ЕВО КО ЈЕ ВУК ДРАШКОВИЋ! Од ЧЕТНИКА и великог Србина, до НАТО плаћеника и издајника

EVO KO JE VUK DRAŠKOVIĆ! Od ČETNIKA i velikog Srbina, do NATO plaćenika i izdajnika

9 marta 2018

Ne bi se baš moglo reći da je Vuk Drašković toliko efikasan u potrazi za “društvenim putovima”.Ne bih se tom osobom ni sada bavio da naznačenim poređenjem nije nanesena nepravda rečenom magaretu, pametnoj životinjki koju su i stari Rimljani koristili kada im je trebalo trasirati neki put kroz neprohodne gorske krajeve: magarac im je svojim sporim hodom nepogrešivo “pronalazio” buduću trasu zamišljenog puta.

Poznanstvo

Upoznao sam toga momka početkom aprila 1986. godine, u Udruženju književnika Srbije, na protestnoj večeri kojom je obeležen izlazak iz dvomesečnog zatvora jednog univerzitetskog profesora iz Novog Sada, ali je taj skup iskorišćen i da se podrži Peticija 2.016, “poslednji napor” srbskog naroda sa Kosova i Metohije “da legalnim načinom” zašti­ti “pravo na živote” svojih porodica. A taj “poslednji napor” bio je u pomenutoj Peticiji vrlo jasno definisan:

“…Okupiran je deo Jugo­slavije, prostor našeg istorijskog i nacionalnog bića, a geno­cid fašista nad nama Srbima na Kosovu i Metohiji ste­kao je pravo građanstva…

Decenijama traje brutalni pritisak šiptarskih šovin­i­sta nad nama i našim porodicama, imanjima, grobljima i sve­ti­njama, na žalost, namerno ili slučajno to je skrivano i za­ta­škavano. Ni njihova otvorena pobuna 1981. godine, protiv­no svakoj pame­ti, nije doprinela da vlasti ove zemlje zaustave ostvarivanje ideologije koja po metodama i cilju pripada fa­šizmu. Ostvarivanje etnički čiste teritorije, a Kosovo i Me­tohija to skoro jesu, je osnova fašističke doktrine.

Posebna tragedija je u tome, što umesto radikalnih mera suprotstavljanja, vlasti na Kosovu i Metohiji je maskiraju socija­lističkom ideologijom.

Dok se nad nama vrši teror iz dana u dan, svuda i na sva­kom me­stu, institucije vlasti u Pokrajini ostaju pasivne… (a) teror nad Srbima se svakodnevno po­jačava naočigled Evrope i celog sveta, na sramotu Jugosla­vije… Zbog toga zahtevamo (između ostalog – IP)… “garanciju ostvarivanja naših osnovnih ljudskih prava po Ustavu SFRJ i međunarodnim konvencijama, a koja su nam apso­lut­no oduzeta”.

A Vuk Drašković je te večeri izgovorio i sledeće:

“Nisam ovde večeras da bih čestitao slobodu profesoru Dragoljubu Petroviću. On nije izašao iz za­tvora, on je samo promenio ćeliju… (Mora biti da je aforističar Aleksandar Baljak razmišljao slično kad je napisao da “život u slobodi ne može da se opiše. To je trebalo doživeti”). Nije uhapšen Kosta Bulatović, no mi svi. Taj transparent, ispisan težačkom rukom vijorio se nekoliko dana u Kosovu Polju, pa je po direktivi uklonjen… Otkuda nam pravo da slavimo slobodu Dragoljuba Petro­vića, ili bilo koga u Srbiji i Jugoslaviji, ako do nas dopire jauk mučenika sa Kosova… gde je okupiran jedan deo naše domovine… Samo golema nevolja može prinuditi seljaka da ostavi plug i kre­ne u bunt. Četiri i po decenije težak trpi teror, oslep­lji­va­nja, silovanja, paljenja… u pustoj nadi da će se nešto desiti… Če­lo­m je dodirnuo samo dno ljudskog poniženja i dublje se nema kud…. Evropa i svet su zbunjeni, ništa ne razumeju: kako da šiptarska manjina sprovodi genocid nad srpskom većinom… Nasedaju laži­ma iz Tirane, servirane iz Vatikana i Teherana… Ostadoše po strani čak i Voždova Topola i Njegoševo Cetinje… Od svakog na­pušteni mučenici došli su u Beograd i razgovarali sa pred­stavnicima nepostojeće jugoslovenske države… Otud ih isprati muka, ovde ih dočeka policija… Njima se više ništa ne može zameriti. Ako hoće da se izvuku, mogu samo da promene ime”.

Zoranu Gluščeviću koji je predsedavao tome skupu ostalo je samo da Vuku zahvali “na ovim užasnim rečima od čije težine ne možemo umaći”.

Draškoviću godi “haški dokument”

Već na samom kraju oktobra 1991, paralelno se odvijaju i poli­ti­čke i vojne aktivnosti. Hrvatske oružane snage bezuspešno po­ku­šavaju da srbski Vukovar pretvore u uporište za svoju zami­šljenu ekspanziju ka istoku, do Tise i do Zemuna, uvek raču­na­ju­ći i sa nekom pomoći sa strane. Bezuspešan je i ustaški napor da se srbske odbrambene linije potisnu i kod Oseka, i u Baranji, i kod Vinkovaca. Pritisak Evropske zajednice na Gorana Hadžića i Milana Babi­ća, predvodnike srbskih oblasti Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema i Krajine, da na pregovorima u Parizu prihvate koncept specijalnog statusa za srbske oblasti bio je bezuspešan. Javnosti je ostalo nepoznato o kakvim se pritiscima tamo radilo, ali su i Babić i Hadžić po povratku u Beograd “otkrili” da su ih na pri­h­vatanje specijalnog statusa primoravala neidentifi­kova­na li­ca iz Beograda.

Sa svoje strane, Vuk Drašković, lider naj­ja­če opozicione partije u Srbiji, tražio je od Slobodana Miloševića da sta­vove Ev­rop­ske zajednice prihvati “kao osnovu za mirno rešenje srpsko­-hr­va­tskog ratnog sukoba i agonije svih u Jugoslaviji”, čime bi se sta­vila tačka “na pogibeljnu politiku koja Srbe gura u rat pro­tiv svih, a Srbiju pretvara u geto bez ijednog saveznika u Evropi i čitavom svetu. Haški dokument ne nudi sve što želi­mo i tra­ži nešto što i ne želimo, ali on ne znači poraz Srbije, niti srpskog naroda”. To “nešto što i ne želimo”, van svake sumnje, bila je Draškovićeva saglasnost da se srbski narod sa po­dručja brozovske Hrvatske ponovo stavi pod jurisdikciju usta­ške Hrva­t­ske i prepusti još jednom genocidu.
O kakvom se to “haškom dokumentu” radilo, može se videti iz narednih redaka.

Slobodan Milošević dao je 9. oktobra 1992. godine jedan poveći intervju Radio-televiziji Srbije, u kome ga je novinar podsetio da je pre skoro godinu dana, 5. novembra, odbio da u Hagu potpiše mirovni plan lorda Karingtona, nazvan Ugovorne odredbe za konvenciju. Odlučujući se na takav korak, Mi­lošević se, zapravo, držao zaključaka Narodne skupštine Re­pu­blike Srbije, održane dva dana ranije, u prisustvu članova Vlade i nekih drugih istaknutih ličnosti iz političkog života Srbi­je. Iako je sednica bila zatvorena za javnost, srbske karte za tu hašku seansu bile su otvorene. Republika Srbija, gotovo plebisci­tarno, stavila je do znanja urbi et orbi da nikakvi pritisci i ul­timatumi, kada se radi o garancijama za slobodu i sigurnost srb­skog naroda u bivšoj Brozovoj Hrvatskoj, neće biti prihvaćeni. Jasno je rečeno da se “rešenja za ostvarenje trajnog mira i opsta­n­ka srpskog naroda u sadašnjim administrativnim granicama Hr­va­tske ne mogu naći u okviru nadležnosti vlasti Hrvatske”, te se traži da haški dokument utvrdi garancije i modalitete za pu­nu zaštitu srbskom stanovništvu na teritorijama na kojima od­vajkada živi.

Takođe, Milošević je istog dana primio i pred­stavnike Srpske pravoslavne crkve (SPC), koji su izložili stav da se ne smeju prihvatiti nikakvi ultimativni zahtevi usmereni na istrebljenje srbskog naroda sa njihovih vekovnih ognjišta na savremenim hrvatskim prostorima. Istovremeno, bio je to i poziv Svetog arhijerejskog sabora SPC i rukovodstvu Srbije i svim Srbima da se maksimalno založe za pružanje zaštite i svestrane pomoći ugroženim srbskim krajinama; samo je Vuk Drašković, u nenamenskom odgovoru na taj poziv, izjavio za engleski Bibisi da će u Srbiji izbiti pobuna ukoliko Milošević odbije da prihvati Karingtonov mirovni plan.

Milošević je, dakle, odgovarajući na pitanje da li je njegovo prošlogodišnje odbijanje bio pogrešan korak, izjavio da se “radilo o pitanju časti, cele nacije i vitalnog interesa srpskog na­roda. Da smo prihvatili da se Jugoslavija izbriše, i da se razi­đe­mo onako kako nam je sugerisano, preko dva miliona Srba bilo bi onemogućeno da ima pravi oslonac kakav je našao u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Kada bi se ponovila takva situacija, ope­t bih isto postupio, jer čast nije roba koja se može razmenjivati”.

Petnaestak dana ranije, o tom dokumentu govorio je na beogradskoj televiziji i Radovan Karadžić. Re­če­, da je, nekim čudom, Milošević potpisao onaj dokument iz Haga – bila bi to katastrofa za sve Srbe”. Tu je konstataciju ponovio još jednom, pošto se neki gledalac uključio takvim pi­tanjem, ne znajući da je Karadžić već o tome pričao.

Karadžićev odgovor direktno je suprotan onome što Vuk Drašković govori: “Savetovao sam srpskom predsedniku: potpisuj haški dokument!” Vuk veli da bi se potpisivanjem toga pa­pira izbega­o rat u Bosni i svi bi srbski problemi otpali.

U svemu tome neobično je i to što je lord Karington tih dana takođe pričao o haškom dokumentu, valjda prav­da­jući se zbog povlačenja s mesta predsednika evropske Konfere­n­cije o Jugoslaviji (mada nije isključeno da su ga otud “povuk­li”). On tvrdi da bi Miloševićev pad bio pad Srbije, pad Krajine i pad srbske Bosne. To bi bio i kraj srbskog pitanja.

Po svemu, prihvatanje “haškog dokumenta” nije dolazilo u obzir, utoliko pre što su hr­vatske vojne snage u međuvremenu krenule u opsežnu akciju po Za­padnoj Slavoniji, s osnovnom namerom da se sprovede siste­matsko i nemilosrdno istrebljenje srbskog stanovništva sa tog područja. Posle ultimatuma hrvatskih vlasti da se svi Srbi ise­le iz svojih kuća tokom narednih četrdeset osam sati, preko de­set hiljada pripadnika hrvatskih paravojnih i vojnih formacija odmah je započelo sa zlostavljanjem i ubijanjem srbskog stanov­ništva i razaranjem i uništavanjem svega što je srbsko. Bila je to “prava” prilika da se decenijama (od nastanka parole o “brat­stvu i jedinstvu”) suzbijana ali neprikrivena hrvatska mržnja prema Srbima iskaže na izrazito neljudski na­čin.

Uveravajući da je trebalo potpisati “haški dokument”, Vuk Drašković zalagao se baš za to.

Vidljivo je to i iz jednog ranijeg pisma kojim se lordu Karin­gto­nu obratio Srpski pokret obnove iz Beograda, onaj koji je, to­kom prethodnih petnaestak meseci višestranačja u Srbiji, naj­žešće slovenačke i hrvatske separatističke poteze i antisrb­ske političke stavove propraćao pritiscima na srbsku vladu da pri­hvati kojekakve federalne, konfederalne, simetrično-kon­fe­deralne, asimetrično-federalne i razne druge geometrijske progresije. Ovoga puta, potpisnik te poruke Vuk Drašković au­toritativno predlaže Londonskoj konferencija o Jugoslaviji da Srpskoj Krajini “neophodno” garantuje konfederalni status. “Ta Hrvatska može da bude samo konfederalni savez dve ravno­prav­ne republike: srpske republike i hrvatske republike”, a novina­ri­ma vizionarski izražava uverenje da će se, verovatno sa godina­ma, Srp­ska Krajina u Hrvatskoj “razvesti” od Hrvatske i sklopi­ti federalni ili konfederalni “brak” sa Srbima u Bosni i Hercego­vini, a isto će učiniti i Hrvati u Bosni i Hercegovini sa Hrvatskom, “i on­da ćemo mo­žda dobiti unitarnu državu Srba i Muslimana”.

Bilo kako bilo, Draškovićevo je mišljenje da hrvatske snage koriste situaciju što srbski narod nigde u svetu nema zašti­te i što je “Srbima nametnuta omča oko vrata”. Tu omču, kaže on, “Srbima oko vrata namakao je i čvrsto je drži, ne ni Kozirjev, ni Buš, ni Mejdžor, nego režim srpskog predsednika g. Miloše­vi­ća. G. Panić ne čini ništa, ili bar za ovih pedeset dana (od samog početka jula 1992, do Preobraženja – IP) nije učinio ništa da razmahne po tom čvoru, da pukne ta uzica oko srpskog vrata i da na taj način ubrza ostvarenje svih onih prin­ci­pa koje je izložio kad je došao iz Amerike u Beograd”.

Što bi značilo da su Vuku Draškoviću i njegovom Po­kretu obnove, navodno srbskom, Panićevi mondijali­sti­č­ki i brozovski pogledi, u svakom slučaju: antisrbski, bliži srcu od stvarnih interesa srbskog naroda.

Vuk Drašković mitinguje

Kao što je bi­lo i predviđeno, u Beogradu je 9. marta 1992. godine održan veliki miting srbske opozicije; teško je reći koliko je ljudi na njemu uče­stvo­valo, ali je, prema procenama pojedinih dopisnika španskih li­stova, tamo bilo oko 30.000 ljudi. Vuk Drašković, neprikosno­ve­ni predvodnik navodno Srpskog pokreta otpora i stvarni inspirator o­vo­ga skupa, izjavio je da je “veliki podvig što se juče, posle ona­kvog zastrašivanja, ispred Hrama Svetoga Save okupilo onoli­ko desetina hiljada ljudi. Za mene, juče ih je bilo nekoliko miliona”. Prema rečima Dragoljuba Mićunovića, vođe Demokratske stranke, održani miting bio je “prekretnica u političkom ži­vo­tu Srbije”, pošto će “vlast ubuduće opoziciju morati da pri­hva­ti kao konkurenta i partnera u nalaženju izlaza iz krize”. Na konferenciji za štampu, on je još dodao da je vlast, višedne­v­nim širenjem straha, učinila da je centar Beograda izgledao kao avetinjski grad. “Zastrašivanje je kršenje jednog od osnov­nih ljudskih prava, pa ćemo sudovima podneti tužbe protiv onih koji su plašili narod i klevetali organizatore mitinga”. Obe­ćao je takođe da će tužba zbog klevete biti podnesena protiv pred­sed­nika Socijalističke partije Srbije Borisava Jovića i se­kreta­ra iste partije Petra Škundrića, a protiv Ministar­stva unut­ra­šnjih poslova zbog uznemiravanja javnosti.

Bilo kako bilo, bečki list Standard, vrlo zainteresovan za pro­mene u Srbiji (do kojih mitingom nije došlo), zapisao je da se “ovakva prilika neće uskoro ukazati: Srbija je na međunarod­nom planu prikovana za stub srama, a kod kuće vlada privredni, kul­turni i moralni haos”, zbog čega je “prirodno da, u takvim okolnostima, građani traže promenu vlasti”.

U Srbskoj Krajini nije se o mitingu mnogo govorilo. Ipak, tek da stvar ne prođe neopaženo, vlada Republike Srpske Krajine uputila je kratak a­pel srbskim opozicionim vođama da se na najavljenim deveto­martovskim demonstracijama uzdrže od svih aktivnosti koje bi mogle štetiti srbskoj stvari u celini. Nešto op­ši­r­niji bili su baranjski borci, Milorad Bošković iz No­vog Čeminca i još tridesetorica, koji su se, ozlojeđeni “mitin­škim” događajima u Beogradu, obratili Vuku Draškoviću otvo­re­nim pismom:

“Predsedniče Srpskog pokreta obmane, zašto pozivate svoje ljude u propast – na obustavu rada, obustavu škole i svega što nas vodi ka tome? Mi borci Baranje, a i svi ostali ratnici sa prvih vatrenih linija, znamo da je i ovako teško, a kamoli da se još potpuno obustavi rad. Mi borci ratujemo, ali i radimo, jer bez rada nema života. Predsedniče SPO, lako je pozvati ljude da ne rade. Probajte da ih pozovete da rade i uzmu pušku i dođu na prve vatrene linije, da pomognu svojoj braći.

Nemojte da ih pozivate da ruše Beograd i da pljačkaju. Ako to žele, zovite ih da odu na liniju prema Osijeku, pa neka tu na rušilaštvo, braneći srpski živalj, uzvrate rušenjem. Predsedni­če Srpskog pokreta obmane, mi dobro znamo da u vašim redo­vi­ma ne­ma velikih Srba. Uglavnom su to srpski neprijatelji. Za­je­dno sa nji­ma razbijate ovo naše Srpstvo, koje je sada složnije nego ikad. Ja i većina mojih saboraca delimo isto mišljenje, pa je zato kraj­nje vreme da shvatite šta radite i Vi i Vaši istomi­šlje­nici.

Moramo da priznamo da mi borci Baranje, Slavonije i Zapad­nog Srema teško možemo da verujemo bilo kome, jer srpski na­rod je verovao u Tita i bio zaveden, zbog čega smo i došli u ovu si­tuaciju. Moramo da budemo iskreni i kažemo da vama pogotovo ništa ne verujemo, jer smatramo da radite protiv srpskog naroda. To je naše mišljenje i na to imamo pravo. Mi znamo onu sta­ru: da nam ne bi Vuka Brankovića – stvari bi se odvijale mno­go drugačije, a i rat bi se pre završio”.

Oni su od Draškovića očekivali i odgovor, ali ga nije bilo.

Vuk Drašković za novi Nirnberg

Na dan u kome su u Srbiji držani parlamentarni izbori, 31. maj 1992, Drašković je organizovao demonstracije. Bila mu je to lepa prilika da izjavi kako “uskoro sledi Nirnberški proces za po­li­tičare i novinare koji su krivi za rat”. Ništa neobično za Draškovićevu logiku, ali se desilo da je nema­čki mi­ni­star spoljnih poslova Klaus Kinkel istoga dana poručio da je “razuman pred­log da se formira međunarodni sud za zločine protiv čove­čno­sti”. Ne zna se ko je kome “pozajmio” ideju o stvaranju međunarodnog suda, još manje ko je izdao na­ređenje da se ideja saopšti javnosti, sa dve strane istovre­me­no. Mada se to nigde ne kazuje, očigledno je da i jedan i drugi mi­sle da u “njihovom međunarodnom Nirnberškom sudu” treba sudi­ti isključivo Srbima. Jer, istog tog 31. maja, Drašković je izra­zio svoju spremnost da ode u Sarajevo i tamo se, u ime Srba, izvini (kako sam reče: “da bi se izvinuo”) muslimanima i Hrvatima za klanja koja su pretrpeli.

Podrazumeva se da su Draškovićeva “klanja” izveli Srbi, čemu nije protivrečila ni peticija četrde­set čet­voro lica učlanjenih u takozvanu Srpsku akademiju nauka, peticija koju je pro­čitao književnik Slobodan Selenić, bivši Srbin, rođen u Zapadnoj Slavoniji,

“Imajući u vidu katastrofu koju doživljava Srbija, mi dole­pot­pisani članovi SANU smatramo da bi neodložno trebalo preduzeti vanredne mere za izlazak iz ove nesreće i za spreča­va­nje još većih nesreća koje mogu da snađu zemlju u najskorijoj bu­du­ć­nosti. U vidu imamo sledeće: dolepotpisani akademici oce­ni­li bi kao lep gest najvišeg patriotizma povlačenje Slobo­da­na Mi­lo­ševića iz političkog života. Izgubivši pregovarački kredi­bi­litet u celom svetu, a svojom političkom akcijom i ak­ci­jom o­nih koji su ga sledili u ovim okolnostima, može samo da odmogne u pokušajima da se Srbija vrati civilizovanoj zajed­ni­ci naroda i dr­žava. Takođe smatramo da treba odmah formirati privremenu koncentracionu vladu koja bi imala dva najpreča zadatka: da ruko­vodi poslovima zemlje do raspisivanja i sprovo­đenja izbora za us­ta­votvornu skupštinu, svim sredstvima obuz­da­va­jući ratna delo­vanja, da stupi u pregovore sa institucijama koje su donele sankci­je prema Srbiji”.

Barem što se iznetih zahteva tiče, akadem(ij)ski peticionaši nisu mnogo odstupali od zahteva koje je nekoliko dana ra­nije obrazlagao Vuk Drašković, lider tada najjače opozicione grupacije u Srbiji. A kako su na te zahteve gledali Srbi iz ra­se­janja, može se videti iz pisma koje je Srpski kulturni forum iz Minhena uputio Vuku Draškoviću:

“Gledali smo te 31. maja na de­monstracijama u Beogradu kako vodiš onu malu povorku zave­de­nih Srba. Tužno i jeftino. U ime kojih Srba se ti izvinja­vaš… Ako još imaš malo morala prestani sa politikom ‘u korist srp­skog naroda’, a ako ti je do izvinjenja stalo, izvini se srpskom na­rodu za svoje besramne izdaje. Mi Srbi u Nemačkoj dobro poz­na­je­mo informacije koje nam se ovde serviraju. Pitamo se zašto Nem­ci koji nas ne vole i nikad nas nisu voleli, tebe veličaju, vo­le i samo tebe hoće na čelu srpskog naroda”.

(Ilija Petrović / Vaseljenska)

KOMENTARI



18 komentara

  1. Zoran says:

    Radio za komuniste u vreme Tita, kuvao kafe tamo onom Titivom komunisti. Covek bez stava. To j eon. Nesto kao i Vucic. Iz istog dela Bosne su.

  2. Zoran says:

    Mika Spiljak...njemu kuvao kafu.

    • evangelist says:

      Bio jeste i kafe kuvarica i pepeljara i muštikla, nego se pričalo od početka da je Miki taj Vuk i cipepe glancao. Navodno mu bio savetnik, odnosno tajnica - sekretarica.

  3. Miroslav says:

    Ovaj olos je pre skoro trideset godina poceo da dolazi u moje mesto. Vozio je starog keca, prilazili su mu uglavnom neradnici i dzebalebarosi, lako ih je pridobijao glumeci cetnika.Njegov zadatak je tada bio da budi srpski nacionalizam, vec tada je bio strani placenik.On je po meni bio najveci ratni huskac, a mi smo u to vreme odlicno ziveli.Za svoj zivot i kasnije steceno bogatstvo, njegovo i zenine familije, treba da bude zahvalan Milosevicu, koji da je bio ozbiljan drzavnik, sklonio bi ga pre devetog marta...

  4. Drago says:

    Svjetska budaletina, a srpska sramota od čovjeka.

  5. Velika Metla says:

    Od oca Vidaka,komunjare,bolji i nije mogao biti,pa sve i da je hteo! Nego,na svu sreću ovo pašče se nije nasledilo! Takav pasji nakot se neće više kretati po srbskoj zemlji! Vidi se kakav je "primer"dao,pogotovo omladini! A to je da (ne)čovek može u svom bednom i jadnom nazovi životu biti sve i svašta,od komunjare,nacionaliste,monarhiste,izdajnika,rodoljuba(a rodoljub pravi nije nikada ni bio),socijaliste,liberala.............,ma nema šta to pašče nije bilo! Jedino NIKADA ČOVEK NIJE BIO,NITI ĆE!

  6. CG says:

    A Dana dovela na hiljade Crnogoraca na funkcije u Bg, i rodbine i ostalih

    • Velika Metla says:

      CG,to nije Danina greška,nego domaćina u čiju kuću su se i naselili!

  7. miki says:

    Ne sekiraj se Vuce , kako ste usli ti i tvoja zena u politiku tako cete i da izadjete ali bez stecene imovine i finansija na racunima. Naravno na robiju sa kolegama iz DOS-a i G-17.

  8. Gojko says:

    Ajde gospodo da ne spominjete tu bljuvotinu od čoveka.Njegove osobine se u mom kraju zovu " ljudska korozija". Čestiti hercegovci on i šešelj pa nije ni čudo kakva nam je država danas.

  9. evangelist says:

    Krajnji peoizvod njegovog delovanja trebalo je da bude da srbije više nema. Međutim on i dalje radi na tome, odnosno pokvareno blati srbe i srbiju jer sada ne može ništa bolje. Bogu hvala, svako od nas će dobiti pravedno po delima svojim.

  10. Pera says:

    Nisam imao snage da procitam ceo tekst o toj skotini. Secam se samo kada ga je budalcina milosevic potkupio, dajuci mu Beograd za pljackanje, tada su jedne novine napisale da od pijacne takse i parkinga vladaoci Bgda imaju 2 miliona evra ! Kod mene na dorcolu dao svom crnokosuljasu park na kome je to djubre izgradilo objekat. U zgradi preko puta parka je dao opet svojim ubicama da izgrade radnje u prizemlju zgrade koje su bile na stubovima. Kad je predsednik kucnog saveta napisao tuzbu sudu zbog uzurpacije, dosao mu je jedan placenih spljostenog nosa na vrata sa kasikarom i naredio mu je da povuce tuzbu, jer ce u suprotnom da mu ubacu u stan bombu. Jos se secam da su opet jedne novine napisale da su pokradena sva nafta koju je Bgd imao kao ratne rezerve. Molim redakciju da ubuduce pise vise o ljudima, a manje o demonima koji se maskiraju ljudskim izgledom !

  11. Trifun says:

    Tipican primjer kako se postaje Hrvat ustasa, monstrum svog vlastitog roda. To je nasa tragedija jer imamo isuvise likova poput njega koji svoju ljubav prema svom narodu na kraju okrenu u monstruoznu mrznju, svako iz svojih razloga, ali svi oni su psihicki labave osobe, bez vjere. Nema nazad.

  12. Milutin says:

    Veleizdajnik je od svog mesta sekretara postao veleizdajnik SRBA I SRBIJE RADEĆI ZA FAŠISTE I UBICE SRBA I SRBSKE DECE IZ TRULE AMERIKE A O TOME JE I PRED SMRT IZJAVU DAO KOMNENIĆ KOJI JE ISPRIČAO DA JE KASNO SHVATIO IZDAJU APOSLE TOG SHVATANJA DOBIO JE I DOKAZE O BVELEIZDAJI DRAŠKOVIĆA ŠTO GA JE TEŠKO POGODILO.

  13. Slavica Jovanovic says:

    Beograd – Pismo je objavljeno u „Srpskim novinama – Ogledalo“. I Vuku bih pomogla Obraćam Vam se sa molbom da u Vašem cenjenom listu objavite moj članak u rubrici pisma. Dočekala sam penziju sa navršenih 65 godina i punim radnim stažom (i pored više somatskih oboljenja). Viđala sam Vuka Draškovića često na neuropsihijatrijskoj klinici u ul. Dr Subotića br. 6, koji je dolazio kod pokojnog Dr Veselina Savića, šefa odeljenja na kome sam radila. Vuk to najbolje zna zbog čega je posećivao Dr V. Savića. Verovatno iz više razloga. Ne znam da li je i Dana to činila, ne sećam se da sam je viđala. Kriterijumi psihijatrijski i neurološki, kao uslov za sticanje invaliditeta Prve kategorije su mi veoma dobro poznati (ja sam specijalista za neuropsihijatriju), stoga predlažem, pa možda i zahtevam, da se izvrši revizija njene invalidnosti. Možda se ne bih toga setila da dnevna štampa nije puna Daninih i Vukovih izjava o tome kako bi ona bila najpogodnija i najbolji direktor državne bezednosti, jer bi ona razjurila, uhapsila, likvidirala, demontirala ”Miloševićevu zločinačko-terorističku” državnu bezbednost. Posle svake izjave ovog bračnog para, uverena sam da oni ispunjavaju sve uslove za invalidnost iz psihijatrijskog domena. Postavljam sebi pitanje, kakva je to ova naša vlast. Vlada, skupština, predsednici mnogobrojnih partija da tolerišu, što je nedopustivo u jednoj, zaista pravnoj, državi. Mislim da je taj Vuk na pogrešnom mestu i hitno bi trebalo da se nađe gde mu je mesto. Strahujem za srpski narod, da će oboleti od Vukovog i Daninog virusa, što je poznato kao kolektivna psihoza. Stoga je neophodna preventiva, koju treba da preduzme ministar zdravlja. Ako je kod Dane ustanovljena invalidnost Prve kategorije, onda je ona nesposobna za obavljanje bilo kakve aktivnosti, pogotovu od državnog značaja. Patološka mržnja neizmerenog intenziteta dominira njihovim psihičkim funkcijama. Ona je duboko utkana u njihova bića. Stoga, spasimo mlade naraštaje od takvih ljudi. Usmerimo ih ka istinskim vrednostima, kako bi bili zdravi i sposobni da očuvaju ovu napaćenu Srbiju. Jedinog mi brata, od 16 godina, ubili su četnici na najsvirepiji način, a nije bio golja, probisvet, bez biografije. Bio je heroj, koji je pao za slobodu svoga naroda. Kada sam postala lekar specijalista, jedan broj četnika sam lečila, jer kod mene nikad nije postojala patološka mržnja i mržnja uopšte. Ako treba, i Vuku bih pomogla!!! Dr Branka Jekić, Beograd

  14. Slavica Jovanovic says:

    Podsećanje : Drašković poziva Miloševića u rat i pozdravlja narod ‘’ papinim pozdravom ‘’ Vršac ( Srbija ) jul 8 Moramo biti spremni za događaje u Hrvatskoj , gde su već počeli da pale , da ruše , da kolju Srbe - rekao je na promociji Srpskog Pokreta Obnove u Vršcu lider pokreta Vuk Drašković . Predsednik izvršnog odbora stranke Milan Komnenić pozvao je Miloševića da stane na megdan Tuđmanu . a ako tako bude , najavio je on , SPO će biti desno krilo Miloševiću u borbi protiv Tuđmana i Račana . SPO sa skupa u Vršcu , uputio je zahtev predsedniku Srbije da ‘’ ozbiljno zakorači preko Drine , jer Srbija nije od Horgoša do Dragaša , nego svugde gde su srpske jame , tamo gde je prolivena srpska krv ‘’ . Kako su preneli hrvatski mediji Ratovao bi i u Hrvatskoj - Vuk Drašković .

  15. Slavica Jovanovic says:

    Da li je Ibarsku iscenirao SPO da se otarasi opasnog svedoka Komandanta garde Zvonka Osmajlića koji je ucenjen na 270.000 DEM od strane Tuđmanove vlade, a onda su se stvari otrgle kontroli ? Podsećanja : Otvoreno pismo- testament Vojvode Novice Ranđelovića ‘’ Vuče ajmo u Hag ‘ "Srbskim novinama OGLEDALO" 01.12. 2004. godine objavljeno je otvoreno pismo saradnika "Ogledala" Novice Ranđelovića, gde on poziva Vuka Draškovića da se predaju Hagu, pod naslovom "VUČE AJMO U HAG". Ubrzo potom, autor teksta gospodin Ranđelović je pod čudnim okolnostima umro! Potpisnica ovog teksta je bila novinar "Srbskih novina Ogledalo" i od više pouzdanih izvora došla do informacije da je Novica Ranđelović najverovatnije od članova SPO otrovan, da ne bi protiv Vuka Draškovića, svedočio u Hagu, a koga zbog određenih "zasluga" i saradnje sa njima a protiv interesa Srba, štiti Zapad! Klikni za uvećani prikaz "Srpske novine Ogledalo" su po drugi put objavile ovo pismo u broju 77 sreda 05.juli 2006.godine na strani 24 i 25. Međutim, u javnosti se znalo za to pismo, ali retko ko je znao da je Ranđelović pod misterioznim okolnostima odmah posle objavljivanja pisma naprečac umro! To pismo su preuzeli mnogobrojni listovi. Ko stoji iza smrti Novice Ranđelovića? Na ovo pitanje nije teško dati odgovor. Ali se niko nije usudio da pita, jer je Drašković u svim službama i strukturama imao svoju korumpiranu mafiju, koja je radila za strane obaveštajne centre. Da li je Novica Ranđelović uklonjen kao opasan svedok po Vuka Draškovića?! koji je Draškoviću bio kamen oko vrata. Vuk Drašković se udvarao Hagu, progoneći sve srpske heroje i za isporuku Srba Hagu jedan je od najodgovornijih. Niko ih nije progonio i tražio koliko Vuk Drašković, čijim su zalaganjem mnogi Srbi završili u Hagu, a mnoge su vratili u limenim sanducima. Zato da im se i on ne pridruži i ispuni ovo testament – pismo Novice Ranđelovica ?! Vuka Draškovića što pre poslati u Hag! Jer ako je nekom tamo mesto, onda on tamo treba da ostane doživotno! I da odgovora za saradnju sa mnogim kriminalcima, sa stranim službama, za podvođenje i silovanje Srpkinja, za pljačkanje Srbskih kuća! Draškovića inače finansira narko- mafija i crnogorska i šiptarska, a jedan od njegovog obezbeđenja bio je poznati narko- diler! OTVORENO PISMO Vojvoda Novica Ranđelović u otvorenom pismu poziva Vuka Draškovića VUČE, AJMO U HAG! Komandant Srbskog komitskog pokreta koji je zajedno sa Vukovim ratnicima vojevao po Hrvatskoj, poziva Vuka Draškovića, vrhovnog komandanta Srpske garde da se zajedno, dobrovoljno predaju haškom tribunalu i dokažu da nisu krivi po komandnoj odgovornosti. Gospodine Draškoviću, obraćam ti se sa mukom, bolom i teškom mučninom u stomaku, izazvanom tvojim nedoslednim izjavama i postupcima, koji ne mogu da nađu granice sa kojima bi se graničile. Da li se graniče sa nezrelošću, sa maloumnošću, sa izdajstvom, ili, pak, sa slugenjarstvom nekom određenom gazdi, ili, možda, sa udvorništvom do člankova, ne mogu odrediti. Vuče Draškoviću, sećam se 1991. godine, kada si, koristeći tuđe novce, krenuo da formiraš Srpsku gardu. Sećam se Beloga, ti si ga zaboravio, sećam se Giške i Gospića, i na njega si pljunuo. Njih si samo veličao i uvažavao dok si koristio njihova sredstva i dok su ti bili od koristi. Sećam se tvojih govora na njihovim grobovima, sećam se kako si svojim govorima palio i dražio srpsku mladež, da su srpske granice svuda tamo gde su srbski grobovi, gde su srpske crkve i crkvišta… svuda tamo gde je sa ustaškog noža kapala srbska krv, tu su srpske granice… Mladi Srbi – dobrovoljci, gutali su svaku tvoju reč, koja im je grejala srca i palila krv da krenu u odbranu srpske nejači, srbskih domova, srbskih crkava preko Drine. To, sa njihove strane, bilo je uredu. Oni su bili patriote, otažbinoljupci, a ti, ti si bio profiter, i to dvostruki ratni profiter – materijalni i politički, a posebno što si bio ratni huškač – po merilima koje sada ti proklamuješ. Kada si svojim demagoškim govorima zapalio – probudio ljubav srpske mladeži prema naciji i otažbini, rešio si da to i unovčiš, da formiraš svoju partijsku vojsku, Srpsku gardu. Ko je dao ideju za osnivanje srpske garde? U ranu večer 4.6.1991. godine, ti si svoj plan izložio Belom i Giški. Oni su to sa oduševljenjem prihvatili. Prihvatili su da to i finansiraju. Neću da ulazim, niti, pak, da iznosim iz kojih su izvora ta sredstva. Ti se, Vuče, njih dvojice samo po sredstvima finansija sada sećaš. Danas bivši pripadnici Srpske garde, odlazeći na njihove grobove, proklinju dan kada su upoznali tebe i Danu. Njih dvojica i cela Srbska garda služili su SPO-u, tebi i Danici, kao alibi, jer je garda svojatana, uprkos pacifizmu koji ste vi propovedali. Ti si spremio gardu za preuzimanje vlasti, kako ti to reče: "vlasti koja se valja po ulici". U tom cilju si hteo i na skupštinskom zasedanju 2.7.91. godine da proguraš predlog o osnivanju Srpske vojske, koja će u "jednom dahu da porazi ustaše". Kada ti predlog nije prošao, tvoja Srbska garda postala je paravojna formacija, prva u Srbiji. Ti si i dalje stajao i svojatao gardu kao partijsku vojsku i oko 1. septembra 1991. godine je šalješ u Hrvatsku, tačnije na front kod Gospića, pod komandom Božovića-Giške. Na sav glas si se, Vuče, gardom ponosio, ponosio si se njihovim borbama, pogibijom Giške i ranije Beloga. Formirao si paravojne formacije, slao ih na front, a sa druge strane, pozivao na sav glas na dezerterstvo iz regularne vojske. Sredstva koja su pristizala za gardu si zadržavao, ne dajući ih onima kojima su bila namenjena. Ko je Vukov komandant Li Gospodine Vuče Draškoviću, poznata je tvoja zaboravnost, pa bih te zato podsetio da se setiš kako beše ime pravo – Komandant Li, odnosno, ko to beše Komandant Li u Srbskoj gardi, zadužen za prebacivanje i upućivanje boraca u Slavoniju? Danas je taj komandant najveći pobornik rasturanja državne vojske, državne tajne policije, a nekada je i sam bio pripadnik i jedne i druge, a za vreme komandovanja u Srbskoj gardi bio je urednik, a sada je u partijskom glasilu SPO-a (srbska reč). Da te podsetim, njegovo ime i tada i sada je Bogoljub Pejčić. Znači, komandni trio u Srbskoj gardi je bio – Vrhovni komandant i ideolog Vuk Drašković, Komesar – kadrovik Danica Drašković, Organizacioni komandant Li – Bogoljub Pejčić. Danas ste svo troje veliki protivnici vojske i tajne policije. Vaš je cilj napad na sve što je srbsko, da bi sebe opravdali, a tebe spasli Haga i komandne odgovornosti. Kada je Đorđe Bozović Giška poginuo u Gospiću, ti si pokušao njegovu junačku smrt da umanjiš i pripišeš je kao ubistvo, organizovano od strane vojske – još tada si počeo da rušiš autoritet vojske. Kada je ubijen Beli, 4.8.1991. godine, ti i Danica ste pobegli na more, u Budvu, i tamo ostali oko mesec dana. Obećao si da ćeš 9. oktobra organizovati demonstracije ukoliko se ne otkrije ubica Beloga, to si obećao na mitingu u Kragujevcu 15.9.1991. godine. To obećanje nisi održao. Nisi odmah ni vratio BMV BG-10-16, koji ti je Beli pozajmio, nego tek posle četiri meseca, i to tek kada ste ga slupali i napravili štetu od 15.000 DEM. Zašto si, Vuče, odustao od potrage za ubicom Beloga? Posle Giške, za komandanta je postavljen Lainović, čovek koji je osam puta bio na ratištu i par puta je ranjavan. Zasmetao je tebi i Dani zato što je odbio tvoj i njen zahtev da dovlači oružje u Beograd i pokušaj da Srpsku gardu odvoji od stranke koja je trebala da za nekog "devetog" završi prljav posao, pa, ako uspe, bilo bi: "To je naša vojska", a ako ne, "Mi sa gardom nemamo nikakve veze", tako si govorio ti. Stranačka vojska – paravojna formacija Zašto su, po rečima poslanika Markovića, svi spiskovi garde – gardista, uništeni? Tvoja paravojna formacija je u to vreme imala na ratištu oko 850 boraca i svi su primali naređenja od Lainovića i tvog Štaba. Baš zbog tvog zahteva da garda dovlači oružje u Srbiju, pukovnik Španović (častan srbski oficir) je i zamrznuo odlazak na front tvoje paravojne formacije. Štab garde, na čelu sa tobom i Danom, hteo je partijsku vojsku sa tuđom decom na frontu, u građanskom ratu i krvoproliću. Ti si, Vuče Draškoviću, sa svojom paravojskom, zvanom Srbska garda, započeo 3. septembra građanski rat u Hrvatskoj, sa ustašama i ZNG-ovcima. Zato i tebe, kao vrhovnog komandanta Srpske garde, kači komandna odgovornost, a još više što je tvoja garda sadejstvovala sa vojskom (JNA). Na Svetoga Savu 1992. godine, garda je registrovana kao udruženje i uselila se u Terazije br. 3. Ti , Vuče, i funkcioneri SPO-a, više ne idete ni na jedan grob svojih gardista. Zašto? Da je Srbska garda stranačka vojska, citiraću privremenog komandanta Đorđa Božovića: "Vidite, Srbska garda je vojna organizacija, čiji sastav ponajviše čine članovi SPO, Rojalističkog bloka i Demokratske stranke… Trenutno nas ima oko 60.000, a spremnih da svakog časa stupe u borbu ima 7.000 boraca… Ti ljudi su prošli najtežu obuku. Obuka se vrši na nekoliko punktova, a vode je najsposobniji instruktori… Garda se stvara po uzoru na francuske legionare, američke renžere i jevrejski Mosad… Od naoružanja posedujemo sve vrste pešadijskog naoružanja i 40 minobacača marke “Stinžer”. Trenutno u inostranstvu čeka jedna veća isporuka oružja, pa ćemo se potruditi da i to stigne na prava mesta." Zaključujem, Vuče, naređivao si komandantu Lainoviću da dovlači oružje sa ratišta u Srbiju, u inostranstvu si imao lagere naoružanja, koje je trebalo da stigne na prava mesta. Zašto ti je trebalo to naoružanje u Srbiji? Od koga ti je to naoružanje na lagerima u inostranstvu? Ko je to finansirao? Zaključujem, pripremao si se za građanski rat, uvozio si oružje, po principu Špegelja, znači koncepcija zajednička za pokretanje građanskog rata i razbijanje države, a sa tim ide i krvoproliće, ubistva, razaranja i ratni zločini… Gde je tu komandna odgovornost, gde je tu odgovornost za pripremanje i podstrekivanje građanskog rata? Pretio si u Novom Pazaru: "Ko ponese turski barjak ovom srbskom zemljom, ostaće i bez barjaka i bez ruke." Govorio si da će samo ime "Srbska garda" psihološki naterati Hrvate na kapitulaciju… Koja je to, Vuče, odgovornost? Gde pogiboše časni srbski borci, pripadnici Srpske garde, Nebojša Simić, Stepan Šamanić, Rade Lovrić, Zoran Trbojević… Dok je oružje pevalo svoju pesmu smrti, koju je delimično i tvoj štab komponovao, dotle su ti svi bili dobri. Dok si se njihovom hrabrošću kitio i na račun njihove krvi profitirao, bili su ti dobri. Patriote, borci, heroji, hvaljeni, a sada? Kada ti je neko rekao (verovatno onaj, ili oni koji su ti i davali ono oružje na lagerima po inostranstvu) – odriči se svega što je srbsko, pa i Srpske garde – ti si to učinio i počeo si da pljuješ na sve srbsko, počev od SPC, pa do srbskih generala. Sve na sud inkvizicije, svi, svi, svi … a ti? I ti! Ti si, Vuče, stalno bio dvoličan. Govorio si da se mora prekinuti sa ratom, jer će biti krvi do kolena, a sa druge strane, formirao si Srpsku gardu i slao je na front. Tuđe pare i naša krv Tvoja paravojna formacija je finansirana iz inostranstva, međutim, postavljam ti otvoreno pitanje: Da li su, i u kolikoj meri, sredstva stizala do boraca kojima su i bila namenjena? Samo jedna pomoć iz Švajcarske, i to prva, od 20.000 švajcarskih franaka. Zatim druga, od 30.000 franaka u lekovima. A treća po vrednosti, najveća, gde završi ona? O tome svedoče Jovica Mihailović, Goran Bjelić i Dragan Teofanović. Tvoja ratnohuškačka demagogija privukla je i ljude iz inostranstva, konkretno Srbina Xerija Spasića iz Kanade, koji slavno pogibe u Laslovu. Ginuli su borci Srpske garde časno, za srpstvo i sebe, a ti, ti si profitirao. To znači da si ratni profiter, ratni huškač, osnivač paravojne formacije, izazivač nacionalne mržnje i netrpeljivosti, podstrekivač i potpirač građanskog sukoba na prostorima bivše Jugoslavije. Ti si odgovoran za ratne zločine na prostorima Hrvatske, koje su počinili pripadnici Srpske garde. Komandant garde Zvonko Osmajlić je ucenjen na 270.000 DEM od strane Tuđmanove vlade. Po tzv. komandnoj odgovornosti, ti si, kao osnivač, ideolog i vrhovni komandant, odgovoran, i kao takav, sada, da bi spasio sebe od te odgovornosti, šalješ druge (neodgovorne) u Hag. To je, Vuče, mizerno i kukavički. Oduvek si bio kukavica i licemer. Posebno si odgovoran za smrt boraca, članova Srpske garde. Odgovoran si za bezbroj ranjenih boraca i veliki broj invalida. Brineš li sada o njima, da li ih obilaziš ti i "komesar kadrovik" Danica Drašković? Ne, svih njih ste se odrekli! Sada se njih stidite, a zaveli ste ih i poslali na klanicu! To je krivično delo! To je izdaja! Odveo si ih, svojim obmanama, svojim borbeno-huškačkim govorima, na bojište, u rat, za koji sada trubiš da je bio besmislen. Ondašnji režim je tvrdio da Srbija nije u ratu. Ti si tvrdio da to nije tačno. U pravu si bio, ti si Srbiju uvodio u rat, svojom privatnom partijskom vojskom. Tvoje stranačno glasilo "Srbska reč", ili, tačnije rečeno "Antisrbska reč", bilo je puno nacionalnih usklika, borbenih pokliča, poziva na obračun sa drugim narodima u bivšoj SFRJ. Ti si, Vuče, tada bio "Srbin", veliki Srbin. Sada si ministar spoljnih poslova državne zajednice. Neko je davno rekao: "Svako vreme ima svoje idiote i svaki idiot ima svoje vreme." Tvoje vreme najzad je došlo. Možeš sada svim Srbima da j… majku, kako ti gazde kažu. Možeš da pljuneš na sve i svakoga, pljunuo si na svoje komandante, pljunuo si na svoju vojsku, pljunuo si i na sebe, na svoju posvetu od srca napisanu na svom romanu, koji pokloni generalu Pavkoviću "nacionalnom junaku za uspešnu odbranu srpstva…". Tako onda napisa. A sada? Svi, svi, svi u HAG Vuče, tebi je mesto, pre svih, pred svim sudovima ovoga naroda, pa onda i tzv. međunarodnim tribunalom u Hagu. Ti, koji, kao "veliki Srbin" dobro misliš i želiš Srbima, ne dozvoli da Srbija bude tvoj talac. Idi tamo i objasni tim srbskim inkvizitorima da srpske patriote ne bi prešle Drinu, da nije bilo tvojih ratnohuškačkih govora, tvog ubeđivanja da je srpstvo u opasnosti od povampirenog ustaštva, od novih Jasenovaca, Prebilovca, Golubnjače…, i time skini ljagu sa srbskog imena. Neka "svet" shvati da je Vuk kriv, a ne njegovi komandanti, koji više nisu živi. Zašto? Bili bi oni danas dobri svedoci protiv tebe, jer su od tebe primali direktna naređenja. Ti si ih, iz samo tebi poznatih razloga, poveo u rat protiv Hrvata i muslimana. Generali to nisu, njih je u rat oterala službena obaveza, njih je u taj krvavi posao poslala vrhovna komanda, a pozvali su ih teroristi, secesionisti i neprijatelji srpstva, koji su hteli nasilno otimanje srbskih teritorija, nasilno proterivanje Srba sa svojih ognjišta, odvajanje od svoje vere, svoje crkve i svojih crkvišta. Generale je na posao odbrane oterala vlast u kojoj si bio ti i tvoja stranka – pokret. Oni su komandovali državnim oružanim snagama, a ti paravojnim. Oni iz narodnog računa i za državni interes, a ti iz ličnog računa i za stranački interes. Pa, gde je tu i čija odgovornost? Da li je ti vidiš? Vidiš je, Vuče, ali ne smeš da je vidiš, gazda ti je to zabranio, i da ne bi pogrešio, napisao ti je: "generali su krivi i moraju u Hag… Generali u Hag, svi, svi, svi … povlačimo tužbu protiv NATO, odmah, odmah, odmah…" Ja sam, Vuče, 16.6.1991. godine, formirao Srbski komitski pokret i sa svojim borcima otišao na front kod Gospića 8.9.1991. godine. Tamo je već bila Srbska garda. Moj Komitski pokret nije bio stranačka vojska. Tražio si više puta, preko Zvonka Osmajlića[/b], da se ujedinimo. Ja na to nisam pristajao, jer to je bilo nespojivo i to iz više razloga. Za razliku od tvojih, moji konandanti jedinica – četa su svi živi. Tvoji komandanti su svi mrtvi, a ti, kao vrhovni komandant, poput druga Tita, ostade jedini živ – i tu mi nešto smrdi. Njihova smrt mnogo skriva, drugačije bi ti sada govorio da je bar neko od njih živ. Predajmo se Karli Kasnije smo, opet sa tvojom gardom, na mnogim ratištima širom Hrvatske i Bosne zajedno sadejstvovali bez problema. Moji borci Komite i ja, imali smo dosta problema sa policijom ondašnjeg režima Slobodana Miloševića. Pretres stanova, sprečavanje odlaska preko Drine, hapšenja, privođenja. Sa mnom su više puta razgovarali i zabranjivali mi organizovan odlazak na ratište. Znači, nas, Komite, Srbija nije organizovala i slala u rat, to je bila naša lična stvar, odlazili smo u Krajinu i Srpsku kao dobrovoljci – civili. Tamo smo se stavljali pod komandu njihove vojske i naoružavali. Tvoji borci su bili u skupocenim uniformama, koje ni registrovana vojska nije imala, naoružani modernim pešadijskim naoružanjem obučavali se u više logora, dobijali oružje iz inostranstva, obučavali ih specijalni instruktori… Vojska koja sve to ima, a paravojska je, kako se to zove? Po čemu bi mogao da bude odgovoran njen vrhovni komandant, strateg i ideolog, koja je i kakva namena te i takve vojske, zašto ona služi i može da posluži? Kako se kažnjavaju njeni osnivači u normalnoj zemlji? Vuče Draškoviću, vrhovni komandante Srpske garde – paravojne formacije u državi koja je imala regularne oružane snage i nije bila u ratu ni sa jednom državom, TI i JA, kao komandant i osnivač Srbsko-komitskog pokreta, paravojne formacije u miru i u državi koja je imala regularne oružane snage i nije bila u ratu ni sa jednom državom, dobrovoljno ćemo se prijaviti, TI prvi, a JA drugi, za odlazak u Hag. Tamo ćemo dokazati da nismo odgovorni, ni po jednoj tački po kojoj bi "trebalo da odgovaramo" po tzv. komandnoj odgovornosti i da naši borci nisu krivi što su učestvovali u građanskom ratu na prostorima bivše SFRJ, već smo ih mi na to naveli našim govorima i ubeđivanjem da je srpstvo ugroženo od povampirenog ustaštva i xihada, da to nije bilo tačno, da smo ih lagali da su Srbi bili ugroženi, jer Srbi nisu bili ugroženi, Srbi nisu proterani, Srbi nisu zatvarani u logore, srpske kuće nisu spaljivane, srpske crkve nisu rušene, ni jedan Srbin nije ubijen, ni jedan, ama baš ni jedan, sve su to bila samospaljivanja, samoubistva i dobrovoljni odlazak iz Hrvatske i Bosne u majku Srbiju. Time ćemo, Vuče, dokazati da ostali Srbi nisu krivi, a da time prestaju da budu taoci raznoraznih komandanata i komandne odgoVornosti. Ovako ti, Vuče, vičeš: "Drž′te lopova". Naša je to sveta dužnost. U protivnom, Vuče, smatraću te kao ratnog profitera, ratnog huškača (jer, profitirao si tih godina kao veliki Srbin, veliki nacionalista), kao obmanjivač srpske nacionalne omladine (a to si već i dokazao) i, na kraju, kao izdajnik po više osnova. To ću ja dokazati. Grešan si, Vuče, i sreća je ovoga naroda da tvoja neće još dugo goreti. To je nagovestila i ona voštanica u manastiru Hilandar. Na kraju, nateraćeš me da se upitam, a i neke da pitam, otkud sad takav čovek, koji je odgovoran (po komandnoj odgovornosti) na mestu ministra, a ostali komandno odgovorni u Hagu? Neko je odavno rekao: "Najgora je ona ptica koja svoje gnezdo prlja." Za pojedine ljude ova, demokratska, Srbija trebalo bi da bude, ne samo kao načelo, već kao instituciju OSTRAHIZAM, tj. udaljavanje iz nacionalnog javnog života. Naročito za one koji su, sa gledišta očuvanja interesa, načela i ustanova srbskog društva i države – štetni. Ovako, ispada da srbski narod ne razlikuje dobro od zla, neispravno od ispravnog, korisno od štetnog. Danas je teže živeti za srpstvo nego ginuti za srpstvo. Danas treba više kuraži da se zauzme stav, nego borbeni položaj. Vojvoda "Lužnički" - Novica Ranđelović Komandant Komitskih odreda, osnivač

  16. Pingback: Demonstracije 9.3.1991. - Bunar Blog

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *