EU bi morala da uvede sankcije SAD, a ne Rusiji

EU bi morala da uvede sankcije SAD, a ne Rusiji

13 septembra 2014

8415Piše: Petar Akopov

Paket sankcija koji je EU još početkom septembra odlučila da uvede Rusiji predstavlja prvi pravi i ozbiljan paket – obuhvatio je kako energetski (uz izuzetak isporuka gasa), tako i bankarski i industrijski sektor (uključujući i proizvode dvojne namene).

I ako se do njihovog uvođenja moglo govoriti da se Evropa zaista suprotstavlja američkom pritisku, sada je reč o pravom ekonomskom ratu. Rat čiji je cilj da Rusija bude poražena – ne samo na Ukrajinskom frontu, već i na globalnom. Evropa je napravila svoj izbor – pridružila se anglosaksonskom planu blokade Rusije.

Odlaganje uvođenja novih sankcija ništa nnije značilo. Bilo bi potpuno apsurdno da su uvedene odmah posle potpisivanja minskog sporazuma o primirju, zato je pauza od nekoliko dana potpuno logična. Verovatnoća da će Evropa ipak odustati od uvođenja sankcija, praktično je bila jednaka nuli – zato što je Angela Merkel kao uslov za to već navela ispunjenje dvanaest tačaka minskog sporazuma:

„Želimo da vidimo realne akcije. To znači da sam mirovni plan nije dovoljan. Ako bude poštovan, onda možemo govoriti o ukidanju sankcija. Ali, želimo jasno da stavimo do znanja: to što se dogodilo na Istoku Ukrajine i što će se, nadam se brzo završiti – to je kršenje teritorijalne celovitosti Ukrajine i saradnja Rusije sa takozvanim separatistima koje mi ne prihvatamo. Put ka dijalogu ostaje otvoren. I dalje ćemo voditi pregovore, ali se prvo mora ispuniti dvanaest tačaka mirovnog plana“.

Minski protokol ne samo što je potpuno neostvariv, već i njegovo poštovanje u prvom redu zavisi od dejstava Kijeva, a ne Moskve (bez obzira što Kijev tvrdi upravo suprotno). To znači da EU, ako poželi, u svakom momentu može da optuži Rusiju za kršenje mirovnog plana.

„Američki partneri“ uvek određuju kada je pravi momenat – tako da je uvođenje sankcija bilo samo pitanje vremena. Kroz tri dana, nedelju ili mesec, bile bi donete, a za Rusiju i Stari svet sa njima počinje novo poglavlje.

Šta to menja u taktici Kremlja prema Evropi?

Od samog početka oštre faze ukrajinske krize, to jest s početka proleća, bilo je jasno da su Rusija i Zapad stupili u najljuću borbu za kontrolu Ukrajine. Ta borba je poprimila oštru formu još i zato što su SAD proteklih godina povećavale pritisak na Rusiju, želeći da oslabe Putinovu vlast u zemlji, ali i da unište plan Moskve za reintegraciju postsovjetskog prostora.

Putin je i pre krize u Ukrajini odgovarao na američke pritiske tako što je ubrzavao približavanje Kini kao i povećanjem prisustva Rusije u svim ključnim regionima sveta.

Žestoki odgovor Rusije na američki pokušaj otimanja Ukrajine, razbesneo je SAD. One su otvoreno prešle na politiku blokade i izolacije Rusije, Vašington je praktički objavio rat Rusiji i Putinu.

Cilj tog rata, razume se, nije samo želja da se Rusija složi sa atlantizacijom Ukrajine, već i da se podrije ruska privreda i time Moskva natera da odustane od realnog suvereniteta i globalne uloge.

Sankcije u ovom ratu su samo plotuni koji uništavaju rusku armiju i odbranu – a za SAD je bilo principijelno važno da u njih uključi što više ključnih trgovinskih partnera Rusije.

Evropa, koja se nalazi u stanju direktne vojne, ideološke i elitističke zavisnosti od anglosaksonaca, topovsko je meso u ovom ratu – bez obzira koliko se evropske elite upinju.

Bilo je jasno da će pre ili kasnije one morati da popuste. To što su evropske elite gotovo pola godine izdržale pod atlantskim pritiskom predstavlja pravi podvig slabih i nesamostalnih političara. Jer, kako je Putin sa pravom primetio – oni čak u svojoj kući govore šapatom.

Kremlj je od samog početka razumeo da gotovo da ne postoje šanse da se Evropa zaustavi i ograniči samo formalnim sankcijama. I, bez obzira na to, on je nastavio da podilazi onim snagama u Evropi koje su pokušavale da sačuvaju rusko-evropske odnose.

Smisao igre nije bio da se Evropa bilo čemu nauči, već da se zaoštri „započeti posao“ u budućnosti.

Taj „posao“ će dati plodove tek kada se stanje stvari unutar evropske elite prenese na samostalne i neatlantske figure.

S druge strane, surovo američko prisiljavanje Evrope da se pridruži sankcijama – ima neograničen značaj ne samo za uspešno okupljanje antiruske koalicije, već i za vezivanje EU za sopstveno tržište i nastavak plana realizacije Transatlantske zone slobodne trgovine.

Slabljenje veza Evrope i Rusije – učiniće, prema mišljenju Vašingtona, da evropska eliti prijemčivija za ideje zajedničkog atlantskog tržišta. Ovo dobro razumeju i u evropskim prestonicama – ali malo toga mogu da suprotstave diktatu globalizatora.

Sada kada je odlučila da uvede sankcije, Evropa je učinila istorijski izbor – suštinski je samu sebe lišila jednog od najvažnijih instrumenata za buduću borbu – samostalnosti.

Normalni odnosi sa Rusijom za Evropu nisu bili važni samo u privredi, već i u geopolitici – omogućavali su joj da se u odlučnom trenutku na manje bolan način otrgne iz anglosaksonskog uticaja.

Kidanjem tih veza, Evropa je zapala u još veću zavisnost od SAD, ali sam vektor kretanja evropskih nacija i država koje žele da sačuvaju svoj identitet, neminovno će dovesti do njihove pobune protiv atlantskog pogleda na svet.

Njihova borba za oslobođenje bez Rusije biće daleko teža.

Međutim, to nije pitanje kratkoročne perspektive – na Zapadu će se ideja vodilja početi da menja tek za nekoliko godina, a samu brzinu tog procesa teško je prognozirati.

Razume se da Rusija dotad Evropu više neće doživljavati kao pouzdanog partnera. Ali, zasad je, za razliku od SAD, neće doživljavati ni kao otvorenog neprijatelja.

Rusija neće staviti krst na Evropu (upravo zato što je uverena u njenu emancipaciju od atlantizma) – ali, projektujući i stvarajući novu geopoliitičku arhitekturu, Moskva će još veću pažnju poklanjati Istoku i Jugu.

Kako u finansijskoj, tako i u trgovinskoj sferi, Rusija će napuštati evropsko tržište – ne samo zato što Evropljani ne žele da sa nama posluju, već i zato što ćemo se preorijentisati na druga tržišta, brinući se za vlastitu bezbednost. A Evropa će početi da gubi rusko tržište – i tako polako postajati svesna da će njen povratak biti praktički nemoguć jer će se na njima pojaviti azijske kompanije ili ruski proizvođači.

Evropljani još nisu svesni da Rusija ni pod kakvim pritiscima neće izmeniti svoju politiku i odustati od reintegracije postsovjetskog prostora i od okupljanja Ruskog sveta.

Uzgred, mnogi od njih već razumeju da je Ukrajina samo povod da se posvađaju sa Rusijom, što uopšte nije malo.

Sada je potrebno da odrede šta im je identitet, gde su im evropske granice i da priznaju da osim njih postoji i Ruski svet i zemlje koje koje ga čine. I najvažnije: da priznaju da pored anglosaksonske civilizacije postoji još jedna posebna civilizacija sa svojim interesima i planovima.

Kada to bude shvatila, Evropa će odustati od budalaste ideje da brani pribaltičke zemlje od nepostojeće ruske vojne pretnje.

Pozabaviće se daleko aktuelnijim zadatkom: odbranom vlastite civilizacije, svojih naroda i kulture.

A da bi taj zadatak uspešno realizovali – Evropljani će morati da uvedu sancije protiv Sjedinjenih Država, a ne protiv Rusije.

(za Fakti.org preveo: Goran Šimpraga)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *