Empirija uzvraća udarac

Tweet

Piše: Muharem Bazdulj

Čak i kad bi se ostvarile najzlogukije bojazni i pesimistične prognoze i proročanstva kad je reč o predstojećem mandatu Donalda Trampa, čoveku bi se moglo učiniti da to i nije prevelika šteta, ako je takvo što bilo uslov da se toliko plastično demonstrira beda dominantne intelektualne mode na Zapadu, kao i u ovdašnjim svračijim zakutcima. Način na koji se insinuiralo da je svaki potencijalni Trampov glasač moralna nakaza i retard, uz istovremeno obožavanje Hilari Klinton, uprkos rutinskim rezervama, bio je uvredljiv za zdrav razum. Jer valjda i nema Trampovog glasača koji nije duboko svestan koliko je ovaj krvav ispod kože. Samo što ovi izbori nisu bili referendum o tome koliko je Tramp dobar, jer su bili plebiscit o tome koliko je njegova protivkandidatkinja loša.

Istorijsko iskustvo pokazalo je na stotine puta: malo je stvari ljudima toliko odvratno kao licemerje. Prosečan čovek generalno ne gaji nikakve simpatije ka zloupotrebi položaja i seksualnom napastvovanju. Licemerno je, međutim, Trampu nabijati na nos ogavne seksističke izjave, a ignorisati činjenicu da je dinastija Klintonovih inaugurisala bizarni skolastički argument prema kojem oralni seks zapravo nije seks, naročito u slučaju da stanovita pripravnica „zadovoljava“ najmoćnijeg čoveka na planeti. Takođe, za ozbiljne ljude nema nikakve sumnje: nacizam je neizmerno veće zlo od staljinizma, no staljinizam je u jednoj stvari gori – pervertovao je ideju koja je u svojoj suštini dobra i plemenita. A iz ratnog vremena dobro pamtim neke ljude s kojima sam se družio, izbeglice iz Prijedora, Sanskog Mosta i Ključa, kojima su vojne i paravojne snage bosanskih Srba nanele ogromne patnje, spalivši im kuće, proteravši ih, ubijajući im članove porodica, a koji su 1993. godine, nakon što je u srednjoj Bosni počeo rat Armije BiH i Hrvatskog vijeća odbrane uz vidnu podršku Hrvatske vojske, opsesivno ponavljali kako su „Hrvati gori od Srba“ jer „Karadžić ni uoči rata nije krio šta bi nam radio, a ovi su nam zabili nož u leđa.“

Globalni trend opadanja poverenja u etablirane političke partije uz rast podrške vansistemskim kandidatima posledica je, između ostalog, ove odvratnosti spram licemerja. Lik koji se zaklinje u opšte dobro, a zapravo bi samo da krade ljigaviji je od onog koji otvoreno kaže: „Braćo mila, i ja bih malo krao.“ Lider koji vojno interveniše izvan teritorije sopstvene zemlje, a legitimiše to geopolitičkim razlozima odbrane sopstvenih interesa, manje je nepošten od onog koji priča bajke o „humanitarnoj intervenciji“ i „širenju demokratije“. A u vremenu kad i levica i desnica u evropskoj politici temelje svoje kratkoročne programe na ksenofobiji i nacionalizmu logično je da birači veruju onima iz čijih usta te parole iskrenije zvuče.

Više od trideset godina nakon što je Sloterdajk napisao „Kritiku ciničkog uma“, birači širom sveta u praksi brane cinički um. Oskar Vajld je krajem devetnaestog veka nezaboravno ustvrdio kako je cinik „osoba koja svemu zna cenu, a ničemu vrednost“. Mladi Krleža pak, pre ravno stotinu godina, u jeku Prvog svetskog rata beleži kako „biti cinik znači biti glup, naivan, neukusan, kukavelj, a ne slobodan čovjek“. U epohi, međutim, potpuno posvećenoj relativizaciji svih vrednosti, epohi čija je ključna poslovica da „nema besplatnog ručka“, epohi u kojoj svaka cena mora da se plati, ako ne drugačije, a ono sopstvenom krvlju, običnom čoveku ne preostaje ništa drugo nego da bude cinik. Jer kako biti slobodan čovek ako nemaš pravu slobodu izbora? Cinizam je u takvoj situaciji zapravo racionalan izbor.

Ne treba zaboraviti: Trampa je suštinski izabrala ista ona Amerika koja je četiri godine ranije izabrala Obamu. Da, četiri nove generacije su postale punoletne, deo elektorata je umro, ali to su suštinski isti ljudi. Vođeni vlastitim iskustvom, empirijom, zaključili su da su nezadovoljni rezultatima svog prethodnog izbora. (To je i velika lekcija koju bi morali naučiti Demokratska stranka i njeni derivati: u poslednja tri izborna ciklusa Vučića na vlast dovodi ista Srbija koja je prethodno na vlast dovodila njih.) Nema, naravno, nikakve garancije da će ovaj izbor biti bolji, no slobodni ljudi veruju u mogućnost promene. Možda i greše, ali je ipak bolje da veruju. Fatalizam i rezignacija su kao nepostojanje, njima se uvek možeš vratiti.

(Politika)

Tweet