ЕВО КАДА ЈЕ КАРДЕЉ идеју о муслиманској нацији почео да намеће! САДА ЈЕ СВЕ ЈАСНО

ЕВО КАДА ЈЕ КАРДЕЉ идеју о муслиманској нацији почео да намеће! САДА ЈЕ СВЕ ЈАСНО

4 јула 2020

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

„ПРВО што је Кардељ урадио по повратку из Лондона, била је посета Босни, обилажење муслиманских функционера са идејом о признању муслиманске нације као конститутивног дела државе. Главна подршка тој идеји је долазила од нове муслиманске интелигенције. Она је већ толико стасала да је вођство своје верске заједнице преузела из руку предратне земљишне властеле“ -писао је Милорада Екмечић (Печат времена, Између клања и орања)

На посљератним пописима муслимани су се већином декларисали као побједнички партизани, што значи махом као Срби, мање као поражени домобрани и усташе, што значи махом као Хрвати. А на трајнију националну идентификацију са једним или другим народом у БиХ, утицала је веза са српским Гајретом или хрватским Напретком, културно-просвјетним друштвима која су стипендирала муслиманску младеж на студијама у Београду или Загребу.



Када им се на каснијим пописима отворила могућност да се изјасне као национално неопредијељени, већином су изабрали ту опцију, што свједочи да су се осјећали као нешто још недефинисано и необликовано треће, другачије и посебно.

Најзад, како се може утврдити статистичким укрштањем података са претходних пописа, дио ранијих „муслиманских Срба“ уписао се у нову рубрику „Југословен у националном смислу“.

Било је то вријеме плиме југословенства као будућности свих народа, што је за муслимане важило да ће до тога перспективног синтетичког националног идентитета доћи скраћеним путем без прелазног статуса у оквиру једне од двије у Босни већ постојеће нације.

Екмечић наводи Титове ријечи иностраним новинарима: „Хтио бих доживјети да Југославија буде максимално стопљена у једну чврсту заједницу, да она не буде формална заједница, већ заједница у којој ће бити једна југословенска нација, у којој ће од пет народа настати једна нација“.

У то вријеме и сам Тито је слављен као „најбољи син свих југословенских народа и народости“, што је требало да значи да не припада ни једном посебно.

Осјека југословенства

Међутим, првих 60-их година (уставе промјене 1962. и 1963.) наступа период осеке југословенства када, према ријечима Дејана Јовића, „Титова Југославија“ све више постаје „Кардељева Југославија“, Титов главни уставотворац југословенство поситовјећује са великосрпским централизмом и унитаризмом и преко уставних интервенција форсира самосталност република по формули „федерирање федерације“ и афирмација нација, што је његова специјалност.

Друг Бевц, како је гласио једно од његових конспиративних надимака, још прије рата је објавио брошуру „О словеначком националном питању“, у којој је и у каснијим изадњима поновио да се словеначки народ борио за социјализам, а не за обнову Југославије која представља само привремену транзициону форму до националне државе која ће да бира у коју ће се федерацију укључити.

Кардељево анимирање муслиманских интелектуалаца за признање обухватило је широк круг имена, међу којима предњачи Мухамед Туњо Филиповић, професор Филозофског факултета и члан идеолошке комисије ЦК СКБиХ.

Благовремено обавијештен од свог политичког ментора Хамдије Поздерца да ће партија отворити процес признавања муслиманске нације, он је искорачио са текстом „Босански дух у књижевности“, који је остао познат по тези да је „Андрићево дјело нанијело више зла Босни него све окупаторске војске заједно“.

Кукурикнуо је прије зоре, јер Партија је хтјела да предводи, каналише и контролише постепени процес „национализације муслимана у БиХ“. А његов текст у сарајевском часопису „Живот“ под уредништвом Мака Диздара, изазвао је негативне српске, па и хрватске реакције које је полемички формулисао књижевни теоретичар и лингвиста професор Новица Петковић.

Мухамед Туњо је привремено искључен из СК, а пошто је ЦК СКБиХ убрзо званично огласио признавање нације, постао је национални јунак, а Петковић је под притиском муслиманске чаршије морао да са сарајевског Филозофског факултета да пређе на београдски.

Одлука о признању у партијском врху СР БиХ изгледа није донијета лако.

Тројица водећих муслиманских политичара Хасан Бркић, Авдо Хумо и Осман Карабеговић, били су против ове исхитрене новотарије. Није за то био ни одлазећи Ђуро Пуцар, који је водио босанске комунисте у дугом послијератном периоду. Саопштио је то Титу у „опроштајном“ разговору у лову на Тјентишту.

„Ослобођење“ је на насловној страни објавило њихову фотографију на коњима и у ловачким одијелима, а у наслову „унапређење“ на савезну функцију предсједника СУБНОР-а.

Хасан, Авдо и Осман били су већи проблем не само због ратних референци него и зато што су били муслимани, па су зато касније постали „политички случај“.

Хасан Бркић је у међувемену преминуо, а Авди и Осману придодат је и Хајро Капетановић, те Чедо Капор.

На дугој партијској суданији у више наставака говориле су десетине босанских функционера из републике и федерације и то без изузетка против ове групе, али шта стоји иза шупље политичке фразеологије, којом су се служили и тужиоци и оптужени, широј јавности мало је шта било јасно.

Тројка Хумо-Карабеговић-Капетановић већ одавно је живјела у Београду и оданде „ковала завјеру“ против републике, али Капор не, па се мислило да је придодат због кључа. Зборавило се да је рекао да је нерационално правити тв студио у Сарајеву, када већ имамо заједнички у Београду. Док је незваничан став гласио: „Све што имају они у Београду и Загребу имаћемо и ми у Сарајеву. Ако тамо направе факултет за балет, направићемо га и ми.“

Био је то босански ехо Кардељеве борбе против великосрпских унитаристичко-централистичких и бирократских снага у БиХ.



Федерирање федерације и афирмација нација

Признање муслиманске нације треба посматрати у контексту Кардељевог ангажовања на „конфедерирању федерације“ и „афирмацији нација“.

Срби и Хрвати у БиХ били су политички, културно и емоциоално-психолошки чврсто везани за своје сународнике у сусједним матицама, и утолико су дјеловали центрифугално. Једино муслимани, лишени таквих спона, били су центрипетални или, како су сами говорили, нису имали „резервну домовину“.

У конкуренцији са другим републикама на савезном нивоу, једино БиХ није била национална, па није имала ни одговарајућу унутрашњу кохезију и енергију. Муслимани, признати као трећа и релативно најбројнија нација, могли су да постану национални основ „републике која неће да буде ништа више, али ни мање него остале“.

Али, према тадашњем национално-политичком бонтону, промоцију нове нације нису могли да покрену водећи муслимански комунистички кадрови. Реализацију Кардељевог пројекта за БиХ преузели су водећи српски – Рато Дугоњић и Цвијетин Мијатовић, који, симптомачно, нису говорили приликом обрачуна са Авдом, Османом, Хајром и Чедом. Нису се ни појавили.

Били су организатори из позадине.

Тито је на Брионском пленуму добио једногласну подршку за рушење Ранковића, али на жртву се нису сви обрушили са једнаким ентузијазмом. Ветерани су разумјели да се иза глупости о прислушкивању, намијењене за ширу јавност, крије пораз њихових идеала о братству народа у јединственој земљи.

Стари мајстор је најавио да се повлачи и навукао их све у пензију звану „Савјет федерације“, а онда је „на зхтјев народа“ ипак остао. Поред себе, једино је и у партијском и у државном предсједништву задржао Кардеља и Бакарића као родоначелнике „федерерирања“, боље речено конфедерирања југославенске федерације.

Остатак у политбироу партије и у колективном шефу државе чинио је прагматични подмладак неоптерећен идеалима.

Сличну прелазну улогу имали су Рато и Мајо у Босни, гдје су окупили Биједића, Микулића, Грабчановића, Куртовића, Косовца, Месиховића, Иштука и др. Међу њима се као ефикасан оперативац убрзо издвојио Бранко Микулић.

Из разговора са Петром Стамболићем, Вјенцеслав Глишић биљежи: „У Босни се повампирио бошњаклук… Питам старе другове Мају и Роћка… Први се љути и негира, други се такође чуди шта се тамо догађа… Кажу да иза свега стоји Дугоњић“.



Нација која се двоуми шта је

Парадоксално, испоставило се да је кључна потешкоћа у признавању нове нације био сам муслимански народ.

Неки, посебно млађи, али и они просрпски оријентисани, били су себе нашли у југославенству као заједничкој перспективи свих народа, не само у Босни. Другима, који су се на претходним пописима изјаснили као Срби и Хрвати, чинило се недосљедно да под старе дане мијењају нацију по партијској директиви. Трећи су били збуњени што им се даје нација коју нису тражили и подозријевали шта се иза тога крије. Четвртима, који су знали да је већина народа национално признање стекла вјековном борбом изгледало је неозбиљно да се о томе одлучи једном сједницом политичког форума. Пети, по босанским селима, гдје су се Срби, Хрвати и муслимани ословљавали са „власи“, „шокци“ и „турци“, сматрали су да припадају турској нацији. Шести, они најобразованији, уочили су да је признање кусо, јер не обухвата националне институције и симболе, да је можда требало и раније, а посебно их је иритирало што се име нације у односу на име вјере разликује само по малом, односно великом почетном слову.

Зато је постојала реална опасност да се на попису 1971. сви муслимани не изјасне као Муслимани, него да се национално распу у више различитих опција и да читав политички пројекат пропадне.

С политичког врха републике покренута је невиђена кампања објашњавања и убјеђивања, у којој су се муслимански партијски активисти растрчали по фабрикама, школама, болницама, институцијама агитујући да сви муслимани стану у једну колону. Показало се да не иде свугдје лако. А када је у једној ТВ емисији др Есад Ћимић рекао да су „муслимани закаснили да буду народ, а преуранили да буду нација“, то је схваћено као политичка провокација.

Када је још у сљедећој прилици то илустровао чињеницом „да се од пунољетства увијек изјашњавао као Хрват, да му је рођени брат Осман увијек био Србин, те да живи у мијешаном браку јер му је жена Мелиха муслиманка“, то је доживљено као опасна диверзија“.

Све што је навео била је истина, али је дјеловало као спрдња са признањем нове нације и професор Ћимић је недуго потом остао без посла на Филозофском факултету и напустио Сарајево.

Меша Селимовић је написао о „босанским муслиманима као рукавцу једне велике реке. Нити српска река може да се отресе рукавца, нити он без ње може да избегне судбину баруштине“.

Послије тога и он је заувијек напустио Сарајево.

Ако прихватимо најкомотнију дефиницију нације, коју је дао Карл Кауцки да је „нација оно што хоће да буде нација“, није спорна трансформација малог у велико слово. Осим тога, османском исламизацијом Босне маса хришћана конвертовала је у ислам, на бази специфичне религије израсла је и једна посебна култура, а над њом је надграђен засебан народ који је природно тежио да се обликује као нација.

Проблем је што је, за политичке потребе комунистичке власти у СРБиХ да ојача своју републичку државност, исфорсирано и преурањено признање довело до продужене инкубације нове нације, која ће само током једног људског вијека више пута мијењати име.

(следи наставак)

http://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-kardelj-ideju-o-muslimanskoj-naciji-poceo-da-gura-po-povratku-iz-londona/

KOMENTARI



13 коментара

  1. Ivana says:

    Od glupavih i naivnih Srba svi rade što hoće Turci bošnjake Hrvati pokatoličene usraše a Srbi k pameti i veri nikako ubio ih komunizam i Tito.

    • Jovan says:

      Nije to tako prosto kao sto kao sto ostracena manjina misli da je Srbe unistio komunizam. E nije. Komunizam je najblizi izvornom hriscanstvu, da ne kazem pravoslavlju, sto znaci da u komuni svi doprinose na nacin i talenat koji im je Bog dao, a da svi podjednako uzivaju kao zajednica u dostignucima zajednice. Nikako zapadnjacka pohlepa i pljacka pojedinca i citavih drzava. Gde je glavnni i JEDINI problem srpskog naroda!?? Sto je verovala laznoj "eliti", koju su nam postavljali "zapadni prijatelji", od skolovanih na Zapadu naucenjaka lazne istorije srpskog naroda u XIX veku, do ukidanja Srbije 1918. i vec tada Slovenci, a pogotovo Hrvati preuzimaju vlast, a deo naroda u Dubrovniku, Dalmaciji, Slavoniji,.. mada su formalnu vlast imali kralj Aleksandar i knez Pavle( njihove gazde su bile na Zaapadu). Logican je bio i nastavak- stvaranje muslimanske (i makedonske i crnogorske) nacije u istoj toj Jugoslaviji, tada Titovoj( Tito isto projekat Zapada, (Cercil). To je bio samo nastavak istog plana Vatikana i Zapada. Taj plan je nastavlje da se sprovodi i 90ih, i danas. Jesu li Papa Vojtila i Genser dogovorili javno razbijanje Srba na 8 delova(drzava). I na kraju, ta podela na komuniste i antikomuniste ima samo u Srbiji. Zasto su Hrvati uspeli, objasnjava govor ustaskog vodje na njihovom kongresu u Svetskoj 60ih, kada kaze "mi necemo da se borimo protiv hrvatskih komunistta, oni su nasa braca- nasi neprijatelji su srpski komunisti i Rankovic. E a mi smo 90ih vodili antidrzavnu i partijasku borbu protiv predsednika Milosevica dok je narod srpski krvario u srpskimzemljama. U Srbiji svi "intelektualci" ( sledbenici Bevca,), glumatala, muzikanti, piskarala, su podrzavali Aliju Izetbegovoica i Sarajevo. Pa evo vam ga na- nova nacija je rodjena Bosnjaci. I kraj price.

  2. milorad2 says:

    kardelj -britanski agent i grobar srbije(bar tako su englezi mislili).Sreća naša sanduk u koji su nas sahranili je bio od tanke čamovine ,made in SFRJ.SVE što je bilo pozitivno u toj nesrećnoj LAŽNOJ državi je proisteklo iz očajničke partizanske borbe na život i smrt, NAŠEG-srpskog naroda i želje za socijlanom pravdom i BOLJIM humanijim društvom koja postoji odvajkada u NAŠEM,SRPSKOM narodu.To je bila tako veličanstvna pobeda tako veličanstven ZAMAH da je CRVIMA kao štio je kardelj, tito,bakarić i ostaloj ustaško nacističkoj bulumenti iz naših "bratskih" republika trebalo više od 40 god. uz pomoć SVIH ostalih koji su iz prikrajka MRZELI tu državu I ŽALILI SVOJ PORAZ da unište jednu plemenitu i humanu viziju balkana.Narodi i verske grupe su prepoznali vrednost toga ali su previše bili slabi, sem NAS SRBA koji JESMO i uvek ćemo biti jedan od nekolicine PRAVIH i IZRAZITIH DRŽAVOTVORNIH nacija na svetu, da bi uspeli da održe to za svoju sreću i KORIST takodje a mi sami nismo imali dovoljno snage pored takve izdaje.Kada bi pakao postojao kardelj i njemu slični pacovi bi se sigurno roštiljali tamo u večnosti.Sreća ima nešto GORE ZA TAKVE SMRADOVE i dobili su oni svoju platu kao što će je dobiti i oni koji su naslednici takvih ulizičkih pozadinskih zlotvora.Jugoslavija je MRTVA-da ŽIVI NAMA NAŠA SRBIJA I NA NEBU I NA ZEMLJI.

  3. GoranSwe says:

    Vrlo strucno Kecmanovicu, bravo za istrazivanje i tekst.

    • RASPUCHIN says:

      Да , веома стручно ескивирање у помињању улоге Војислава Кецмановића Ђеде , ауторовог стрица , а о улози ауторовог оца у Брозовско-комунистичким злочинима против нашег народа се , исто тако , мало зна. И сам аутор је имао путешевствије од комуњаре , реформисте Анте Марковића до Додиковог савјетника. Треба то све мало дубље анализирати и видјети ко нас у ствари води? Нека површна оцјена би била да нас воде "бивше" комуњаре као и њихови насљедници и "бивше" усташе и њихови насљедници као и потомци из мјешаних бракова ове две групације.

  4. Lepi Mića says:

    SS Hanđarovac poturica Alija Izetgovnović je toliko oprao mozak svojim sunarodnjacima sa Islamskom deklaracijom da jim je sada kasno, da ponovo menjaju ime nacije ili da se deklarišu kao bivši Srbi. To su ljudi koji su zaboravili svoje poreklo, bez cilja i napredka ćeraju svoj inat provociraju ostale narode misleći da su potomci turaka a jezik im govori ćiji supotomci da su od turaka pričali bi turski onako sa temeljima rečima srbskog pisma ostaju Srbi ali poturice...

    • Istina says:

      Esad Ćimić je rekao da su „muslimani zakasnili da budu narod, a preuranili da budu nacija“ Lep jim je Srbski jezik ali inate se sa turskim rečima dokazajući da se nikada neće vratiti svojim korenima...

  5. Pumpacitor says:

    Mesa je najbolje rekao-da ce da postanu barustina.

  6. Cp6a says:

    Ех, и за тим Бевцом су нас терали да жалимо, а оно све говно до говнета.

  7. persida says:

    Nije vama nista jasno, treba vam najmanje sto godina da shvatite. Pa, kad shvatite, opet hrlite u Jugoslaviju.

    • Gagi says:

      Persida, nazalost tako je. Jedino opravdanje moze biti to da su nas vecito tukli, kada to nisu hteli sami, namestali su da to rade drugi. Onda su videli da mozemo puno da trpimo pa su presli na kontrolisanu mentalnu silu u vidu poretka koji donosi blagostanje. Tu se uhvatise Srbi u raskoraku, vec istorijski umorni od svega,prihvatise moralno najslabiji Srbi da drugi brinu o njima. I bese lepo, stale i vinograde zamenise besplatnim komfornim stanovima, oni koji nikada nisu videli more dobise odmaralista. Fabrike su radile a radio je svirao, bas se lepo zivelo. Svi su velicali Bevca i ostale drugove jer su bili vidoviti,morala je da se uspostavi sila poretka da bi narodu bilo dobro. Posto na zapadu nema besplatnog rucka, dodje u nekom momentu konobar da podvuce crtu na racunu. A racun poveliki, ispade da je pet decenija lepog zivota skuplje nego vekovna prolivena krv i sve junacke Srpske glave. Tako to biva sa nasim lakomim narodom, ni danas nije drugacije, i dalje se lepo zivi, rasipa i luduje.

    • Mate says:

      Svi ste Vi Hrvati, ali barem niste vatikanoidi, samo sada idu talmudisti, treći hram i ostalo, a ovi što su istvoremeno kršćani, muslimani i pripadnici abrahamskih religija, a kao protiv talmudizma i cionizma, sami sebi daju autogol, jer su sve te religije nastale iz istog izvora, tako da eto.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u