ЕВО КАКО НАС ЈЕ ОПЉАЧКАО ЗАПАД: Да ли је због овога убијен Ђинђић?

EVO KAKO NAS JE OPLJAČKAO ZAPAD: Da li je zbog ovoga ubijen Đinđić?

8 oktobra 2018

Zoran Đinđić

Ubrzo po preuzimanju mesta predsednika Vlade Republike Srbije, Zoran Đinđić je shvatio da su mu zapadni saveznici okrenuli leđa. Insistirali su da Jugoslavija prizna većinu duga bivše države međunarodnim kreditorima, iako su kamate nepravedno išle sve vreme 1990-ih, a sva sredstva i imovina u inostranstvu su nam bili blokirani i nisu nam bili na raspolaganju, usled ekonomskih sankcija i embarga na izvoz robe, kao i na uvoz strateških sirovina.

Đinđić je tu situaciju želeo da reši bankrotom države i da se počne od nule, ali krupan kapital to nije dozvoljavao. Zašto bi se nama dozvolilo da se uopšte izvučemo, kada svaka država koja izgubi rat mora da bude kažnjena?

Nemačkoj su posle Prvog svetskog rata nametnute visoke reparacije u sirovinama uglju i koksu, kao i novcu, koje nije mogla da izdrži, pa su Francuska i Belgija okupirale Rursku oblast (1923-1925), koja je najveća zona rudnika u Nemačkoj, kako bi nesmetano eskploatisale resurse. Nemački radnici su pružili pasivan otpor okupaciji, što je paralisalo industriju i dovelo do hiperinflacije. Antanta je iz Nemačke cedila suvu drenovinu.



Početkom 1930-ih Bruningova deflatorna monetarna politika dovela je do haosa u društvu i uspona Hitlera na vlast, koji je obećao i sproveo stabilnost cena i uposlenost radnika. Posle Drugog svetskog rata su se Saveznici opametili pa su Nemačku privredno obnovili kako bi platila reparacije u robi i to izvozeći proizvode ne po komercijalnim cenama, nego po ceni koštanja. Nemačka jeste tako isplatila reparacije, ali je to za posledicu imalo da postane najjača privreda u zapadnoj Evropi, jer je sebi otvorila tržišta u sve zemlje gde je masovno izvozila svoje proizvode po povlašćenim cenama, na ime reparacija. Tim proizvodima su trebali rezervni delovi, kasnije zamene za novije modele, dakle radilo se uglavnom o tehnologiji.

Da je Zapad pružio Srbiji takvu šansu 2000. godine, danas bismo bili privreda u rangu istočnoevropskih članica Evropske Unije, pre svega mislim na Češku. Međutim, neko je odlučio da ćemo mi naše ratne reparacije platiti rastakanjem državne imovine, dakle trošenjem supstance. Prvo su bačene u stečaj 4 najznačajnije srpske banke, koje su mogle da budu sanirane i da pokrenu srpsku privredu. Time je „Sartid“ rasterećen dugovanja kao najveći njihov pojedinačni dužnik, a onda je „Sartid“ poklonjen „US Steel“-u i time smo platili ratnu reparaciju Amerikancima. Zatim, prodajom cementare u Beočinu, francuskom „Lafarge“1 smo platili ratne reparacije Francuzima.

Ostalim NATO članicama smo platili ratne reparacije tako što smo na mesto 4 najznačajnije banke ustupili prostor za tridesetak franšiza stranih banaka na tržištu. I tako smo stvorili finansijsko tržište zavisno samo od banaka. Bez berze kao osnovnog tržišta kapitalizma, nismo imali šanse da razvijamo privredu. Nezainteresovanost za pokretanjem Beogradske berze govori da Zapad nije imao nameru da uvodi kapitalizam u Srbiji, već samo preko bankarskog tržišta, koje kapital plasira po visokim kamatama, da supstancu izvlači iz zemlje. Nije nam dozvoljen kapitalizam i tržišna ekonomija, kako bismo razvijali ekonomiju, nego smo se zaduživali po visokim kamatama, koje ni privreda ni građani nisu mogli da servisiraju, bez trošenja supstance.

Preduzeća nisu mogla da dišu bez svežeg kapitala, koji nikako iz inostranstva nije dolazio, a koji je Đinđiću bio obećan pre demokratskih promena, da će ući u Srbiji da se njena privreda obnovi. Ukinuta je Služba društvenog knjigovodstva, pa nije bilo kontrole kretanja kapitala, a preduzeća su otvarala račune kod poslovnih banaka. Pošto je bilo veliki broj preduzeća, ukupni depoziti su bili ogromni, čime su banke akumulirale od već posrnule privrede veliku količinu kapitala, koja ih ništa nije koštala, a koji su mogli da plasiraju po visokim kamatama istoj toj privredi.

Tako ugušena preduzeća su spremana za privatizaciju da bi se što brže prodala, po cenama jeftinijim od cene njihovih osnovnih sredstava. To se zove sistem privatizacije putem šok-terapije. Država će privatizovanim preduzećima opraštati dugove za poreze i doprinose, tako da kupac neće imati realno nekih velikih obaveza da servisira. Umesto da se iz tih preduzeća pokrene proizvodnja, njihova imovina će se prodavati u komercijalne svrhe – zemljište za izgradnju zgrada, mašine za proizvodnju u sekundarne sirovine… Zapad je iz Srbije cedio suvu drenovinu.

Pošto su se izjalovila obećanja Zapada o ulasku velikog kapitala u Srbiju, koji će pokrenuti njenu privredu, predesedniku Vlade Đinđiću je preostalo samo da ide po Evropi da ih podseća na obećanja data pre 5. oktobra 2000. godine. Sve što je dobijao tamo su neke „donacije“, kao jednokratnu pomoć srpskom budžetu ili u vidu nekih projekata za neke stvari koje bi bile primenljive u Africi, ali ne u nekada polu-razvijenoj zemlji jugoistočne Evrope (tipa: edukacija naroda o koristi pranja ruku, radi sprečavanja zaraze).

Pravi šamar od zapadnih saveznika, Đinđić je doživeo u Nemačkoj, kada mu je tokom službene posete jedna novinarka tutnula mirkofon u lice i pitala ga: „Kako vas nije sramota da idete po Evropi i prosite pare za Srbiju“? Đinđić se tada zacrveneo i shvatio da zapadni saveznici ne samo da neće da pošalju kapital u Srbiju, koji su obećali, nego će ga oterati svaki put kada ih bude podsećao na ta obećanja. Nemci su ga prozivali da ide po Evropi da prosi za Srbiju, ali to jeste išlo sa poslom premijera Srbije. Nije se kandidovao za bundes-kancelara, nego za premijera jedne razorene i napaćene Srbije, za nju se valjalo i poniziti.

Došao je u Srbiju i objasnio nam da se Zapad ne oseća odgovornim ni za sankcije, ni za bombardovanje Srbije, koje nam je uništilo infrastrkturu i dosta proizvodnih pogona, već da za sve to krive naš narod i Miloševića. Rekao nam je da od Zapada možemo da dobijemo samo donacije kako bismo obnavljali infrastrukturu, ali da su to stvarno zanemarljivi iznosi u poređenju sa onim što je uništeno u bombardovanju i da ćemo uglavnom to sve morati da obnavljamo sami iz svojih sredstava.

Sve ovo što je Đinđić video, to je narod osećao u svojim stomacima i video u svojim frižiderima, da para u državi nije bilo! Đinđić je postao najomraženija ličnost u tom momentu u državi. On je bio lider koji svom narodu nije mogao da obezbedi uslove za život. Ovo je kratka skica situacije u kojoj se srpski premijer Đinđić našao: država sa uništenom infrastrukturom u bombardovanju 1999. godine, privreda bez obrtnih sredstava za rad, tržište kapitala na kojem postoje samo strane banke koje plasiraju kapital po visokim kamatama, nema pokretanja Beogradske berze, država ne sme da ulaže u pokretanje privrede, nego da je privatizuje, a Zapad ne daje obećanu infuziju kapitala. Šta je Đinđiću preostalo u tom trenutku nego da se uhvati Maksa Vebera?

Tako je Đinđić krenuo da priča o tome kako smo mi lenj narod, da sve zavisi od nas, da sve mi možemo ako budemo hteli da radimo, ali pare sa Zapada više nije pominjao. Skroz je okrenuo onu priču o socijaldemokrati patrioti, koji se zalaže za državno vlasništvo, koju je izgradio o sebi devedesetih i na kojoj je pobedio Šešelja u debati u Biosopu „Rex“. Đinđić je po vokaciji bio filozof levičar, ali je za potrebe realiteta, u situaciji kada je izdan od Zapada, počeo srpskom narodu da priča kapitalističku filozofiju, u koju on sam nije ni najmanje verovao. Jednostavno pričao nam je ono što su njemu pričali na Zapadu, kada su odbijali da mu daju obećani kapital za pokretanje srpske privrede.

Nas je komunizam ostavio naivne i prostodušne za XXI vek. Imali smo jak sistem državne vlasti u kome si isprva kada je uveden morao bespogovorno da slušaš vlast da ti se ne bi desilo streljanje ili teška robija. Kasnije je taj sistem kako je rastao i razvijao se u državi počeo da primenjuje manje brutalne metode, ali opet represivne, tako su i generacije učile kako treba verovati državi i državnicima šta pričaju i da je sve što država radi za naše dobro. Kazne od države su popuštale i nisu se više delile za trivijalnosti, ali su svakako ostajale brutalne za prigovaranje na rad državnih organa. Rasle su generacije slepo poslušnih i naivnih građana, koji su učili da treba verovati državi, a učili su ih upravo roditelji koji su videli brutalnosti.

I tako kako su se brutalnosti zaboravljale, nastavile su generacije da prenose sledećim kako treba verovati državi. I onda Đinđić dolazi sa pozicije moći i počinje da priča takvoj generaciji da su lenji i da su oni krivi. Takvi prostodušni ljudi bivaju u šoku i ne znaju kako da reaguju na tu priču, sem da ćute i da se preispituju.

On ide tako na turneju „Srbija na dobrom putu“ pokušavajući da šokira narod Veberovom filozofijom, da kupi sebi vreme za opstanak na vlasti, kako bi sredio neke stvari sa Zapadom i probao da uradi nešto. I to je cela pozadina Đinđićevog Vebera. Morao je da nas šokira i pacifikuje, jer je situacija u državi bila pred pucanje. Para zaista nije bilo u privredi, ni kod građana. Loše se živelo, a podrška radikalima je sve više rasla i to samo par godina kako su pali sa vlasti, zajedno sa Miloševićem.

(Đorđe Stojković / Vidovdan)

KOMENTARI



13 komentara

  1. Dane Radakovic says:

    Dindicu MILOSE Za Sve ti Hvala Oborijo si HRAST. U Begradu Ali nisi Zile POSEKAO Za TO TI NE HFALA

  2. Jevrem says:

    A koja to vlast ne mora da se sluša?Da li u ovoj "slobodi" može da radi ko šta hoće?Autor očigledno nije živeo u socijalizmu čim ga naziva KOMUNIZAM,a to ga diskvalifikuje kao podobnog da piše.Pomoglo bi kad bi autor recimo pojasnio višak proizvoda koji neminovno prati kapitalizam,koji zbog toga ne može da opstane,ne može fizički,nema teorije.U vremenu o kome autor piše su se preko mere obogatili "svetski stručnjaci" koji su čim su napunili džepove nestali iz Srbije.Kina je htela da zaključi poslove sa firmom ZMAJ Zemun ali je Đinđić rekao NE.I sad su nikle prodavnice,fabrika ne postoji,umesto zaposlenih hiljada sad je zaposleno nekoliko desetina radnika...Neka se neko od vaših tekstopisaca,ovih novih analitičara pozabavi viškom proizvoda,e kad to "objasne" neka pričaju o prošlim vremenima,a svi koji su radili i živeli u tim vremenima bi platili da se to vreme u uređenje vrate.Lekcije drže ljudi koji žive u stanovima koje su platili boksom cigareta i sad pametuju kako tamo nešto nije bilo dobro.a to,da li bi oni svojim radom u tom i ovom "sistemu",zaradili stan o tome niko ne želi da priča...Pa upravo je pričanje prila radi priče,bez ikakve ideološke podloge i poruke,to sada uništava Srbiju,kursanti se bave stvarima sa kojima nemaju ništa zajedničko...

    • Velika Metla says:

      Jevrem,jedino šta je uspelo za vreme komunizma(ili tog blažeg oblika komunizma kojeg nazivate socijalizam)je potpuno razsrljavalje i uništavanje Srbije i Srba gde god da su živeli! Ta komunistička industrija,fabrike,nisu bile na zdravoj i ekonomski isplativoj podlozi napravljene! FIAT u Kragujevcu je zavio onda Jgoslaviju(a najvećim delom Srbiju,jer je Srbija najviše i ulagala u tu propast zvana Zastava)! Železara u Smederevu isto tako propast srbska! U sred Šumadije umesto da naprave proizvodnju hrane,oni napravili Železaru koja rudu nema! Srbiji ništa drugo ne treba osim da proizvodi hranu! Ama baš ništa drugo! A što se tiče ove lipsale ffukare Đinđulice...........,hvala do neba onome ko ga je koknuo! Tako treba da prođe svaki izdajnik koji učini nešto loše svom narodu!

  3. Kad neko says:

    Umislio da vodi državu a nacrtanu gusku na zidu ne ume sačuvati. Zapad ga doveo, zapad sklonio kao i druge. Pojedinac mora biti sposoban i čist ako ulazi u politiku da ne podleže ucenama i uzda se u Gospoda Boga jer je po Njemu vlast na zemlji. Zato je Ružica među najbogatijima u Srbiji. Ne može se imati jare i pare, a on je proćerdao tuđe. Piše, uovici, strancu i siročetu ne čini krivo jer je velik osvetnik njihov. Sada su njegova udovica i siročad upravo to, bogati stranci koji ništa nisu naučili iz očeve greške.

    • Deda Micko says:

      Zasto Ruzica nije uhapsena da objasni otkuda joj toliko bogatstvo?

  4. Siniša says:

    Ne kontam...kakve smo mi to ratne reparacije plaćali NATOu????

  5. opet ja says:

    Čim je pokušao da vrati sve pod kontrolu države Srbije, ubijen je. Pokušao je da uđe u igru sa zapadom, obećavajući da će postupiti kako mu je rečeno. Mislio je da može da ih prevari i da im se otrgne. Čim su to primetili likvidirali su ga iz zgrade Ministarsva za državnu upravu i lokalnu samoupravu u Birčaninovoj ulici u Beogradu.

  6. harry neron says:

    Baljazganje budalaština od strane autora. Onaj ko je suštinsko upropastio Srbiju su svi oni koji su prespavali pad berlinskog zida i kasnije u prvoj polovini 90. godina radi ideoloških razloga posvađali se sa celim svetom, 99. je samo konačni epilog te ludorije iz prve polovine 90. godina.

  7. Alien says:

    kad bi svako izlagao s a m o ono što zna, bila bi grobna tišina.

  8. pravda says:

    Dindjicu bitango jedna,gde ti je sad Vuk Draskovic,Ceda Jovanovic,Zoran Zivkovic, Homen,Labus,Dinkic,Micunovic,Labus,Bozidar Djelic,Zarko Korac,Vesna Pesic, Matic,Sutanovac,Tadic ......i ostale BITANGE. Mi smo zbog Vas PROPALI ,a ne zbog lazi zapada.Dusmanin-ZAPAD je bio i ostao i ostace za vek vekova,a sta ste vi radili gospodo.Mismo Vam verovali ,a isli ispred vas kao ovce,a vi nas u klanicu sa decom utreaste. SRAM VAS BILO,tesko vam od BOGA BILO

  9. petrovgrad says:

    Zapad je poslao Đinđića u Srbiji, da od nje napravi Siriju, a od Beograda Damask. Zato su regrutovali borce ISIL u vidu pokreta OTPOR. Đinđić je sa Slobom napravio dil. Milošević je svoju glavu dao na tacnu zapadu, a Đinđić bez razaranja preuzeo vlas. Tada je zapad uvideo da ih je Đinđić nasamario i kraj je poznat. Zapad me prašta.

    • Milivoj Trbojevic says:

      ISTINITO

    • Deda Micko says:

      Hapsite Ruzicu, ona je naslednik ukradenih para. Svaki dolar koji ima umascen je krvlju srpske dece.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *