Ердоган 2.0 и велика светска промена

Erdogan 2.0 i velika svetska promena

28 jula 2016

branko-radun-917Piše: Branko Radun

Ceo svet je pratio iz minuta u minut kako je tekao puč dela vojske protiv turskog predsednika Erdogana. Sa pravom jer se u turskoj koja je sama po sebi vojnički i ekonosmki jaka zemlja dešavalo nešto što značajno prevazilazi značaj ove države. Turska jeste jedna od najmnogoljudnijih muslimanskih yemalja sa verovatno najjačom armijom i najznačajnijim geopolitičkim položajem među njima. U okviru NATO-a pored anglosaksonaca najjače armije imaju Nemačka i Turska, sa tim da je prva pokazala da nije autonoman geopolitički igrač. Zbog turskog izuzetnog položaja koji je čini nezaobilaznim faktorom kada su u pitanju Balkan i Bliski Istok, ali i na Crnom Moru i na Kavkazu prema Rusiji – ova zemlja je od vitalne važnosti i za SAD, EU ali i Rusiju i muslimanski svet.

Nasilne promene vlasti dovode i do promena u odnosima snaga velikih sila i kada su u pitanju mnogo manje značajne zemlje od Turske. Turska je nešto između i zemlja koja je objekat velikih geopolitičkih igara i zemlja sa ambicijom da bude regionalna sila. Sa Erdoganom i njegovom ekipom na čelu Turske koja ima neoosmanističke ambicije a dobija podršku iz verskih krugova takva ambicija ne deluje neostvarivo. Barem ne na duže staze. Pobeda pučista bi izazvala unutrašnji haos a možda i dugotrajniju nestabilnost. Turska bi ostala samo zemlja sa ambicijama a sa kojom manipulišu velike sile.

Prvo pitanje koje se postavljalo posle činjenice da je puč propao je ko je stajao iza njega. Naravno pod uslovom da je on imao podršku u inostranstvu. Pučeve je tradicionalno u Turskoj organizovala kemalistička vojska, po pravilu pod kontrolom SAD. Vojska je posle smrti osnivača Kemala Ataturka postala zaštitnik njegovog političkog testamenta – jaka nacionalistička i sekularna Turska koja je blizak saveznik SAD. Ta i takva kemalistička vojska je tri- četiri (zavisno da li računamo i poslednju smenu vlasti pre dve decenije koja formalno nije bila puč) puta u proteklih nešto više od pola veka menjala vlast u Turskoj sa pozicija zaštitnika kemalističke političke tradicije. Poslednji put je pre skoro dve decenije smenila Erbakana koji je došao na talasu političke i društvene reislamizacije.

Erdogan je sredinom devedesetih bio gradonačelnik Istambula kao kandidat Erbakanove stranke. Ta stranka je zabranjena 1998. Erdogan je kasnije osuđen na pola godine zatvora za podsticanje verske mržnje kao pripadnik islamističkog pokreta protiv kemalističkog sekularnog poretka. Zatim je zabranjena i njegova druga stranka. Krajem 2001. on osniva novu stranku AKP koja ubrzo pobeđuje na izborima. Tek izmenom ustava mu je omogućeno da postane premijer. On je umekšao islamistički program da bi umirio kemalističku armiju ali i Zapad koji nije blagonaklono gledao na uspon političara sa islamskom prošlošću. Zanimljivo je da su AKP islamisti predvođenih Erdoganom više učinili za modernizaciju Turske i za njeno ekonomsko jačanje no decenije vlasti korumpiranih „kemalističkih“ političara. On je preuzeo vlast u jednoj orijentalno „lenjoj“ zemlji a danas je Turska vrlo ozbiljna ekonomska sila sa dinamičnom i izvozno orijentisanom privredom. Sve ovo je bitno znati da bi se shvatilo koliko je Erdogan popularan političar čija se popularnost zasniva na merljivim rezultatima.

No isto tako je i na političkom planu očigledno da je Erdogan naučio lekcije njegovih prethodnika, a pre svega Erbakana, o tome kako se pripremiti za obračun sa armijom koja je bila država u državi. Da bi ilustrovali zategnute i na momente dramatične odnose Erdogana u odnosu na „kemalističku“ vojsku ispričaćemo jednu anegdotu. Jednom prilikom na početku vladavine Erdogana on je imao sastanak sa vrhom vojske. Generali su od Erdogana tražili akloholno piće, a on im je odgovorio da nema kod njega alkohola jer ni on ni njegovi ljudi kao pravoverni muslimani ne konzumiraju alkohol. Visoki oficiri su mu arogantno odgovorili da nema razgovora bez alkohola, pa je on naložio da se donese alkohol. Tada su mu rekli da iz vojske izbacuju one oficire i podoficire koji prestaju da konzumiraju alkohol jer je to siguran znak da klize u radikalizam. Rekli su mu i da ako bude ugrožavao sekularnu kemalističku tradiciju da će proći kao njegov prethodnik Erdogan. No on se pokazao tvrđim orahom nego prethodnici pa je u čistkama proteklih godina pohapsio većinu visokih oficira.

Protivrečnost modern turske politike je da je vojska po svaku cenu, a to znači i po cenu vojnih udara, ubistava i masovnih hapšenja štitila tradicije moderne i sekularne Turske. Sa druge strane su islamističke tendencije, kao i tendencije ideološkog neosmanizma legalno pobeđivale na demokratskim izborima. Sekularna elita koju je predvodio generalski vrh je bila vezana za SAD jer bila garant da će Turska ostati sekularna i u NATO-u. No nije se mogla dugo ignorisati volja javnosti pa su u SAD shvatili da je bolje da pridobiju i pacifikuju Erdogana i AKP. On je napravio strateški dil sa Vašingtonom a naročitu podršku je uživao u jevrejskom lobiju u SAD kome je tada bilo bitno da Turska podrži Izrael. Tako je Erdogan kao islamista umekšao svoj radikalizam, postao modernizator Turske uz podršku SAD i Izraela.

Americi a i Izraelu je bio potreban aktivan saveznik na Bliskom Istoku, ali i na Kavkazu i Balkanu. U tom periodu ga je to konfrontiralo sa Rusijom i Iranom. No vremenom kako je učvršćivao vlast, ali i kako je zemlja išla ogromnim koracima ka razvijenoj ekonomiji tako su i rasle ambicije Erdogana ali i nove poslovne i političke elite koja je u njemu videla svog istinskog vođu. To ga je dovelo dotle da pokuša i da redefiniše svoj odnos sa SAD. Nije pristajao na dotadašnju ulogu iako nije mislio ni da kida odnose u NATO-u. Želeo je samo malo više nezavisne politike i veći deo kolača koji na stolu dele velike sile. No u tom period su još odnosi sa SAD odlični iako se nadvijaju tamni oblaci. No pre nekoliko godina i zbog turskih ambicija na Bliskom Istoku SAD i Izrael imaju zatenugtije odnose sa Turskom. Tako dobijamo i pokušaje obojene revolucije u Istambulu, ali i kampanju protiv Erdogana u kojoj glavnu ulogu ima verski vođa Gulen koji je od 1999. u izgnanstvu u Americi. Tako Erdogan ima dvostruku opoziciju – sekularne i kemalističke krugove u vojsci i Gulena koji ima svoje medije u zemlji ali i jaka uporištva u verskim krugovima, sudstvu, obrazovanju, policiji, biznisu… Danas Erdogan upravo ovu neprincipijelnu koaliciju optužuje za pokušaj puča i destabilizacije zemlje. Sa uverenjem da iza toga stoje neki krugovi u SAD jer je i Gulen u Americi a i pučisti oficiri su vezani za američke vojne strukture.

Erdoganov stav koji je izrekao Americi je ultimativan – ili ćete nam dati Gulenovu glavu ili gubite vojnu bazu Indžirlik koja je Americi od strateškog značaja. Da li je ovo samo izraz frustracije Erdogana da mu je o glavi radio neko sa zapada ili će na tom odlučnom stavu ostati videćemo. Da se samo podsetimo takav jak i jasan stav prema Americi nismo imali od kubanske krize kada je izrečen iz Moskve. Takav stav može samo da sanja Merkelova od koje je Erdogan uzeo 6 milijardi evra i koja se licemerno ponela u ovoj krizi oko puča. Erdogan je sada „pregoreo“ i on je sada nešto novo – igrač koji jeste oprezan i lukav, ali koji od danas igra sasvim po drugim pravilima.

U prilog tvrdnje da su iza ovog puča stajali i neki krugovi u SAD govori i upadljivo ćutanje NATO-a i Nemačke. Državni sekretar Keri koji je bio u Moskvi je rekao otprilike da će oni komunicirati sa onim ko pobedi u konfliktu, da bi kad je već bio jasan ishod to peglao sa „legalističkom“ notom. Slično je reagovala i Evropa predvođena plašljivom Nemačkom. Još neke indicije govore da je pučistima neko dao mig preko Atlantika. Tako je turska turistička sezona sasečena terorističkim napadom na aerodrom na Istambul baš u momentu izvinjenja koje je Erdogan uputio Putinu. Erdogan je pokrenuo novi geopolitički zaokret ka Rusiji i ka Izraelu. To se očigledno nekom u Vašingtonu nije svidelo i taj je možda i mimo Obamine administracije koju niko ne shvata ozbiljno, dao podršku pučistima. Neki spekulišu da su to delovi obaveštajne zajednice zajedno sa neokonsima ali za to nema dokaza osim indicija da očima ne mogu da vide Erdogana u poslednje vreme. Za sada se ne može sa sigurnošću reći da li je i ko je u SAD podržao pokušaj puča iako su ga pokrenule i podržale strukture okrenute ka Vašingtonu.

Kako smo u prethodnim napisima govorili o sukobu dominantnog finansijskog i opozicionog energetskog lobija u okviru globalne elite koji se vidi kao sukob “globalista” i “nacionalista” i ovaj događaj se poput Bregzita se uklapa u tu šemu. Naime Erdogan koji je krenuo u pravcu “nacionalne” politike i geopolitike, uz približavanje Putinu je blizak energetskom kartelu a protiv sebe ima globalističke igrače u Vašingtonu i EU. Uspon Trampa na američkom političkom nebu, Bregzit Britanije koji nije došao bez podrške dela elite, dinamika promena pozicije Izraela u SAD, nova Kineska geoekonomika, jačanje Rusije na međunarodnom planu i opstanak Erdogana su elementi konstituisanja prilično jake globalne opozicije finansijsko-bankarskom globalističkom kartelu koji je do sada bio bez ozbiljnog rivala.

Erdogan bije svoju ličnu ali i tursku bitku. On je ovu situaciju, po turskoj tradiciji, iskoristio da se surovo obračuna sa kemalistima u vojsci ali i gulenistima u drugim važnim društvenim sferama. No turska bitka Erdogana je samo jedna u nizu koje imamo ove godine sa tim da su i Bregzit i pobeda Erdogana zapravo porazi američkih globalista. To je naravno sve izuzetno značajno iako najveća bitka predstoji a to su američki predsednički izbori. Ko će pobediti teško je reći ali je sigurno da će Putin Erdogan pa i Boris Džonson navijati za Trampa. Isto tako je jasno da će se intenzivirati saradnja Turske sa Rusijom a zajedno sa Izraelom će promeniti odnose snaga na Bliskom istoku. Kakav god rezultat tih izbora bio – duboki raskol u globalnoj eliti na “globalističke” i “nacionalne” snage sa pripadajućim lobijima – bankarskim i energetskim neće time biti rešen već če ići ka novoj konfrontaciji koja će imati nesagledive globalne implikacije. Možda onolike koliko su na svet uticali svetski ratovi u Dvadesetom veku. Ovo su uvodne bitke novog globalnog sukoba – sukoba koji ne bi smo nazvali uvodom u Treći svetski rat već pre globalnim građanskim ratom zbog sukoba unutar globalne elite.

(Vidovdan)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. mijo says:

    izrejel nemoze bez amerike ni amerika bez izrejela ami

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *