušnost, što mi se sviđa. Ljudi su se pitali zašto dolazi Dino Merlin da peva. Ili što Beograd žali što neće da mu dođe Oliver Dragojević. Mislim da je to nekako dobra strana Beograda. Njegova velikodušnost nema kraja. Ali postoji i defekt samoponiženja i osećanja bezvrednosti, koji nemaju osnovu, jer nema grada u bivšoj Jugoslaviji koji ima toliko pozorišta, sportista, instituta i toliko pameti. Kada sve nabrojimo, odakle ide to samoponiženje, gde se ono formira i kako se ono desi, mislim da je to sve obaveštajni rad. Ako ne lažu za platu, onda ćute, ali rade za platu. Beograd je žarište obaveštajnih službi koje se ukrštaju i ne daju mira ovom narodu. Ako Beograd na nogama dočeka Dina Merlina, majstora kičerice, Beograd je jedna velika arena koja može da apsorbuje svašta, pa i mene. Ljubav prema meni je, što je čudno, bila veća kada sam dolazio iz Sarajeva. Govorim o oficijelnom delu, a ne o narodu. Narod osetim po pogledu. To je najveće priznanje koje možeš da dobiješ. Isto je i sa ostalima. Ta elita je i u prošlosti bila slična. Ta elita nikada nije imala dovoljno veze sa svojim narodom.

Može li jedan narod preživeti s takvom elitom?

Stalno govorimo o eliti koja nam je pred očima, a mislim da Srbija ima elitu koja je skrivena i koja se ne ističe. Srbija ima neviđeno mnogo pametnih ljudi. Kada kažemo elita, treba se ograditi od tih nekoliko salona koji se napajaju strujom iz stranih ambasada i onda po televizijama upotpunjavaju taj cirkus svojim zadrtim prozapadnim stavom. Ima kod Uelbeka ideja o antihrišćanskoj koaliciji u koju sam veoma sklon da verujem. Nije problem kada se oni tuku s idejom Boga, pa ga poništavaju u svojoj praksi. Problem je što se time potire nešto što nosimo u svojoj duši, ideju trpljenja, čak i stradanja. Šta je čovek bez sposobnosti da strada za nekog drugog? Paganska poslušna robovlasnička igračka. Čovek koji ne zna da se žrtvuje nije čovek, on je mašina. To takozvana elita želi.

Kako gledate na gest Slobodana Praljka u Haškom tribunalu?

To je individualni akt vredan poštovanja. Kada izdvojimo sve što je učinio, čime se bavio, iz koje ideologije potiče, to je potpuno nevažno. On je čovek popio otrov i čime god da je to motivisano, to je vredno pomena. To je bio ljudski akt. Nije hteo da živi sa hipotekom ratnog zločinca i ja to poštujem. Samoubiti se na mesec-dva pre izlaska iz zatvora, kad bi bilo samo na nivou doslednosti, bilo bi vredno pojedinačnog pomena.

Tweet