Engleski juriš na Bosnu

Devedeset pet engleskih „lakih konjanika“ krenulo je krajem jula u Bosnu i Hercegovinu, navodno da „pruže podršku posmatranju i nadziranju“ misije EUFOR-ALTHEA tokom predstojećih izbora u oktobru. Reč je o pripadnicima redovnog sastava Lakog konjičkog puka 4. Mehanizovane brigade iz Keterika u Jorkširu, kao i rezervistima iz Kraljičine dobrovoljačke konjice, opremljenih lakim oklopnim vozilima „šakal.“ Biće smešteni u Butmiru, kraj Sarajeva, odakle će moći da „deluju širom zemlje i samostalno ako za to bude potrebe“ (prema Žurnalu, dnevnim novinama iz engleskog gradića Njukasla).

Operativna istorija ovih formacija ukazuje da nije reč ni o kakvom obezbeđenju i podršci, već o jedinicama čiji je zadatak „sakupljanje informacija o neprijatelju“, zaštita većih formacija i „navođenje bombardera“. Laka konjica je 1993. bila u BiH kao deo UNPROFOR-a, a kasnije je sa Kraljičinim dobrovoljcima ratovala u Avganistanu i Iraku. „Šakal“ je lako borbeno vozilo na četiri točka, novije izrade, koje je već korišćeno u Avganistanu.

Očigledno je da laki konjanici, veterani Iraka i Avganistana, ne dolaze u Butmir da „obezbeđuju izbore“. Ni njih stotinak niti ostalih 600 pripadnika misija EUFOR-a (po zvanično dostupnim informacijama) pod komandom austrijskog generala Hajdekera ne mogu mnogo da urade u slučaju ozbiljnijih nereda u BiH. To se videlo i u februaru ove godine, kada su „mirni demonstranti“ palili zgrade kantonalnih vlasti u Tuzli, Zenici i Sarajevu, a ni EUFOR ni OHR nisu intervenisali – ili su čak izjavama podržavali „demonstrante“.

Jorkširska „konjica“ ima ratno, a ne mirnodopsko iskustvo, pogrešno je opremljena za operacije zavođenja reda, i nema je dovoljno za odbrambenu operaciju protiv pobunjenog civilnog stanovništva. Ali profil ovih jedinica sasvim odgovara formaciji za brzi udar na cilj koji komanda EUFOR-a označi kao pretnju: nešto, ili nekoga.

Pre devetnaest godina u Dejtonu je okončan oružani sukob u Bosni i Hercegovini – ali rat nije prestao. Samo se nastavio političkim i propagandnim sredstvima. Sve donedavno nije bilo ozbiljnijeg nasilja, ali februarski „plenumi“ i paljevine, kao i aktivnost nekih grupacija sa namerom da se izmanipuliše izborni proces, ne slute na dobro.

Sasvim je moguće da OHR i EUFOR strahuju od obnove februarskog nasilja i pozivaju pojačanja kako bi osigurali bezbednost, ali sopstvenu – da im je stalo do bezbednosti BiH, stali bi ukraj pokušajima da se Dejton krši, umesto što ih sami predvode. Moguće je i da su engleski „konjanici“ jedina formacija koja im je na raspolaganju u ovom trenutku – neadekvatna za zadatak zaštite, ali možda upotrebljiva kao simbol koji bi predupredio bilo kakav napad. Ali sve to je samo najbolji mogući scenario, koji pretpostavlja da su namere OHR i EUFOR-a, Londona i Vašingtona, Brisela i Sarajeva, časne i vođene logikom, a ne predrasudama i emocijama.

Sudeći po ponašanju evropskog i američkog vojno-političkog rukovodstva u Ukrajini, gde su prvo pružili podršku nasilnim demonstracijama a potom neonacističkim pučistima, koji su srušili legitimno izabranu vlast i u toj zemlji pokrenuli teror i građanski rat, izvesno je da dobre namere moramo da isključimo iz ove računice.

A, ako sve ovo podseća na 1992. i početak rata u Bosni i Hercegovini, to nije nimalo slučajno.