ЕРДОГАН ЈЕ ТРАЖИО ПУТИНОВУ ПОМОЋ! Очекујмо велики ватромет

ERDOGAN JE TRAŽIO PUTINOVU POMOĆ! Očekujmo veliki vatromet

26 novembra 2018

Bilo je to upakovano kao snažna, vizuelna poruka koja je odjeknula širom Evroazije: predsednici Erdogan i Putin, u punoj istanbulskoj dvorani, okruženi važnim ličnostima, u ponedeljak proslavljaju završetak 930 kilometara duge pomorske sekcije gasovoda „Turski tok“ ispod Crnog mora. Ovo je ništa manje od najvažnijeg dostignuća na bremenitom terenu koji sam početkom dvehiljaditih nazvao „Gasovodistan“. Gasprom je završio svoje radove za svega dve i po godine, uprkos ogromnom pritisku Vašingtona, koji je već uspeo da udavi prethodnika „Turskog toka“, odnosno „Južni tok“.



DUPLIRANJE ULOGA

„Turski tok“ je projektovan u dve linije od kojih je svaka u stanju da dopremi 15,75 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Prva će snabdevati tursko tržište. Druga će, probijajući se kroz 180 km teritorije zapadnih turskih krajeva, snabdevati južnu i jugoistočnu Evropu, a prve isporuke se očekuju do kraja sledeće godine. Potencijalne mušterije uključuju Grčku, Italiju, Bugarsku, Srbiju i Mađarsku.

Možemo ovo nazvati Gaspromovim „dupliranjem uloga“. Severni tokovi 1 i 2 će snabdevati severnu Evropu, dok će „Turski tok“ snabdevati južnu Evropu. Gasovodi su čelične pupčane vrpce. Oni predstavljaju fluidnu povezanost u najboljem izdanju, dok istovremeno drastično smanjuju rizik od geopolitičkih trzavica. Turska već dobija ruski gas preko „Plavog toka“ i Trans-balkanskog gasovoda. Štaviše, Turska je drugo najveće izvozno tržište Gasproma, nakon Kine.

Erdoganov govor, u kojem se gromopucatelno naglašavaju prednosti turske energetske bezbednosti, je puštan iznova i iznova širom pokislog i ultra-zakrčenog Istanbula. Prisustvovati ovom geopolitičkom i geoekonomskom proboju je bilo nadasve prosvetljujuće, dok sam diskutovao o turskoj geopolitici sa članovima progresivne turske levice.

Čak se i opozicija onome što se u Evropi rutinski definiše kao Erdoganov brend „azijskog neliberalizma“ slaže sa time da je tursko-rusko povezivanje – u energetici, u vojnom domenu kupovinom raketnih sistema S-400, u izgradnji nuklearnih elektrana – izvršeno sa velikim umećem Erdogana, koji uvek pazi na to da Vašingtonu šalje direktne i indirektne poruke o tome da povodom turskih nacionalnih interesa neće biti kompromisa.

Hajde da sada uporedimo ovaj nastajući entente cordiale između „Medveda“ i „Sultana“ sa grčevitom dramom u Istanbulu (misli se na konzulat Saudijske Arabije u Istanbulu u kojem je ubijem Džamal Kašogi; prim. prev). Ibrahim Karagul – koji ne zazire od pribegavanja rableovskim metodama (Fransoa Rable je bio francuski pisac iz 16. veka, poznat po grubim i neumesnim šalama, podsmehu i ironiji, prim. prev.) – je uvek koristan kao ogledalo koje reflektuje stanje stvari u krugovima AKP-a oko Erdogana.

PREDVODITI ISLAM

Što se ove političke elite tiče, konačni prodor u Erdoganovoj „smrt od hiljadu rana“ igri je neminovan, što znači da će biti dokazano da je Mohamed bin Salman (MBS) lično naredio ubistvo i kasapljenje Džamala Kašogija. Iz visokih krugova AKP-a – kao i iz krugova nezavisnih levičarskih intelektualaca – stižu potvrde da je američko-izraelsko-saudijsko-emiraćanska osovina duboko zagazila u pregovore za izuzimanje MBS-a od bilo kakve odgovornosti. To obuhvata i stavke sa „mesnate“ Erdoganove liste zahteva koju nudi u zamenu za ćutanje Ankare – okončanje saudijske blokade Katara i izručenje Fetulaha Gulena, kog širom turskog političkog spektra opisuju kao lidera „FETO“ (Fetulahove terorističke organizacije).

Kremlj i rusko ministarstvo spoljnih poslova su više nego svesni da ova igra visokih uloga daleko prevazilazi „petparačke priče“ iz Istanbula i Astanskog mirovnog procesa za Siriju – kojim Putin i Erdogan, zajedno sa iranskim liderom Rohanijem brižljivo upravljaju. Glavni zgoditak je, ni manje ni više, vođstvo u muslimanskom svetu.

Od obilaska nekolicine glavnih znamenitosti osmanske imperijalne sile i živahnog razgovora u istanbulskom starom bazaru knjiga nema ničeg boljeg za podsećanje da je upravo ovo mesto vekovima bilo sedište muslimanske ume – dok tu ulogu nisu uzurpirali arapski pustinjski skorojevići. Alister Kruk je savršeno elaborirao tesnu povezanost Kuće Sauda sa ubistvom Kašogija i pojasnio kako se iz ovoga nameću pitanja o statusu Saudijske Arabije kao „običnog kustosa Meke i Medine“. Ovo zaista „seva“ širom proerdoganskih turskih medija. A Kruk ističe kako će takav položaj „otrgnuti veliki deo značaja i vrednosti koje Zaliv ima za Vašington“.

Moji tekući razgovori sa progresivnim kemalističkim turskim intelektualcima – da, oni su manjina – su mi otkrili jedan fascinantan proces. Erdoganova mašinerija je nanjušila životnu šansu da istovremeno sahrani klimavi islamski kredibilitet Kuće Sauda i učvrsti turski neoosmanizam, ali u „Ikvan“ okviru (misli se na jedan od nadimaka Muslimanskog bratstva, tj. „Al Ikhnjan al Muslimun“, prim. prev.). Upravo to je rezon iza nemilosrdnog pohoda Erdoganovih turskih medija na raskrinkavanje navodne zavere koju su ispleli Muhamed bin Zajed (MBS-ov mentor), Tel Aviv i Trampova administracija.

Niko ne može sa sigurnošću da predvidi finale. Ali velika je verovatnoća da će ono podrazumevati dominantnu Erdoganovu Tursku sa uticajem širom muslimanskih zemalja, a u savezništvu sa Katarom i Iranom. A svi oni će uživati veoma bliske geopolitičke i ekonomske odnose sa Rusijom. Očekujmo veliki vatromet.

(Preveo Vojislav Gavrilović / PEPE ESKOBAR, Asia Times)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *