Etički realizam ili amoralni pragmatizam?

Etički realizam ili amoralni pragmatizam?

3 avgusta 2014

slika-25-12-23-17-49_darkoPiše: Dr Darko Tanasković

U okviru manifestacija obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata, a u organizaciji Karnegijeve fondacije, Sarajevo je ovoga juna ugostilo i Naučnu konferenciju „Etika i međunarodni odnosi: kriza 1914. i šta nam znači danas“. Bio je to ozbiljan skup, s nekolikim istinski značajnim i uglednim stranim i domaćim učesnicima, tako da se, ukupno uzevši, izdigao iznad propagandno-patetičnog nivoa i suštinske ispraznosti većine ostalih hepeninga na granici dobrog ukusa, kojima je potvrđen utisak da se u BiH, uprkos iskrenom naporu pojedinaca, senka rata iz devedesetih godina još uvek u toj meri nadvija nad istorijsku svest da je potpuno istoričan pogled na prelomne događaje od pre jednog veka zasad nemoguć. Možda je to, uostalom, i normalno, pa i neizbežno, pogotovo kad se suprotstavljenim, kako je to danas akademski korektno reći, „istorijskim narativima“, zasnovanima na bar trima „istinama“ o istim događajima, u medijskom i javnom diskursu poklanja najviše mesta i vremena, a i kroz obrazovni sistem nastavlja se s njihovim apsolutizovanjem i dogmatizovanjem. Utoliko je Konferencija u Gazi Husrev-begovoj biblioteci bila zaista značajan izuzetak i, na žalost nekih domaćih organizatora i pojedinih učesnika, pružila zračak nade da se o složenim temama i traumatičnim zbivanjima prošlosti može racionalno, konstruktivno i objektivno raspravljati, pa eventualno, na temelju istorijskih lekcija, nešto naučiti i za sadašnjost i za budućnost.

ŠTETNO NEUČESTVOVANjE

Poznato je, inače, da je u ulozi „učiteljice života“, kako su je nazvali još stari Latini, istorija uglavnom loše prolazila. Šteta je, stoga, što je ova rasprava o zajedničkoj prošlosti u gradu na Miljacki (i) ovoga puta prošla bez reprezentativnog srpskog učešća, a nije valjda da za problematiku povezanu s Prvim svetskim ratom među srpskim naučnicima nema kompetentnih stručnjaka. Naravno, u naučnim stvarima, ako su stvarno naučne, nacionalna pripadnost naučnika načelno ne bi trebalo da je bitna, ali ni sistematsko izostajanje stručnjaka iz jednog naroda, o čijoj se prošlosti razgovara, nikako nije preporučljivo za ostvarivanje uravnoteženih naučnih uvida, ako su oni uopšte cilj okupljanja. Namerno je upotrebljena reč „izostajanje“, jer ovakvo štetno neučestvovanje, u zavisnosti od slučaja, može biti (češće) posledica nepozivanja ili (ređe) odbijanja da se učestvuje na skupovima koji se ocene kao tendenciozni i neprimereno ideologizovani. U svakom slučaju, bez uspostavljanja dijaloga, ma koliko mučan on mogao biti i bez obzira na to što se neretko, pogotovo u početku, odvija kao paralelni, suprotno usmereni monolozi, nikakvog napretka ni u čemu neće biti. Srpski naučnici dijaloga nemaju razloga i ne bi trebalo da se plaše, a imali bi i te kako čime da mu doprinesu. Što pre se to na svim stranama shvati, i prihvati, biće bolje za sve. Za početak, bar će se lakše disati i razvejati one teške teskobe o kojima je u vezi s Bosnom, i ne samo Bosnom, pisao Ivo Andrić.

ZNAČAJNE PORUKE

Među učesnicima sarajevske Konferencije bilo je i dvoje nesumnjivo svetski poznatih i stručno uglednih, a i šire uticajnih intelektualaca koji su se, svako na svoj način, potrudili da povod stogodišnjice atentata kod Latinske ćuprije ne ostane na nivou jalovog i opsesivnog utvrđivanja krivice za Veliki rat. Kanadsko-britanska istoričarka, profesorka na Oksfordu Margaret Makmilan (1943) i predsednik (od 1995) Karnegijevog saveta za etiku u međunarodnim odnosima i predavač na Njujorškom univerzitetu Džoel Rozental (1960) svojim izlaganjima na skupu, a posebno intervjuima datim bosanskohercegovačkim „Danima“ (890, 4. jul 2014) pokušali su da prenesu poruke koje bi mogle povesti ka pretpostavkama za rasterećeno i istinski saznajno produktivno sagledavanje Prvog svetskog rata samog po sebi, a zatim i iz perspektive aktualnih zbivanja i procesa u međunarodnim odnosima, za koje je Margaret Makmilan neuvijeno rekla da po mnogo čemu podsećaju na 1914. Autorka zapažene knjige „Rat koji je okončao mir: put do 1914.“ (2013) koja je u nas uglavnom poznata i prokažena po tome što je unuka Lojda Džordža Gavrila Principa nazvala „teroristom“, pozabavila se u svom izlaganju pitanjem da li je Prvi svetski rat bio neminovan. Njeno mišljenje je da treba odbaciti fatalistički pristup istorijskim događajima koji se nisu zbili zato što je to bilo usudom predodređeno, već zato što su mnogi sasvim konkretni ljudi svojim činjenjem, svesno ili nesvesno, učinili da do njih dođe. Moglo bi se zaključiti da se ona založila za, uslovno rečeno, istoriografski realizam, zasnovan na činjenicama i dokazima, što je izričito ponovila i u razgovoru s novinarkom „Dana“. Sa svoje strane, Džoel Rozental se takođe opredelio za realizam, ali etički. U kratkoj i uopštenoj reči na Konferenciji istakao je značaj ideala pluralizma (živeti zajedno u različitostima) principa prava na samoopredeljenje naroda i snage istorijskog sećanja, dok je u intervjuu realizam bio pojam/termin kojim se ponajviše koristio. Dakle, s jedne strane istoriografski, a s druge etički realizam. Dobrodošli su, svakako, i jedan i drugi.

Zanimljivo je razmotriti do koje mere su Margaret Makmilan i Džoel Rozental u svojim stavovima i ocenama uspeli da se sami pridržavaju načela za koje su se opredelili. Recimo to odmah, u poštovanja dostojnoj, visokoj meri, što svakako treba pozdraviti i što može lekovito delovati na našu, s jakim razlozima a priori sumnjičavu percepciju svega što nam u vezi s balkanskim pitanjima dolazi od britanskih i američkih naučnika i eksperata. Nisu oni nikako svi na istim pozicijama, neki su veoma kritični prema vladajućoj „akademskoj korektnosti“, sluškinji zadate „političke korektnosti“, kao i prema pojedinim odlukama svojih vlada. Od onih najboljih među njima, čak i kad se u svemu ne slažemo, možemo mnogo naučiti. Mnogo više nego od nekih površnih, „navijačkih“ istomišljenika koje je neuporedivo prijatnije slušati. Štaviše, pojedine ocene Džoela Rozentala odražavaju razmišljanja one Amerike koja, ne dovodeći u pitanje prevashodnost „nacionalnog interesa“, sve glasnije upozorava na to da način na koji se vašingtonska administracija širom planete bori za ostvarenje tog interesa postaje dugoročno politički sve kontraproduktivniji, a moralno problematičniji. Tako, na primer, Rozental nekoliko puta ponavlja da je napad na Irak bio greška, da se problemi poput bliskoistočnog ne mogu rešavati jednostavnim racionalnim planom, jer poseduju i suštinski bitnu geokulturnu i duhovnu dimenziju, da nije na Americi da govori drugim zemljama kakav bi trebalo da bude njihov sistem, da SAD u pokušajima stabilizovanja prilika u Siriji moraju sarađivati s Rusijom, kao i da Amerika već počinje da oseća granice svojih kapaciteta. Etički realizam, štaviše, elementarno intelektualno poštenje posredno iskazuje i Rozentalov utisak da u politici SAD prema Balkanu nema nikakvog prosrpskog stava (suprotno, apsurdno viđenje moglo mu je biti sugerisano jedino od strane domaćina u Sarajevu) kao i da se o Balkanu na Zapadu pre svega i dalje misli pod uticajem događaja iz 1990-ih, a da je zanimanje danas usredsređeno na probleme koji su ostali nerešeni posle Dejtona.

PODSTICAJNI STAVOVI I SLABE TAČKE

Jedini popust koji Rozentalov etički realizam dopušta jeste relativizovanje legitimnosti zahteva za samoopredeljenje naroda, uz formulaciju da je cionistički narativ, čija je recepcija u Britanskom kraljevstvu i UN prvobitno bila problematična, naknadno (svakako posle Holokausta) „legitimiran i univerzalno prepoznat“. Suočen s tendencioznim pokušajem poređenja jevrejske sudbine s bošnjačkom, vešti etičar se umešno izmigoljio. Rozentalov američki glas i njegovo tumačenje etičkog realizma, usuđujemo se reći, nije daleko od ideja koje je zastupao Barak Obama pre nego što je postao predsednik SAD. Od tog trenutka mu se prostor za svaki etički realizam, pa i za etiku uopšte, neodoljivo sužavao. Uostalom, i sam Rozental je, služeći državnim potrebama, sudelovao u sastavljanju zbornika Etika špijunaže u redakciji Jana Goldmana (2005) svojevrsnog udžbenika za američke obaveštajce.

I Margaret Makmilan saopštava podsticajne stavove u duhu istoriografskog realizma. Ona, na primer, naglašava da nije moguće pronaći samo jedan uzrok Prvog svetskog rata i da je to pitanje krajnje kompleksno, da Principovi pucnji to nikako ne mogu biti, da Rusija u Ukrajini objektivno ima značajan udeo, koji druge sile nemaju, da je „genocid termin kojim se olako razbacuje“, da je dužnost istorije da razobliči mitove, a da ih prečesto sami istoričari stvaraju, da istorija ne može postmodernistički biti samo naracija i interpretacija, već da mora počivati na činjenicama i dokazima… I profesorka Makmilan ima, ipak, i jednu slabu tačku ili, tačnije dve. Haški sud, za koji kaže da se svojski trudi da bude pošten, i Gavrila Principa, za čije „iluzije, patnje, pa i uvek moguće zablude maloletstva i arhangelske mladosti“ (O. Antić) nema mnogo razumevanja i insistira na tome da su on i njegova mladobosanska sabraća bili teroristi. Bez imalo istoričnosti i distance, koju bi istoriografski realizam morao podrazumevati, ona ovo sporno određenje smešta u statične koordinate pojmovno-terminološkog definisanja, uz groteskno zapažanje da Principu i njegovim drugovima nije čak ni palo na pamet „da pokrenu javno mnjenje, da ga mobilišu u BiH ili međunarodno“?! Prerano su se opredelili za političko ubistvo, ergo terorizam. Kako su to ovi siroti mladići mogli da pokrenu nešto za šta su preslabi bili jedan Nikola Pašić i ruski car Nikolaj II?! Kud li se to odjednom dede istoriografski realizam?

U najboljem sopstvenom interesu, valja se s uvažavanjem, stvarnim zanimanjem i otvorenom intelektualnom pažnjom i vazda argumentovano kritički, a nikako ignorantski ili svađalački, odnositi prema stavovima poput onih koje su u Sarajevu saopštili Margaret Makmilan i Džoel Rozental. Istoriografski i etički realizam su svima preko potrebni. Uostalom, i sâm moral je, što se prečesto zaboravlja, ishodišno utilitaran, a tek je s velikim svetskim religijama sakralizovan. Bitno je samo da se poimanje realizma ne poistoveti s jednim određenim ideologizovanim tumačenjem istorije i sadašnjosti, u funkciji svetske vladavine, da se ne izrodi u cinični, licemerni i amoralni pragmatizam. A tu je onda odnos kao između Balzaka i Bžežinskog. I za jednoga i za drugoga, naime, važi da su realisti.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *