Емир, највећи Сидранов немир

Emir, najveći Sidranov nemir

19 januara 2015

Emir-Kusturica-Abdulah-Sidran 4545Piše: Miroslav Janković

Kada je ovih dana Abdulah Sidran „sahranio“ Emira Kusturicu, oni koji bolje poznaju ovog najmanjeg (oko 155 centimetara niskog) bošnjačkog akademika, zapitali su se na čemu je Avdo sada, budući da već neko vreme nije na rakiji.

Poznat po velikoj komociji raznih delova svoga mozga, Sidran je izjavom da je pravi Emir poginuo u ratu 1993. nadmašio i samog sebe u nečemu što se može nazvati ili lukavošću ili pomućenošću uma. Jer, očito je da je Sidran nešto hteo da proizvede kada je ispalio još jednu retoričku strelu spram svog najvećeg kompleksa u životu – Emira Kusturice. To što se te strele odbijaju od Emira kao klikeri od betonski zid, sigurno neće zaustaviti Sidrana da i ubuduće zateže luk.

Ali, šta je zapravo hteo Sidran pričom o mrtvom Emiru i njegovom živom klonu Panteliji S. Milisavljeviću? Bošnjačka, a naročito sarajevska politička čaršija (ili avlija) ne može nikako da preboli odlazak drugog od dva najveća muslimana iz BiH u poslednjih stotinu godina u redove srpskog nacionalnog korpusa: Meše, pa sad i Kuste.Dodamo li im i Andrića, praznina koju su njih trojica ostavila u duhovnom prostoru Bosne je najveća „ozonska rupa“ otkako neko nešto misli, stvara i piše u toj Bosni.

Dok su nekako uspeli da mrtve Andrića i Mešu podele (ili još dele) sa srpskom i hrvatskom književnošću, stvar sa živim Kustom ide jako loše. On bošnjački deo Bosne priznaje, prihvata i toleriše samo kao upisano mesto rođenja u matičnom listu. Ne prelazeći entitetsku granicu, Kusta sa vrha Mećavnika zevsovskim likom, glasom i gnevom grmi na rodno „multietničko“ Sarajevo u kome više ima Kineza nego Srba.

Zato je političkom Sarajevu potrebno ovo najnovije kidnapovanje goropadnog Emira i svlačenje njegovog imaginarnog lika s Mećavnika na obronke Trebevića bezmalo kao Dejton 2. A za takvo nešto je Sidran idealna osoba, jer je to čovek čiji moral, ponos i doslednost imaju više agregatnih stanja. Ukratko, plan je ovaj: kad već ne možemo imati živoga Kustu da ga makar imamo mrtvog, makar u ratnoj legendi i makar samo neko, za sada, poverovao u tu priču.

Kao što je sarajevska političko-kulturna kurijapre 5-6 godina započela bošnjačenje Andrića, na jednoj lukavoj paroli jednog njihovog finomislećeg intelektualca, Nerzuka Ćurka, danas profesora na FPN, izrečenoj još pre 10 godina. Citiram, prema sećanju, Nezukove reči: Ma šta mi mislili o Andriću i zamerali mu, mnogo je bolje za nas Bošnjake da imamo nobelovca u svojoj avliji nego da ga nemamo! G

otovo svaki misleći i obrazovani Bošnjak će se nasmejati na Sidranovu izjavu da je pravi Kusturica poginuo kao borac i komandant jedne jedinice Armije BiH na Trebeviću 1993. Ali, neće mnogi drugi i drugačiji Bošnjaci, neće ona gusta, polumisleća, polupismena svetina, bašibozuk i suruntija, na koji će Bosna ostati i još rasti. Njima je ovaj Sidranov vaz na TV Alfa (vlasništvo Fahrudina Radončića) muzika za uši. Sidranova teleportacija živog, zdravog i postojećeg Emira Kusturice u šehida, poginulog još pre 22 godine, ima upravo taj cilj: da se u bošnjačku dušu i glavu poseje seme mita da Emir Kusturica nije izdao Bosnu, da nije pobegao iz nje, da nije prešao na pravoslavlje, da nije izdajnik i hojratin već junak, gazija i šehid.

Kako rastu generacije mladih Bošnjaka, koje nikada uživo nisu videle Emira, i kako budu umirale generacije Sarajlija koji su odrastali i pili pivo s njim, rašće uverenje da je Kusta naš oduvek a da njihov nikad nije ni bio, da je istina ono što Avdo Sidran priča, a laž ono što Pantelija s Mećavnika zbori u srpskim medijima. A onda će doći filmovi i sevdalinke o šehidu Emiru. Jer, zaboga, kako ne poverovati akademiku Avdi, jednom od najpametnijih „u Bošnjaka“ kad će isti pre nekoliko godina u jednom intervjuu reći i ovo: „Kad god uveče gledam TV BiH ja čekam da dnevnik u pola osam počne vešću da su Pale oslobođene i da je četnička pobuna u Bosni konačno skršena“. A Pale su samo desetak kilometara od mesta na Trebeviću gde je „pravi“ Emir Kusturica, jurišajući na njih, i poginuo a vaskrsnuo Pantelija S. Milisavljević.

(Večernje novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *