EU i NATO Srbiji garantuju jedino nezavisnost Kosova

EU i NATO Srbiji garantuju jedino nezavisnost Kosova

22 maja 2013

Branko ŽujovićPiše: Branko Žujović

Kako to da ni jedan analitičar u Srbiji, dok traju pregovori u Briselu, ne govori o strukturi i postojanosti garancija EU i NATO pakta za sprovođenje Briselskog sporazuma? Zar nam iskustva sa „odvojenim kolosecima“ i opstrukcija Rezolucije 1244 ne govore dovoljno?

Da sam ciničniji, primetio bih da je predstojeće razmeštanje ozloglašene 525. brigade američke vojske na Kosovu i Metohiji izraz poštovanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, jer je potpuno u skladu sa sporazumom, koji je naša država s NATO paktom potpisala 2005. godine i zaboravila na njega.

Bez sve šale, ćutanje srpskih zvaničnika o dolasku ove važne jedinice vojske SAD, u vreme kada se konkretizuje primena Briselskog sporazuma, više je nego jadno. Ćutanje i povremene izjave da je NATO garant bezbednosti srpskog stanovništva kom se, posle svega, čak i veruje, teraju na zaključak da zvanični Beograd ili ne zna šta radi ili ima sam prema sebi loše namere.

Dok traju razgovori o primeni Briselskog sporazuma, a upravo ih vode premijer Srbije i Hašim Tači, sve optimistične izjave Gvida Vestervelea, Vensana Dežera, Dragana Markovića Palme, Aleksandra Vučića i svih drugih važnih ljudi, pa čak i dobijanje datuma za početak pregovora, padaju u vodu upravo pred pitanjem kvaliteta i postojanosti garancija EU i NATO pakta.

Oba partnera, a i svaki ponaosob, Srbiji mogu da garantuju samo nezavisnost njene južne pokrajine. Trenutno, odloženo, neformalno, direktno, nije od suštinske važnosti. O svemu može da se razgovara, ali na kraju evropskog puta Srbiju čeka taj nepristojan uslov. Ni više, ni manje od toga. Ali, po koju cenu?

Srpsko političko vođstvo za državu, izgleda, nije izborilo nikakvu nadoknadu za popuštanje strateških razmera u Briselskom sporazumu. Obećanje Beograda narodu Srbije, uostalom vrlo naivno i naravno neistinito, odnosilo se na poboljšanje životnog standarda, u zamenu za prihvatanje promene kosmetske politike.

Ivica Dačić, uoči odlaska u Brisel na dogovor o sprovođenju potpisanog i overenog sporazuma, izjavio je da sada očekuje političku i ekonomsku podršku. Gde i kakvu? Eto, reče Dačić, Nikolić i Vučić ove nedelje putuju u Rusiju, od Nemačke je Srbiji stiglo obećanje o milijardu evra investicija, a Srbija želi i investitore iz arapskih zemalja i sa Dalekog istoka.

Eto cene Briselskog sporazuma. Zar je povlačenje države i prihvatanje secesionističkog ustava u južnoj pokrajini vredno neformalnog nemačkog obećanja o „milijardu evra investicija“? Jer, sva saradnja sa Rusijom i drugim velikim zemljama uopšte ne zavise od Briselskog sporazuma i njegovog sprovođenja.

Kako verovati EU, kada je, koliko do juče, govorila da je proces evrointegracija Srbije odvojen od pitanja Kosova i Metohije? Kako verovati NATO paktu, kada ni Rezolucija 1244 nikada nije sprovedena do kraja, pogrom 2004. godine, čast izuzecima, izveden skoro uz sadejstvo sa tim snagama? O povratku hiljadu srpskih vojnika na KiM, da ne govorimo.

Duboko verujem da je sva pomoć EU, bilo kojoj zemlji s njene periferije, proknjižena negde kao crno potraživanje. Dug, koji će na različite načine morati da se vraća. Sa druge strane, srpsko ekonomsko iskustvo govori nam da su investicije tek medijska šifra za političku, često, narodskim žargonom rečeno, akcijsku rasprodaju nacionalnih resursa. Šta bi to, dakle, još moglo da zanima Nemačku u toliko servilnoj Srbiji?

Pre samo nedelju dana, mediji su preneli izjavu izvesnog Mihaela Šmita, koji je u Beogradu predstavljen kao direktor „delegacije nemačke privrede u Srbiji“. Šmit je tada izjavio da je privatizacija Telekoma „Srbija“ i EPS-a političko pitanje.

Strah me je da u kosmetskom slučaju nema čak ni nagodbe, da ćemo povlačenje države s Kosova i Metohije platiti, a ne naplatiti, što bi takođe bilo nečasno, ali svakako manje nepovoljno. Ne samo prepuštanjem stotina milijardi evra vrednih prirodnih resursa i preduzeća na Kosovu i Metohiji, nego i maskiranom rasprodajom preostalih velikih sistema u ostatku Srbije.

Telekom za albansko Kosovo, EPS za Dukađin, možda je to nova, genijalna formula srpske spoljne politike, koju vode svi osim resornog ministra. Ne vidim šta bi osionu Nemačku, pod firmom investicija, još moglo da zanima u ovoliko servilnoj Srbiji, osim to nešto velikih sistema i po koje javno preduzeće od strateškog značaja. Ne vidim ni šta srpski političari, u evropskoj matrici svog poimanja politike, još mogu da ponude evropskim partnerima.

Ovo bi bila skica kvaliteta i postojanosti garancija, koje bi trebalo da pospeše realizaciju sporazuma o kojoj trenutno pregovaraju Dačić i Tači. Ti pregovori neodoljivo podsećaju na atmosferu potpisivanja brojnih „sporazuma o poštovanju sporazuma“ gradske vlasti u Beogradu, nakon izbora 1996. godine. S tim što su SPO i DS tada imali neuporedivo kvalitetnije garancije Brisela, pa su ipak okončane političkom mizerijom.

A možda NATO i ne razmešta 525. brigadu na istoku pokrajine zbog najavljenog, pa odloženog početka izgradnje „Južnog toka“ i sopstvenih političkih i ekonomskih interesa u samoproglašenoj državi kosmetskih Albanaca. Možda EU i NATO neće u hodu menjati Briselski sporazum, možda nisu ni počeli jednostrano da ga tumače.

Možda ni obaveza Srbije da neće ometati „Kosovo“ na putu ka EU neće biti upotrebljena kao nova realnost, koja će sutra, teška Vučićeva srca, morati da se prihvati u procesu konačnog priznanja nezavisnostipokrajine. Možda Srbi na severu i u enklavama sada mogu mirno da spavaju. Možda… Loša aroma budućnosti Srbije!

(Glas Rusije)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Gina Gant says:

    Srbi su jaki, Serbian people strong!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *